Hеопходна ренесанса мале пољопривреде

(Фото: The Guardian)

Похлепа за профитом упропашћава пољопривреду а и свет али развој локалних радњи и пијаца улива реалну наду. Углавном због индустријске пољопривреде половина свих врста на Земљи могла би да изумре до краја века.

Британски фармери не могу да гаје свиње јефтиније од Пољака, или сточну храну јефтиније од Бразилаца, или млеко јефтиније од Американаца, или воће јефтиније од Шпанаца и уколико они не могу да се потруде да побољшају свој рад, како тржиште диктира, они ће морати да се повуку.

Према недавном истраживању Националног удружења узгајивача свиња, око 100 малих и средњих узгајивача свиња највероватније ће напустити посао ове године – што представља 10 одсто од укупног броја узгајивача. Губимо и произвођаче млека сваког месеца. Само око један проценат становништва у Британији сада обрађује земљиште.

Али, свуда је иста ситуација. Наговорају се традиционални пољопривредници у Африци и Азији да одустану од узгајања хране за свој народ и да повећају усеве за нас, у замену за наш новац који ми зарађујемо од банкарства. Наравно, фарме би требало да буду што је могуће веће како би постигле економију обима, а радна снага се мора смањити како би се смањили трошкови, тако да већина постојећих малих фармера, мушкарци и жене, морају да напусте посао. Стотине хиљада људи починили су самоубиство у Индији али је већина побегла у градове како би се придружила сеоским изгнаницима којих има милијарду а који сада живе у сиромашним градским четвртима (скоро трећина градског становништва државе).

Објективни подаци, оне врсте за које научници и економисти (који саветују појединце или групе који заједно имају власт на одређеном домену) тврде да се базирају на њиховим идејама, указују да нови начини пољопривреде не функционишу – не барем ако сматрамо да је улога пољопривреде да производи квалитетну храну.

Широм света, једна милијарда људи, од садашњих седам милијарди, хронично је неухрањена, док је друга милијарда хронично гојазна – тако да према чланку у часопису Природа (Натуре), објављеном у мају, светско становништво дијабетичара сада премашује заједничку полулацију САД и Канаде, а готово све је то због исхране.

Штета за свет је у целини огромна. Углавном због индустријске пољопривреде, половина свих врста на Земљи могла би да изумре до краја века. Пољопривреда заузима око 40 одсто земљишта на планети, али загађење које долази из пољопривреде угрожава огранизме свуда, укључујући и мора где се због пољопривредног отицања уништавају корални гребенови.

Али корпоративно управљање које покреће наше животе залаже се за потпуну финансијску конкуренцију неолибералног глобалног тржишта. Тако да се британски пољопривредници у британским условима у британском друштвеном контексту директно такмиче са сељацима из Африке и америчким мега-корпорацијама и украјинским баронима – док пољопривреда у целини мора да се такмичи за инвестиције са аутомобилима, оружјем, казинима и фризерима.

Ако британски фармери не могу да произведу више новца, у кратком року, од Пољака и Бразилаца (или корпорације које су смештене у њиховим земљама) онда они треба да напусте посао. Заиста, влада Тонија Блера је само пре неколико година озбиљно предложила да би бритаска пољопривреда требало да иде у правцу свог рударства. То се може чинити тешким, чак и очајним али, како нас је све дама Тачер уверила пре толико година, не постоји алтернатива – и све британске владе од тада, чак и оне са радом у наслову, прихватиле су ово као праву истину. Чудно насловљена, Национална унија фармера чврсто је посвећена великим пословима.

Велики проблем је огроман сукоб између морала, биолошке стварности и тренутне економије. Док и ако не ускладимо сва та три сегмента ми ћемо сигурно бити у невољи. Више од тога, треба да препознамо да моралност (шта је добро) и биолошка стварност (шта је неопходно и могуће) морају да буду приоритети а економија мора бити секундарна. Како је Џон Мејнард Кијнс рекао пре много деценија: економија мора ´да заузме друго место´ а ми би требало да се фокусирамо прво на ´наше стварне проблеме живота и људских односа, стварања, понашања и религије´.

Уколико ми не препознамо моралну обавезу да обезбедимо квалитетну храну за сваког, без уништавања остатка, онда се поставља питање шта моралност значи? Нема оправдања за садашњи неуспех – поуздана биолошка мишљења показују да би квалитетна храна за сваког требало да буде веома могућа. Али извештај за извештајем – они које владе и велике огранизације бирају да одбаце – говоре нам да је најбољи начин да се осигура да свако буде добро нахрањен, одрживо и безбедно, управо кроз фарме које су мешовите, сложене и квази органске. Такве фарме су традиционалне по структури али је потребно да не буду традиционалне у коришћењу технологије. Оне ће имати користи од квалитетних технологија и од науке.

Али мале и средње, мешовите фарме које би могле да нас хране здраво и да нам обезбеде добра радна места потпуно су у супротности са савременим императивом да се максимизира богаство. Да би се преживело у борби за профитом, обучена радна снага мора бити замењена великим машинама и агрохемијом; вођење сеоског имања се мора поједноставити – да преовладају монокултуре – и све се мора урадити у највећој могућој размери. Иако индустријска производња не храни све, довела је до масовне незапослености и сиромаштва и очаја који иду уз њу а уништава и ткиво живог света. Као таква, ипак, мора победити јер ствара гомилу краткорочног новца за људе који владају.

Морамо да преокренемо ситуацију и то брзо. А то значи да ми, сви ми – обични људи то морамо да урадимо, јер владе и корпорације које управљају светом и њихови пратећи стручњаци и интелектуалци, то неће урадити. Стандардни начини који ће довести до промена су реформе и револуције – али реформе су превише споре и данашњи политичари и велики послови за које су везани – не могу променити курс. Револуција је превише опасна.

Дакле, треба нам трећа могућност – ренесанса: изградити нешто боље на лицу места. У ствари – људска инцијатива. Широм света појединци и заједнице отварају мале, мешовите фарме оне врсте какве су свету заиста потребне, док други отварају мале продавнице и пијаце и покрећу услуге испорука које ће служити тим новим фармама. Хиљаде организација широм света покушавају да промовишу и координирају те напоре.

Hеопходна ренесанса мале пољопривреде