Ево зашто Србија ћути

Драган Атанацковић Теодор

У Србији и Србији, дакле и њеном народу, се догађају све саме лоше ствари.

Опљачкана је споља и изнутра.

Погажен јој је образ.

Нико је , ни напољу ни унутар ње, не ферма као државу.

У њој се дижу споменици и музеји терористима.

У њу се увезе 10 милиона килограма замрзнутог, а вероватно и неисправног меса, које се  по њој продаје као „свеже месо“ и „свеже прерађевине“, а државна Управа  за ветерину неће новинарима да да увид у списак оних који су то месо увезли, па испада да га нико није увезао.

У њој човек прода силне хектаре земље, коју је само закупио, и опет ником ништа.

Стотинак хиљада радника не прима месецима плату због блесаве одлуке  државе и, мање више, тишина.

Граде се гранични прелази према назовидржави Косову и то под диригентском палицом власти у чији се патриотизам, да не поверујеш,  веровало, а та власт се правда да само извршава оно што је претходна договорила, она на коју је од стране садашњих властодржаца во времја предизборно због тога бацано дрвље и  камење.

По њој, Србији, се стално диже нека галама око хапшења тамо неких, а осумњичени Мишковић побегне на Кипар.

Осумњиченог Дулића ће још мало и заборавити они који су сеирили над његовим хапшењем, којег, заправо, није ни било.

И тако даље, и тако даље.

А Србија ћути.

Као да је све мање-више у реду.

За то и толико ћутање мора да постоји разлог.

И постоји.

Србија ћути зато што Србије још увек нема.

Ово што личи на њу и зове се њеним именом, само је жалосни остатак свих Југославија, закључно са оном Милошевићевом СР Југославијом, па и Коштуничином Србијом Црном и Гором, СЦГ.

Ово је нека земља, која је невољко настала, остала после одласка свих.

Нестварна, као и све у њој.

Србија тек долази к себи, тек се издалека буди из бивања ван себе.

Тек ће да настане.

Још је то спсовска раз-југославија, а не Србија.

Србија се тек мора направити.

А направиће је неки нови Срби, не ови стари, који су се играли југоевропљана и југосрба, него нови Срби решени да буду Срби, светски и своји, као што су некад били,  да наставе Србију од момента кад је 1918. нестала, под династијом, југо-карађорђевића,  чији смешни потомак чучи као још једна југо-реликвија у још увек југо-Београду и изиграва неког престолонаследника државе која је свуда, осим у оваквој Србији, нетрагом нестала.

Ево зашто Србија ћути