Премијер у црквеном „офсајду“

Бранко Жујовић

Чини ми се, био је новембар 2009. године, када је министар Ивица Дачић на некој конференцији у Бриселу одбио да уђе у салу, јер су европске бирократе биле склониле натпис УНМИК испред делегације са Косова и Метохије. Шта више, кад је неспоразум решен, инсистирао је да се, пре сваког обраћања представника привремених институција из Приштине, за говорницом појави неко из УНМИК-а.

Протекле недеље, премијер Ивица Дачић остао је у црквеном „офсајду“, пред капијом онога што званични Београд назива европским интеграцијама. Српска православна црква је, изјавом патријарха Иринеја након парастоса жртвама хрватске агресије на РСК, одредила своју последњу линију: Европска унија није вредна Косова и Метохије.

Одговор српског премијера, за мене је био поражавајући. Открио је темпираног Чедомира Јовановића у себи. Премијер је патријарху одговорио, отприлике, да Србији нико неће вратити Косово (Метохија је присутна још само у траговима) све и да Србија не уђе у ЕУ. Извесни Туцић, сутрадан је очитао цркви литанију и подсетио је да је њена секуларна дужност да помаже европске интеграције.

Европска догма Србе је одавно убедила да нису достојни државе, да о њој не могу да брину, да нису способни да производе и да се бране. Зато је у Београду ЕУ представљена као земља дембелија, која ће хроничне српске неспособности излечити челичном дисциплином, дајући српским кметовима нешто мрвица са немачког или француског хлеба.

За разлику од премијера, уопште не верујем да Србија треба да чека, нити да проси. Нарочито не треба да чека да јој врате отето. Она треба да сачува себе за времена која долазе, а себе неће сачувати тако што ће домаћински менталитет претпостављати дужничком комплексу вечног приправника за чланство у ЕУ.

Премијер, бременит ЛДП-ом, требало би да зна да улазак у ЕУ не значи само одрицање од територије. Улазак у ЕУ значи пристајање на федерализацију или бриселско виђење децентрализације остатка Србије. Улазак у ЕУ значи даље етничку фрагментацију Србије.

Улазак у ЕУ значи усвајање цивилизацијских вредности „Олује“ и поштовање тог злочина, као догађаја од значаја за ЕУ. Улазак у ЕУ значи прихватање злочина у Сребреници за геноцид, истом правном аргументацијом која је двојицу проусташких злочинаца пресудом произвела у обичне, недужне грађане и европске патриоте.

Улазак у ЕУ, на крају, значио би српску легализацију права на прогон властитог народа, кад год се утврди било каква, истинита или лажна, одговорност његовог руководства. Извините, господине премијеру, али нацистички режим је истом страшћу дробио покрајине Вашег народа, али је показивао, макар спорадично, поштовање према свом српском противнику.

Напослетку, ако Хашки трибунал ослободи Рамуша Харадинаја и овај крилима такве правде прхне међ’ европске анђеле, како ћете се осећати на следећој конференцији, када и њему колегијално стиснете евроатлантску премијерску руку?

Какву ћете поруку послати српској омладини? Да је свет тек изгубљена лопта, која бесциљно тумара космосом на нишану НАТО пакта и да на њој Дечани и Грачаница вреде мање од отиска палца Борка Стефановића? Да милиони Срба не заслужују другу, до судбине кметова?

Србији не треба европска визија са НАТО хоризонтом агресије и аутодеструкције, него српска визија са евроазијским хоризонтом економске и етичке будућности. Ту будућност треба дочекати, а не одрицати је. Србија јесте у Европи.

Ако уђе у ЕУ, под условима на које све више пристајете, изаћи ће из Европе. Више је неће бити на географским картама. И то неће бити највећа њена штета. Србија која није нигде и ништа, па ни у самој себи, изгубиће кредибилитет код пријатеља у свету, који са њом деле вредности и заједничке интересе.

То ће бити њена коначна и најдугорочнија штета, већа од свих евроатлантских пресвлачења и „Јанусових лица“ њених политичара. Уз протраћено драгоцено време, наравно, рачунајући и све наменски потрошене табле „УНМИК Косово“.

Премијер у црквеном „офсајду“