
Никола Јанић
Увод у текст под насловом „Славка Драшковић на челу дијаспоре“, који су Европске новости објавиле 07. новембра 2012, у много чему је далеко од истине, односно од „скупоцене“ слике, каквом су је представили јавности. Иначе моји осврти на наименовање ове даме на место директора Канцеларије за дијаспору нису писани из неких личних разлога. Госпођу никада нисам срео и не осећам се баш онако, како бих волео да се осећам, када пишем о једној жени. Али њеном функцијом у КСУ, њеним „пословањем“ и одбијањем да расејању и јавности у Србији објасни недоумице о активностима организације, иницирана је потреба да пишем о њој као о нечијем службенику у Србији или изван Србије, а не као о приватној особи.
Речима „Влада Србије поставила је челника Канцеларије за сарадњу са дијаспором и Србима у региону…“ почиње текст у „Новостима“. Лепо, али није лепо да више од пет година дијаспора не добија одговор од КСУ и од Славке, какве везе та организација и та Славка имају са дијаспором и са којом? Где, колико, како… да би имала легитимитет да буде „на челу” око три милиона грађана Србије? Њу је премијер Дачић, нажалост, поставио на место директора Канцеларије за сарадњу са дијаспором, што је не ставља „дијаспори на чело“.
Политичари у Србији се изгледа шале, када кажу да хоће сарадњу са дијаспором, која у завидном броју не жели да сарађује са владиним институцијама преко Славке (непожељно је сликовито тумачење написаног).
Ниједна сарадња не опстаје једносмерним кретањем и игнорисањем мишљења оних са којима желите да сарађујете. Овај нови дрвени адвокат (и још понешто што још није за причање) може да нам се скине са грбаче, ако се Славка „из Ниш“ (или из „Америку“) окане ћоравог посла и поднесе оставку, или се премијер Дачић опамети и смени Славку. За већ нанесену штету и минус који је Дачић због ове трагикомедије добио од дијаспоре, уместо плуса који му је био спреман и потребан, део кривице сноси потпредседница СПС-а, госпођа Вукомановић. Ова плавуша, која има само речи хвале за Славку, није испоштовала ни примарну европску и цивилизацијску обавезу, да свима који су јој послали писмо или мејл, на исти и одговори.
Да ли би у одговору потпредседнице СПС-а писало „носите се бре дијаспорци у….“, или „пренећу вашу поруку премијеру“, или „нисам у могућности да пренесем поруку“, данас нема значаја. Али… Ајмо момци, ајмо дечаци…, или како беше она песма, манимо се Вукомановићке.
Кренимо од испеване (бесплатне?) славопојке Славки Драшковић и упитајмо и себе и друге да ли можемо веровати у оно што данас читамо у некад цењеним „Вечерњим новостима“? Колико је користи имала Србија, са њеним грађанима, што је примарна обавеза за све нас, а колико штете од толике „стручности и способности“ ове директорке? Србија пропада, а ако су нам њени министри и директори слични Славки „из Ниш“ (или „из Америку“), питање је колико ће још постојати и оваква каква је данас? Писања новинара да „људи који пишу ружно о Славки и критикују без аргумената, нису учинили ништа за Србију“, заиста је и кужно и ружно, и може се упоредити са избушеним швајцарским сиром, са бонусом непријатног мириса. Процепи између Србије и њеног расејања све су шири, а наивни и неприпремљени за медијске ветрометине могу лако да добију „јефтику“ (народна реч за туберкулозу, јектику). Додуше код тако нестабилне климе и свакаквих дувања није лако ни новинарима да раде свој посао и живе само од плате, коју често и не добију на време. Али све је могуће у земљи у којој је „нормално“ да министар у Влади Србије некажњено новинару одузме већ договорен посао у вредности од око 3000 евра? А зашто? Зато што је тај новинар, по налогу уредника, радио свој посао и интервју са неким ко је рекао истине које моћницима нису по вољи. Али, чекајте девојчице и момци, чекајте дечаци… Ово се не односи на Славку Драшковић. Она није министар, него дрвени ћата за дијаспору, па је непознато који су разлози да новинари о њој не пишу оно што је важно за све нас, него оно шта је по вољи Славке и неких политичара? Можда је објашњење у нечијој потреби стварања повољних позиција код тетка Славке? Ко зна, можда. Бивши министар Срећковић уједао их је и када му објаве слику која му није била по вољи, а и новинари су људи. Кога је змија ујела, тај се и гуштера плаши, а камо ли шарке – Славке.
У тексту у „Новостима“ прочитасмо и: „Др Драшковић је председница Конгреса српског уједињења у Србији“.
Не схватам разлог оваквог писања? И птице на грани знају да је садашња председница Конгреса српског уједињења Мирјана Самарџија, а да Славка то никада није била!
„Рођена је у Нишу. Дипломирала је на Економском факултету у Београду, магистрирала антропологију на Филозофском факултету у Београду и докторирала на истом факултету на теми пословног успеха. Специјализирала је пословно вођство у Америци“.
Дугачка реченица, а и тачно је, јер и „Славче“ је негде морала да се роди. Све је то ОК, у тих пар редова, док не почне хвалоспев о вредностима њеног „пословног успеха“ и специјализације пословног вођства у Америци.
„ОСНИВАЧ је концепта тренирања пословног вођства на Западном Балкану и његов је промотер. Власник је и оснивач фирме ‘Пословно вођство’. Предаје ‘Лидерство и организација’ у Енглеској школи у Београду и гостујући је предавач на ‘ДОБА’ факултету у Марибору.“
Посебно су издвојена ОДЛИКОВАЊА И ПРИЗНАЊА и пише (наводим у једном даху):
„др Славка Драшковић одликована је орденом и златном значком ‘Образовно просветне заједнице Републике Србије’, орденом руске дијаспоре ‘Земјачество’ и дипломом америчке дијаспоре ‘Конгреса српског уједињења’. Добитник је дипломе Удружења проналазача Србије 2006. године. Налази се у лексикону ‘Serbs in the World’, Belgrade – Los Angeles, 1999. Чланица је више међународних и домаћих организација у области бизниса и лидерства. Директор је српско-америчке ‘Задужбине Студеница’ у Србији. Председник је организације жена професионалаца ‘Визија и акција’, члан Управног одбора Фонда ‘Марко Јарић’, члан Управног одбора Удружења проналазача Србије, и један од оснивача алумни организације Београдског универзитета. Славка Драшковић је један од организатора Економских форума у Вашингтону, Чикагу и Сан Франциску између 2003-2005. године, Сајма српске привреде у Лас Вегасу 2006, НАПА Програма за фирме из Србије 2007. и ИТ Самита у Чикагу 2008. године. Такође, има дугогодишње искуство у раду са пословним лидерима српске дијаспоре као и са мултинационалним компанијама међу којима су ABB, Combustion Engeneering, и многе друге. Била је један од најупорнијих лобиста за оснивање Министарства за дијаспору за које се залагала са више од 20 других организација из дијаспоре. Један је од креатора ‘округлог стола’ који је довео до Закона о дијаспори Републике Србије и учесница Комисије која је радила на Стратегији за дијаспору Републике Србије. Придружени је члан Међуресорне државне радне групе Министарства за дијаспору, Министарства спољних послова и Министарства унутрашњих послова за унапређење односа државе Србије са државама Илиноис, Охајо и Калифорнија. Драшковићева је и један од најактивнијих заговорника укључења дијаспоре у помоћ локалним заједницама кроз пројекте везане за мала и средња предузећа (МСП) – пројекат ‘Home Town Association‘, заговорник јачања Србије кроз развој сектора МСП и организатор учешћа малих и средњих предузећа из Србије на сајмовима и економским форумима у Америци и Русији. Члан је УО Савеза проналазача Србије, УО Савета за обнову задужбинарства, Саветодавног одбора Веслачког клуба Црвена Звезда, чланица European Regional Economic Forum (EREF), чланица ЦТА , писац више књига и научних радова у земљи и иностранству“.
Све би могло да се опише реченицом: „Мирођија у свакој чорби“. Због толике мирођије и других зачина, мирис који се шири из таквог казана, отерао је многе. Лично ми је жао да морам да пишем овако неугодне чињенице, али „Корени“, које читају и наши тамо и наши овамо, имају обавезу да читаоцима појасне састав тог „Српско-Америчког“. Како нисмо свезнајући, обратили смо се онима који одлично познају ову тематику и замолили смо два господина да нам, за сада делимично, дају њихово мишљење. Ево шта је, између осталог, један одговорио:
„Овако…
Обука за коучинг који је завршила покрива само 36 признатих сати од стране ICF-a. Да би неко могао да изађе уопште на полагање за ICF сертификата (International Coach Federation) мора да има више од 150 сати тренинга. Иначе, то је највећа светска коучинг институција, практично стандард квалитета у овој области. У Србији постоји преко 120 људи који су завршили напреднију обуку из коучинга од ње. То су људи који имају више сати тренинга него она, такође по ICF стандардима. Иначе, ICF сертификат имају само 3, 4 особе, а у Србији не постоји јасан стандард ко може да се зове коуч. Може свако, био на некој обуци или не. Не постоји закон који регулише како може ко да себе назове.
У биографији пише да је ‘leading researcher in leadership development and coaching’. Ово је тотална глупост. Где су ти радови, истраживања? Три текста или рада не чине је водећим истраживачем. Посебно јер у Србији постоје људи који су много едукованији и стручнији од ње у тим областима, који се тиме баве сваког дана, па се не зову водећи истраживачи. Какав researcher у коучингу кад је завршила само минималну обуку, те постоји 120 људи у Србији који су у тој области едукованији од ње. Истраживач који има три објављена рада једва има малу везу са тим областима? Нема никакву потпору за ово.
Др Драшковић is the Leading Expert in Choose Success program in Serbia. Овај „програм“ је обична измишљотина. То је нешто виртуелно што је она измислила и дала име. Исто као ја да смислим Ултра мега гига развојни програм, тако га назовем и кажем да сам водећи експерт у тој области. Што се тиче фирме коју је имала, ради се о човек-фирми. Таквих у Србији има преко 60, који се много више баве развојем лидерства, обуком и коучингом него она. За које фирме је радила коучинг или развој лидерства? Ко су јој клијенти били? Само студенти? Ова њена биографија је пуна шупљина, општих места и празне приче. Двадесет година на руководећим позицијама? Из биографије се види колико је то смешно“.
Други је, између осталог, навео:
„Њених научних радова нема нигде… Нити на домаћим претраживачима нити на међународним. Проверио сам домаци SCIndeks и међународни Academic Search Premier. Да би неко себе могао да назове научником мора да има барем неке радове и истраживања објављена у научним часописима. Она то нема.“
У вези наведеног да Славка „предаје ‘Лидерство и организација’ у Енглеској школи у Београду и да гостујући је предавач на ‘ДОБА’ факултету у Марибору, чланица је више међународних и домаћих организација у области бизниса и лидерства“.
Према билтену факултета ДОБА у Марибору, Славка Драшковић је одржала једно предавање 2011. години пред српским студентима. То је дакле било једно предавање! Да би имао назив гостујући предавач, потребно је да их има више. За ове друге тврдње нисам могао да нађем информације.
„Председник је организације жена професионалаца ‘Визија и акција’, члан Управног одбора Фонда ‘Марко Јарић’, члан Управног одбора Удружења проналазача Србије, и један од оснивача алумни организације Београдског универзитета“.
На интернету нема никаквих информација о „организацији жена професионалаца ‘Визија и акција’. Чак их нема ни у регистру агенције за привредне регистре, што значи да њихова организација није формално основана. АЛУМНИ уопште и не постоји. То је било лепо замишљено, али не функционише и мене би било срамота да се тиме хвалим.
У вези тога да је СЛАВКА Драшковић један од организатора Економских форума у Вашингтону, Чикагу и Сан Франциску између 2003-2005. године, Сајма српске привреде у Лас Вегасу 2006, НАПА Програма за фирме из Србије 2007. и ИТ Самита у Чикагу 2008. године могу само да прокоментаришем да се о овим економских форумима већ зна пуно. Учесници из Србије плаћају пуно пара за хотел и путовања, а нема никаквих резултата. О томе су писали и ваши „Корени“.
У тексту који сте нам проследили пише да је Славка Драшковић одликована орденом и златном значком „Образовно просветне заједнице Републике Србије“, орденом руске дијаспоре „Земјачество“ и дипломом америчке дијаспоре „Конгреса Српског уједињења“. Добитник је дипломе Удружења проналазача Србије 2006. године. Налази се у лексикону Belgrade – Los Angeles, 1999.
Не желим да коментаришем ордење и златне значке, али ми је смешно да се наводи и диплома коју је добила од организације у којој је дуго година била службеник, као нешто посебно вредно. Сада је и мене заинтересовало шта је та америчка организација толико учинила и у чему је толико испред свих других организација српске дијаспоре? Аутор поменуте књиге „Serbs in the World“ је исти новинар који је писао и овај чланак у коме се велича госпођа Драшковић.“
Ето, то је део одговора. Објављујемо га на www.koreni.rs а на читаоцима је да донесу свој закључак. У Србији нам годинама, на захтев моћника или из других интереса, праве непостојеће или бришу постојеће организације. Они тамо, измишљају приче о нама овамо, кад и какве некоме требају тамо. Али ни у Србији није забрањено да грађани Србије, па и људи из дијаспоре имају лични став и супротно мишљење. Зашто би политичари забрањивали ставове и мишљења, када имају њихове медије, уреднике тих медија и новинаре, који се солидарно са њима труде да зауставе објављивање за њих непожељних информација. Често не информишу ни о корисном за српску државу и њене у великом броју незапослене и гладне грађане.
Никола Јанић,
Издавач портала и часописа „Корени“
Ајмо цурице, ајмо дечаци... Нисмо ваљда ђаци прваци?
0 comments:
Post a Comment