Mедији, пропаганда и систем

Бобан Петровић

“Медији пропаганда и систем“, наслов је чувеног дела Ноама Чомског. Деценијама после његове бриљантне анализе медија и система пропаганде њихово штеточинство већ више деценија осећамо на сопственој кожи и то не само у белосветским медијима, већ још више и оним код куће – проданим страним интересима и ситним интересима још ситнијих душа које раде за њих.

Већини интелигентних и поштених људи који хоће да мисле својом главом је одавно јасно да су данашњи медији углавном оружја пропаганде за одржавање система власти, а не средства информисања. При томе се не ради само о домаћем поретку већ глобалистичком поретку ствари који се ствара већ деценијама, ако не и вековима. Информацијска експлозија и разрада метода пропаганде је уследила у двадесетом веку са чувеном Гебелсовом пропагандом која и данас постоји у усавршеном облику.

Анализе ове појаве могуће је наћи  одавно још од Дејвида Хјума па до Чомског.

Ноам Чомски је у својој анализи савремене пропаганде и медија пошао од “парадокса власти” који је дефинисао шкотски филозоф Дејвид Хјум а према коме је парадоксална лакоћа којом се већина препушта мањини која има моћ. Питање је како је могуће да мањина која наизглед има само монопол над мишљу влада већином која наизглед има већи број па тиме и потенцијално већу моћ? По Хјуму то се постиже “контролом мисли”. Чомски примећује да ово није баш сасвим тачно, јер свака власт почива на врсти институционалног насиља тј. “на мачу“ и принципу класне организације. Ово међутим не значи да моћ у друштву може постојати без “производње пристанка“ којом се јавност по Волтеру Липману претвара у “збуњено стадо пасивних посматрача“ и Чомски је свестан тога. Овај Хјумов парадокс се односи и на тоталитарне и “демократске“ државе које имају још већу потребу за “производњом пристанка“. Још је филозоф Лок дао аксиом по коме “обични људи морају бити искључени из јавних послова“ а што су усвојили мислиоци савремене западне “демократије“ као Хенри Кисинџер који је за подразумевајућу потчињеност маса задужио “интелектуалне менаџере“ који обликују пристанак елита друштва што је прихватила читава плејада и либералних и конзервативних мислилаца који сматрају да је потребна производња “нужних илузија“ како би се “збуњено стадо штитило“. Ово је сумирао Андреј Грубачић назвавши све ово “својеврсном политичком теологијом која је постала део интелектуалне праксе корпорација и геополитичке стратегије“ упоредивши је са лењинизмом и концепцијом “авангардне партије“ која “усрећитељски води непросвећени народ“. При томе, каже он, Лењинов ентузијазам и речник данашњих државних интелектуалаца (да слободно додамо -и медија) је запањујуће сличан и додаје да зато, нимало случајно, Ноам Чомски наводи Бакуњиново предвиђање да се модерна историја неизбежно креће ка успостављању лажно-социјалистичких и капиталистичко-менаџерских бирократија.

Разрешење Хјумовог парадокса, каже Чомски, налази се у прихватању Бакуњиновог става да је суштински елемент човекове природе “инстикт за слободом“. Ово упрошћено објашњено значи да је на дуже стазе узалудан рад свих “усрећитеља“ почевши од оних лењинистичких па до модерних савремених медијско либералних “менаџера који обликују пристанак“ а где спадају не само интелектуалци који пишу по режимским перјаницама као што је “Политика“ већ и таблоидима као што су Курир и Блиц.

Оно што у свим овим анализама, које је и код нас могуће срести, недостаје су  конкретнији предлози како се супротставити овој пропаганди у медијима. Интернет је пружио нове неслућене могућности не само за пропаганду, цензуру и контролу информација него је као и сваки информациони алат двосекли мач који се може искористити и у борби за слободу медија и људи а не њихово поробљавање, дезинформацију и збуљивање што је његова првобитна и данас најраширенија намена. Да, постоје портали као овај и још неки, свакако вредни хвале, на којима је могуће изражавати мишљења супротстављења главном току корпоративне пропаганде, али то су све више усамљене и неповезане оазе слободне мисли које све више личе на резервате преосталих “Индијанаца“ у свету преплављеном потрошачким смећем и када су у питању информације и медији а не само продавнице.

„Е, ја бих сад баш волео да овај коментар оставим на сајту Блица, али неће моћи, јел тако. Забрањено. Демократски.“ – каже један Владимир. Колико сте пута и сами то пожелели и били фрустрирани цензуром и прикривеном и отвореном пропагандом која се данас врши највише преко медија.

Проблем цензуре у тоталитаризму званом подругљиво “демократија“’је огроман.

Чуди да досада није никоме из оне све мање патриотске Србије пало на памет да ангажује програмере и направи интернет пројекат за коментарисање тешко цензурисаних српских медија и пропагандног смећа које они потурају.

Леп пример за идеју која иде у том смеру али недовољно је:

www.svevesti.com

Проблем је да ту има само веома ограничени број пренесених чланака и коментари излазе са закашњењем.

Најбоље би било на посебном интернет порталу везати систем као што је нпр. Disqus са навигацијом у истом прозору и тако направити систем комнентарисања који је независан од контроле цензора а и ради тако рећи аутоматски , што ће рећи корисник сам посећује интернет странице медија (па и оних цензурисаних) и истовремено у доњој половини екрана види коментаре на садржај и може и сам ПОЛИТИЧКИ НЕЦЕНЗУРИСАНО да их постави. Наравно остаје потреба за извесном формом одржавања минимума пристојности и цивилизације али не као изговора под којим се спроводи отворена политичка цензура. То се може нпр. постићи аутоматским  филтрирањем псовки и увредљивих речи. Лажи које се потурају и коментарима (а за шта обично код нас служе партијски активисти) не треба брисати већ их треба разоткривати паметним питањима и аргументацијом.

Иако нисам програмер знам да је ово технички могуће – само је потребна воља и наравно средства и ангажовање људи. После тога је само питање маркетинга да се наведу људи да га користе и читају нецензурисана мишљења а не пропагандно смеће од коментара.

Ово би било и ефикаснији начин рушења блокаде и медијског мрака у Србији и од “патриотских“ портала који су често и нека врста “азила“ и вентила за спуштање притиска у лонцу. Људи треба да се тргну, нађу средства и времена и пре свега да схвате колико је важно разбити медијски мрак и цензуру и то пазите не због полемике са испраним мозговима – они се и окупљају само на таквим местима где су заштићени у свом вештачки створеном свету лажи.

Прави разлог за овакву идеју је пружање истине и информације и постављање питања вредних да се запитају и они који су мета манипулације а још су задржали зрно здравог разума и није им испран мозак до краја. При томе се не ради се о освећивању оних који раде на пропаганди у медијима који су се давно продали за чанак пасуља или оном делу публике оваквих медија а који се најблаже речено могу назвати климоглавцима. Ради се о још увек нормалним људима, поготово млађим али и старијим који наивно гутају ову пропаганду и који углавном само читају а којима полако треба скидати мрену пропаганде са очију и правим питањима и коментарима који су ту иначе забрањени показати разголићену беду пропаганде и цензуре.

Наши поробљивачи и медијски манипулатори су непријатељи управо слободе и демократије и то се мора показати на све начине – окупљањима и радом са младима и старима, али и иновативним пројектима не само за цензуру већ и њено разбијање које интернет технологија омогућава.

Питање је само да ли се може окупити макар и неколико паметних људи са средствима, знањем и временом да одради овако нешто?

Још нешто, нема потребе да се вести преносе. Сасвим је технички могуће уредити да кроз виртуелни “прозор“ посећујете интернет портале и остављате испод тог прозора коментаре као што их остављамо овде испод текстова. Само је питање паметног програмирања портала и повезивања дискусија и посећених других портала. Има на интернету сличних решења које се користе за прављење “забелешки“ (webnote нпр. и сличних) које користе додатни „toolbar“ али је исто сасвим могуће одрадити исту идеју и без инсталације додатних апликација само преко једног портала.

Ово можда није јасно свима који не разумеју бар мало програмирање портала али за њих је довољно објашњење да могу да посете портал који ће им омогућити да преко њега виде и посете друге портале и оставе коментаре на њихове чланке и то без цензуре.

Овакав или сличан пројекат би био и комерцијално самоодржив преко реклама као и други портали уосталом. Ето идеје за размишљање, и о овоме и сличним пројектима, онима који су у прилици да одраде овако нешто и имају дара да схвате потенцијал једног оваквог пројекта на разбијању медијског мрака. На срећу за иновативне идеје више нису увек неопходна огромна средства потребна за власништво над утицајним медијима који онемогућавају ширење идеја које нису у корист богатих мањина и кругова моћи на све начине па и старом добром цензуром коментара на својим интернет издањима. Потребна је само освешћеност људи и примена средстава која су им надохват руке уз креативан приступ и минимална средства. Наведени пример зато може да послужи као повод за размишљање па и акцију како га остварити у пракси или урадити  нешто слично. Зато се сетите повремено да подсетите и себе и поменете и  другима да је увек могуће нешто урадити.

Mедији, пропаганда и систем