(Фото: Поуке.орг) За православне Србе децембар и јануар су увек били некако посебни дани, испуњени Божјом благодаћу, пре свега због прослављања најрадоснијег хришћанског празника рођења Богомладенца Исуса Христа, али и због прослављања многих Божјих угодника. Србима децембар почиње Светим Николом, „претечом“ бескомпромисне светоотачке борбе против јереси и јеретика, а јануарски празници се свршавају усклицањем с љубављу Светитељу Сави, утемељитељу националне Српске православне цркве као источне бране западним јересима, папизму и Ватикану, али и тврђаве од азијатских поробљивача. Поред ове двојице светих, великих угодника Божјих, православни, стари календар је пун Светих отаца и предака наших који православну веру очуваше и нама је непромењену предаше. Један од таквих наших предака је био и Вукашин Мандрапа. Ко је Вукашин Мандрапа и ко су, уопште, Мандрапе, драга браћо и сестре? Мандрапе су биле богата стара трговачка породица у Сарајеву. Били су добротвори и чувари имања и саме Цркве Светих архангела Михаила и Гаврила, такозване Старе српске православне цркве на Башчаршији, из 15. века, најстаријег здања у Сарајеву. Сама кућа Мандрапа у Улици Милоша Обилића репрезентативан је пример грађанске архитектуре 18. и 19. века. У тој кући живео је и око трговине, у „магазама“ (магацинима трговачким) радио и Вукашин Мандрапа, цењен као ревностан чувар имовине Српске православне цркве на Башчаршији. С њим су и Чедо и Добро, синови старог чича Ђорђа Мандрапе, али и остали чланови куће Мандрапа служили у Старој цркви као чтеци и појци у хору. А онда је дошао Ђурђевдан 1942. године и усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је Србима у Сарајеву „усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич“ –у Јасеновац. Бесплатан превоз до Јасеновца је имао и Вукашин Мандрапа који своју веру „крста са три прста“ потврди мучеништвом и страдањем и тако поста Свети Вукашин Јасеновачки, али и Клепачки, Херцеговачки и Сарајевски. Телом страда, а душом и духом оста вечно да живи у народу србском како би нас опомињао ко смо и подсећао нас зашто страдамо. Да у историји рода нашег није било људи попут Вукашина Мандрапе, тј. Светог Вукашина из Клепаца, засигурно не би било ни нас данашњих православних Срба. Стога нам савест и људскост налажу да се са поштовањем сећамо светих и славних предака наших и опомињемо се жртве њихове, којом они веру православну, а самим тим и Србску цркву и народ србски очуваше. Међутим, као што се подсећамо њих и жртве њихове, морамо да се подсећамо и опомињемо од чије су руке страдали. Ово смо дужни чинити не само ради себе и будућих поколења него још више ради оних који су народу нашем зла чинили, јер речи записане на зиду у логору Дахау опомињу: Они што хоће да што пре забораве спремни су да понове. А да су горње речи из Дахауа у потпуности истините потврђивано је кроз многе векове. Што су злочини над Србима пре заборављани, они су се чешће и у краћим временским интервалима понаваљали. Само у двадесетом веку таквих католичких насртаја на православне Србе било је неколико, али подсећамо на три страшна злочина и по обиму и по суровости. Први светски рат, кад су Аустријанци (Швабе) насрнули на Србе и Србију, свирепо убијајућу народ и палећи и уништавајући све што је србско. Затим Други светски рат, који су Хрвати искористили како би до тада невиђеним масовним усташким зверствима очистили од православних Срба вековне србске крајеве. И на послетку, ратови против православних Срба с краја двадесетог века, кад је са вековних србских огњишта протерано све са србским именом. И на крају самог двадесетог века, као врх истинског сатанског зверства и католичког лицемерја, морамо да поменемо и дешавања у Србији, посебно на Косову и Метохији. Папе Јован Павле II 1999. г. обраћа се Билу Клинтону речима: „Требало би да бомбардујете Србе!“ Клинтон слуша духовног поглавара антихришћанског Запада и НАТО предвођен САД-ом бесомучно бомбардује Србију.И док НАТО, као војно крило Запада, бомбардује Србију, шиптарски злочинци зверски касапе и продају органе Срба хришћана и то понајпре богаташима са католичко-протестантског Запада. Уместо осуде таквих злочина, католичка „хришћанска сестринска црква“ на православном Косову и Метохији гради највећу катедралу на Балкану. Где је ту хришћанство и где је ту Христос? Уместо тога, можемо само закључити – каква координација и сарадња духовног и световног поглаварства Запада, дипломатије ЕУ и САД и НАТО машинерије у служби ширења католицизма и западног сатанизма ка Истоку, а све уз уништење православних Срба. Из горе наведеног је јасно да су се кроз многа времена, до данашњег дана методе и извршиоци мењали, али рука која је благосиљала злочине над православним Србима увек је била иста и долазила је са Запада, из Ватикана. Само они Срби који су намерно слепи код очију и глуви код ушију ову више пута историјски потврђену чињеницу не желе ни да виде ни да чују. А то да Ватикан и римокатоличка „црква“ не мењају свој вековни антиправославни курс и да код њих нема ни трунке покајања због силних јереси, због огромних крижарско–усташких злодела, прозилетизма и језуитског деловања показују њихова дела и у овом, двадесет првом веку. По добро познатом језуитском латинском рецепту, чим би прва рука, која нож и пушку носи, завршила крвави посао убистава и прогоне православних, друга рука, која криж држи, је лукаво пружана у „братско-сестринско“ помирење и загрљај. Управо након крвавог и по злу над православним Србима незапамћеног двадесетог века почетак двадесет и првог века обележавају све отворенији јавни наступи и молитвени сусрети између римокатолика и појединих православних епископа – екумениста и новотараца. Ти сусрети се дешавају у оквиру Светског савеза цркава и екуменистичког покрета и приказују се као догађаји пуни љубави, разумевања и као неопходни на путу помирења и зближавања између православних и католика. А о каквом разумевању, помирењу и зближавању је реч најбоље говоре следеће чињенице. У кратком периоду након последњег рата, кад су убијене и прогнане стотине хиљада православних Срба, над неколико десетина хиљада преосталих православних Срба на подручју данашње Хрватске врши се покатоличавање. О томе говори и допис Светом архијерејском синоду СПЦ-е у Београду под бр. 56/06 од маја 2006. године, у коме Његово високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански и целе Италије г. Јован обавештава Синод о покатоличавању више од 30 000 хиљада православних Срба. На овај допис се у Српској православној цркви нико не осврће. Екуменистички сусрети се настављају, али се наставља и покатоличавање Срба, јер се по истој ствари фебруара 2009. г. оглашава и Епископ далматински Фотије, који упозорава да се у Епархији далматинској деца православних Срба због страха од друштвене изолације све чешће „крсте“ у римокатоличкој „цркви“. Дакле, да ли у оквиру екуменистичког помирења и љубакања спада горе поменуто покатоличавање православних – питамо све екуменисте у СПЦ. Да се не бисмо заваравали лажним намерама латина према православнима, погледајмо шта говоре представници католицизма и папизма у ретким тренуцима искрености. Познати теолог Ив Конгар каже да „молитве за уједињење за римокатолике представљају молитве за проширење римокатоличке цркве, која је Црква Христова и Апостолска“и да„римокатолици остајући ту где јесу, позивају друге да им приђу“. За њих римокатолике руски и свеправославни свештеник Свети Јован Кронштатски каже: „Мржња према православљу, фанатизам и прогони православних, убиства – то је црвена нит кроз све векове живота католицизма. По плодовима ћете их познати.“ У прилог тврдњама Светог Јована Кронштатског или да „латински вук (папа) длаку мења, али ћуд никако“ казују и догађаји од 28. децембра 2011. године, када су у Сплиту и Загребу држане мисе задушнице за усташког поглавника, злотвора Анту Павелића и црнокошуљаша Јуру Францетића. Најновији догађаји који долазе из „сестринске цркве“ јесу бројне мисе и прославе одржане новембра 2012. г. у част хашким „праведницима“, а заправо крволоцима Готовини и Маркачу. Шта тек рећи о томе колика су лажна и за људску душу погубна антихришћанска учења ширили јеретици из Ватикана. О томе најбоље говори велики подвижник и страдалник за веру православну Свети Максим Исповедник: Ви пак, латини, који сте изменили и искварили не само онако изложено исповедање православне вере но и многа њихова свештена црквена предања, достојни сте стога да вас називамо не само расколницима, него баш и јеретицима, као нарушитеље Апостолских и Отачких правила и предања. А Свети Марко Ефески јасно и недвосмислено учи: Одсекли смо латине од нас ни због каквог другог разлога, но зато што су не само шизматици него су такође и јеретици. Због тога је потпуно неправилно ујединити се са њима. Нажалост, овако, из својих топлих домова, уређених богословских кабинета и богато украшених дворова не уче и не проповедају данашњи екуменисти новотарци, поједини материјализмом и новцем обузети свештеници, богослови од каријере и латиномислећи епископи. Сви они, у складу са латинским духом слаткоречивости и комотним животом – газе Свете каноне, напуштају Божје заповести и лукаво изврћу Свето јеванђеље, те тако истинску веру православну релативизују, обесмишљавају, дозвољавајући на тај начин да србски народ, који је катастрофално духовно раслабљен у доба богоборног комунизма, буде коначно дотучен антихристовим екуменизмом. О односу према таквима, латиномислећим свештеницима и епископима, Свети Герман Нови, патријарх цариградски, упозорава верни народ и каже: Јер, боље је да се сами у кућама Богу молите, него ли да са латиномислећима заједно у цркве идете да не бисте заједно са њима наследили пакао. Видећи све ово, православни Срби, којима је искрено стало до вере отачке, не могу и не смеју се заваравати топлим братским љубакањима, речима лажног помирења и изливима нежности између православних екумениста и римокатолика. Сви ми потомци Светог Саве, појединачно и свенародно, с пуним правом морамо да се запитамо шта заједничко са римокатолицима налазе поједини епископи и свештеници наше Цркве. Зашто, молитвено општећи са католицима крше црквена правила, уносе смутње и свађе у народ Светог Саве, што у коначном доводи до подела и разарања наше Србске цркве? Зашто је потребно да будућим србским свештеницима у богословским школама и на факултетима предавају јеретици, римокатолички професори и фратри и коју и какву веру ће такви свештеници сутра преносити народу србском? Уосталом, ко су епископи и свештеници који чине овакве ствари и шта их тера на ово недело? На ова питања нуде нам се три могућа одговора. Први је да екуменисти новотарци никад нису ни били искрени служитељи Српске православне цркве. Други могућ одговор је да су ти епископи и свештеници продали веру за вечеру. И трећи могућ одговор је да су они језуитски лукаво уцењени због страшних грехова личних. Поред горе наведених одговора, аутоматски се јавља логична констатација и питање: да ли се такви латиномислећи епископи и свештеници, који чине заједничке молитве са јеретицима, уопште могу сматрати истинским пастирима па и члановима Православне цркве? Јер Свети апостоли у 45. Апостолском правилу кажу: Епископ или презвитер или ђакон који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне. Затварање очију и ћутање пред очигледним скрнављењем светиња, кршењем Светих канона и проповедањем јереси, гажењем светих предака наших значи омогућавање даљег ширења истог и постајање саучесником у издаји вере, народа и отаџбине. Мирно посматрање и ћутање о оваквим неделима јесте злочин против Цркве, народа и отаџбине! Да ли се питамо, браћо и сестре, колико по нас, наше породице и нашу децу такав злочин може бити смртоносан? Заповест је Господња да не остајемо неми у временима када је вера у опасности. Када је у питању вера, нико нема право да каже: ко сам ја? Немa право ни свештеник, ни владар, ни војник, ни земљоделац ни бескућник, који једва долази до дневног следовања. Нико нема право да каже да то није његова ствар нити да га то не занима. Камење ће завикати, а зар ти да останеш нем и незаинтересован? – учи насСвети Теодор Студит. Свети преци су увек учили да интерес наше Цркве и наше државе мора бити и наш лични интерес. Може ли се неко сматрати православним, а да га није брига што му се напада и квари вера првославна? Може ли себе сматрати Србином онај кога није брига шта му се дешава са његовом Србском црквом и Србском државом? Да ли су они који убијају савест својих чада, говорећи им да то није њихова брига, одиста истински духовници и следбеници Светих апостола, Светих отаца, Светог Саве, Светог Николаја? Вера у којој смо крштени, Србска црква и Отаџбина – чија је то брига ако не моја, твоја, наша? Не будемо ли ми стали у одбрану вере, Цркве и Отаџбине, неће ни Бог јер Он ништа не чини на силу. Бог помаже труд и дело! А наши труд и дело, поред истинског личног и свенародног покајања, морају бити одбрана вере православне по сваку цену. У последњих скоро 70 година или тачније од Другог светског рата Срби дозвољавају да им се вера квари и да им се отима Истина,а као резултат тога јесте да нам непријатељи кваре народ и отимају србске вековне територије – Србску Крајину, Босну и Херцеговину, свето Косово и Метохију и саму Србију. Дозволимо ли да нам се исквари вера, дозволићемо да нам се искваре душа и живот. А људима кварне душе и кварног живота нема наде ни у овом ни у будућем веку. Нека би нам Господ Бог помогао по молитвама Светог Саве, светитеља богоносног, пастира истинитог и стуба непомичног да се, поштујући сваког човека, али чврсто чувајући веру своју Православну, Србску цркву, народ и отаџбину Србију, нађемо тамо где је Свети Вукашин Клепачки и где су Свети Јасеновачки Новомученици, у Царству небесноме и да тамо непрестано славимо Оца и Сина и Светога Духа. Амин. (Мирослав Вујанић) Шта православним Србима доноси молитвено општење са католицима?

(Фото: Поуке.орг)

За православне Србе децембар и јануар су увек били некако посебни дани, испуњени Божјом благодаћу, пре свега због прослављања најрадоснијег хришћанског празника рођења Богомладенца Исуса Христа, али и због прослављања многих Божјих угодника. Србима децембар почиње Светим Николом, „претечом“ бескомпромисне светоотачке борбе против јереси и јеретика, а јануарски празници се свршавају усклицањем с љубављу Светитељу Сави, утемељитељу националне Српске православне цркве као источне бране западним јересима, папизму и Ватикану, али и тврђаве од азијатских поробљивача. Поред ове двојице светих, великих угодника Божјих, православни, стари календар је пун Светих отаца и предака наших који православну веру  очуваше и  нама је  непромењену предаше.

Један од таквих наших предака је био и Вукашин Мандрапа. Ко је Вукашин Мандрапа и ко су, уопште, Мандрапе, драга браћо и сестре?

Мандрапе су биле богата стара трговачка породица у Сарајеву. Били су добротвори и чувари имања и саме Цркве Светих архангела Михаила и Гаврила, такозване Старе српске православне цркве на Башчаршији, из 15. века, најстаријег здања у Сарајеву. Сама кућа Мандрапа у Улици Милоша Обилића репрезентативан је пример грађанске архитектуре 18. и 19. века. У тој кући живео је и око трговине, у „магазама“ (магацинима трговачким) радио и Вукашин Мандрапа, цењен као ревностан чувар имовине Српске православне цркве на Башчаршији. С њим су и Чедо и  Добро, синови старог чича Ђорђа Мандрапе, али и остали чланови куће Мандрапа служили у Старој цркви као чтеци и појци у хору.  А онда је дошао Ђурђевдан 1942. године и усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је Србима у Сарајеву „усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич“ –у Јасеновац. Бесплатан превоз до Јасеновца је имао и Вукашин Мандрапа који своју веру „крста са три прста“ потврди мучеништвом и страдањем и тако поста Свети Вукашин Јасеновачки, али и Клепачки, Херцеговачки и Сарајевски.

Телом страда, а душом и духом оста вечно да живи у народу србском како би нас опомињао ко смо и подсећао нас зашто страдамо. Да у историји рода нашег није било људи попут Вукашина Мандрапе, тј. Светог Вукашина из Клепаца, засигурно не би било ни нас данашњих православних Срба. Стога нам савест и људскост налажу да се са поштовањем сећамо светих и славних предака наших и опомињемо се жртве њихове, којом они веру православну, а самим тим и Србску цркву и народ србски очуваше. Међутим, као што се подсећамо њих и жртве њихове, морамо да се подсећамо и опомињемо од чије су руке страдали. Ово смо дужни чинити не само ради себе и будућих поколења него још више ради оних који су народу нашем зла чинили, јер речи записане на зиду у логору Дахау опомињу: Они што хоће да што пре забораве спремни су да понове.    

А да су горње речи из Дахауа у потпуности истините потврђивано је кроз многе векове. Што су злочини над Србима пре заборављани, они су се чешће и у краћим временским интервалима понаваљали. Само у двадесетом веку таквих католичких насртаја на православне Србе било је неколико, али подсећамо на три страшна злочина и по обиму и по суровости. Први светски рат, кад су Аустријанци (Швабе) насрнули на Србе и Србију, свирепо убијајућу народ и палећи и уништавајући све што је србско. Затим Други светски рат, који су Хрвати искористили како би до тада невиђеним масовним усташким зверствима очистили од православних Срба вековне србске крајеве. И на послетку, ратови против православних Срба с краја двадесетог века, кад је са вековних србских огњишта протерано све са србским именом. И на крају самог двадесетог века, као врх истинског сатанског зверства и католичког лицемерја, морамо да поменемо и дешавања у Србији, посебно на Косову и Метохији. Папе Јован Павле II 1999. г. обраћа се Билу Клинтону речима: „Требало би да бомбардујете Србе!“ Клинтон слуша духовног поглавара антихришћанског Запада и НАТО предвођен САД-ом бесомучно бомбардује Србију.И док НАТО, као војно крило Запада, бомбардује Србију, шиптарски злочинци зверски касапе и продају органе Срба хришћана и то понајпре богаташима са католичко-протестантског Запада. Уместо осуде таквих злочина, католичка „хришћанска сестринска црква“ на православном Косову и Метохији гради највећу катедралу на Балкану. Где је ту хришћанство и где је ту Христос? Уместо тога, можемо само закључити – каква координација и сарадња духовног и световног поглаварства Запада, дипломатије ЕУ и САД и НАТО машинерије у служби ширења католицизма и западног сатанизма ка Истоку, а све уз уништење православних Срба.

Из горе наведеног је јасно да су се кроз многа времена, до данашњег дана методе и извршиоци мењали, али рука која је благосиљала злочине над православним Србима увек је била иста и долазила је са Запада, из Ватикана. Само они Срби који су намерно слепи код очију и глуви код ушију ову више пута историјски потврђену чињеницу не желе ни да виде ни да чују.

А то да Ватикан и римокатоличка „црква“ не мењају свој вековни антиправославни курс и да код њих нема ни трунке покајања због силних јереси, због огромних крижарско–усташких злодела, прозилетизма и језуитског деловања показују њихова дела и у овом, двадесет првом веку. По добро познатом језуитском латинском рецепту, чим би прва рука, која нож и пушку носи, завршила крвави посао убистава и прогоне православних, друга рука, која криж држи, је лукаво пружана у „братско-сестринско“ помирење и загрљај. Управо након крвавог и по злу над православним Србима незапамћеног двадесетог века почетак двадесет и првог века обележавају све отворенији јавни наступи и молитвени сусрети између римокатолика и појединих православних епископа – екумениста и новотараца. Ти сусрети се дешавају у оквиру Светског савеза цркава и екуменистичког покрета и приказују се као догађаји пуни љубави, разумевања и као неопходни на путу помирења и зближавања између православних и католика.

А о каквом разумевању, помирењу и зближавању је реч најбоље говоре следеће чињенице. У кратком периоду након последњег рата, кад су убијене и прогнане стотине хиљада православних Срба, над неколико десетина хиљада преосталих православних Срба на подручју данашње Хрватске врши се покатоличавање. О томе говори и допис Светом архијерејском синоду СПЦ-е у Београду под бр. 56/06 од маја 2006. године, у коме Његово високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански и целе Италије г. Јован обавештава Синод о покатоличавању више од 30 000 хиљада православних Срба. На овај допис се у Српској православној цркви нико не осврће. Екуменистички сусрети се настављају, али се наставља и покатоличавање Срба, јер се по истој ствари фебруара 2009. г. оглашава и Епископ далматински Фотије, који упозорава да се у Епархији далматинској деца православних Срба због страха од друштвене изолације све чешће „крсте“ у римокатоличкој „цркви“.

Дакле, да ли у оквиру екуменистичког помирења и љубакања спада горе поменуто покатоличавање православних – питамо све екуменисте у СПЦ. Да се не бисмо заваравали лажним намерама латина према православнима, погледајмо шта говоре представници католицизма и папизма у ретким тренуцима искрености. Познати теолог Ив Конгар каже да „молитве за уједињење за римокатолике представљају молитве за проширење римокатоличке цркве, која је Црква Христова и Апостолска“и да„римокатолици остајући ту где јесу, позивају друге да им приђу“.

За њих римокатолике руски и свеправославни свештеник Свети Јован Кронштатски каже: „Мржња према православљу, фанатизам и прогони православних, убиства – то је црвена нит кроз све векове живота католицизма. По плодовима ћете их познати.“ У прилог тврдњама Светог Јована Кронштатског или да „латински вук (папа) длаку мења, али ћуд никако“ казују и догађаји од 28. децембра 2011. године, када су у Сплиту и Загребу држане мисе задушнице за усташког поглавника, злотвора Анту Павелића и црнокошуљаша Јуру Францетића. Најновији догађаји који долазе из „сестринске цркве“ јесу бројне мисе и прославе одржане новембра 2012. г. у част хашким „праведницима“, а заправо крволоцима Готовини и Маркачу.

Шта тек рећи о томе колика су лажна и за људску душу погубна антихришћанска учења ширили јеретици из Ватикана. О томе најбоље говори велики подвижник и страдалник за веру православну Свети Максим Исповедник: Ви пак, латини, који сте изменили и искварили не само онако изложено исповедање православне вере но и многа њихова свештена црквена предања, достојни сте стога да вас називамо не само расколницима, него баш и јеретицима, као нарушитеље Апостолских и Отачких правила и предања. А Свети Марко Ефески јасно и недвосмислено учи: Одсекли смо латине од нас ни због каквог другог разлога, но зато што су не само шизматици него су такође и јеретици. Због тога је потпуно неправилно ујединити се са њима.

Нажалост, овако, из својих топлих домова, уређених богословских кабинета и богато украшених дворова не уче и не проповедају данашњи екуменисти новотарци, поједини материјализмом и новцем обузети свештеници, богослови од каријере и латиномислећи епископи. Сви они, у складу са латинским духом слаткоречивости и комотним животом – газе Свете каноне, напуштају Божје заповести и лукаво изврћу Свето јеванђеље, те тако истинску веру православну релативизују, обесмишљавају, дозвољавајући на тај начин да србски народ, који је катастрофално духовно раслабљен у доба богоборног комунизма, буде коначно дотучен антихристовим екуменизмом. О односу према таквима, латиномислећим свештеницима и епископима, Свети Герман Нови, патријарх цариградски, упозорава верни народ и каже: Јер, боље је да се сами у кућама Богу молите, него ли да са латиномислећима заједно у цркве идете да не бисте заједно са њима наследили пакао.

Видећи све ово, православни Срби, којима је искрено стало до вере отачке, не могу и не смеју се заваравати топлим братским љубакањима, речима лажног помирења и изливима нежности између православних екумениста и римокатолика. Сви ми потомци Светог Саве, појединачно и свенародно, с пуним правом морамо да се запитамо шта заједничко са римокатолицима налазе поједини епископи и свештеници наше Цркве. Зашто, молитвено општећи са католицима крше црквена правила, уносе смутње и свађе у народ Светог Саве, што у коначном доводи до подела и разарања наше Србске цркве? Зашто је потребно да будућим србским свештеницима у богословским школама и на факултетима предавају јеретици, римокатолички професори и фратри и коју и какву веру ће такви свештеници сутра преносити народу србском?

Уосталом, ко су епископи и свештеници који чине овакве ствари и шта их тера  на ово недело? На ова питања нуде нам се три могућа одговора. Први је да екуменисти новотарци никад нису ни били искрени служитељи Српске православне цркве. Други могућ одговор је да су ти епископи и свештеници продали веру за вечеру. И трећи могућ одговор је да су они језуитски лукаво уцењени због страшних грехова личних. Поред горе наведених одговора, аутоматски се јавља логична констатација и питање: да ли се такви латиномислећи епископи и свештеници, који чине заједничке молитве са јеретицима, уопште могу сматрати истинским пастирима па и члановима Православне цркве? Јер Свети апостоли у 45. Апостолском правилу кажу: Епископ или презвитер или ђакон који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.

Затварање очију и ћутање пред очигледним скрнављењем светиња, кршењем Светих канона и проповедањем јереси, гажењем светих предака наших значи омогућавање даљег ширења истог и постајање саучесником у издаји вере, народа и отаџбине. Мирно посматрање и ћутање о оваквим неделима јесте злочин против Цркве, народа и отаџбине! Да ли се питамо, браћо и сестре, колико по нас, наше породице  и нашу децу такав злочин може бити смртоносан? Заповест је Господња да не остајемо неми у временима када је вера у опасности. Када је у питању вера, нико нема право да каже: ко сам ја? Немa право ни свештеник, ни владар, ни војник, ни земљоделац ни бескућник, који једва долази до дневног следовања. Нико нема право да каже да то није његова ствар нити да га то не занима. Камење ће завикати, а зар ти да останеш нем и незаинтересован? – учи насСвети  Теодор Студит.

Свети преци су увек учили да интерес наше Цркве и наше државе мора бити и наш лични интерес. Може ли се неко сматрати православним, а да га није брига што му се напада и квари вера првославна? Може ли себе сматрати Србином онај кога није брига шта му се дешава са његовом Србском црквом и Србском државом? Да ли су они који убијају савест својих чада, говорећи им да то није њихова брига, одиста истински духовници и следбеници Светих апостола, Светих отаца, Светог Саве, Светог Николаја? Вера у којој смо крштени, Србска црква и Отаџбина – чија је то брига ако не моја, твоја, наша? Не будемо ли ми стали у одбрану вере, Цркве и Отаџбине, неће ни Бог јер Он ништа не чини на силу. Бог помаже труд и дело! А наши труд и дело, поред  истинског личног и свенародног покајања, морају бити одбрана вере православне по сваку цену. У последњих скоро 70 година или тачније од Другог светског рата Срби дозвољавају да им се вера квари и да им се отима Истина,а као резултат тога јесте да нам непријатељи кваре народ и отимају србске вековне територије – Србску Крајину, Босну и Херцеговину, свето Косово и Метохију и саму Србију. Дозволимо ли да нам се исквари вера, дозволићемо да нам се искваре душа и живот. А људима кварне душе и кварног живота нема наде ни у овом ни у будућем веку.

Нека би нам Господ Бог помогао по молитвама Светог Саве, светитеља богоносног, пастира истинитог и стуба непомичног да се, поштујући сваког човека, али чврсто чувајући веру своју Православну, Србску цркву, народ и отаџбину Србију, нађемо тамо где је Свети Вукашин Клепачки и где су Свети Јасеновачки Новомученици, у Царству небесноме и да тамо непрестано славимо Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

(Мирослав Вујанић)

Шта православним Србима доноси молитвено општење са католицима?