(Фото: agape.rs)
Године 1866. у селу Шовское, у руској губернији Тамбов, око 400 км југоисточно од Москве, рођен је Семјон Иванович Антонов. Одрастао је на селу у сиромашној и многочланој земљорадничкој породици.
Једно од његових најранијих сећања, које ће оставити дубок печат у његовом срцу, везано је ѕа доба кад није имао више од четири године. Његов каснији ученик и животописац оставио нам је следећи запис: «Његов отац, као и многи руски сељаци, волео је да указује гостопримство путницима. Једног празничног дана са особитим задовољством позове он неког књигоношу у нади да ће од њега као „књишког“ човека сазнати нешто ново и интересантно, будући да га је мучила његова „тама“ и будући да је био жедан знања и просвећености. Гост је послужен чајем и закуском. Мали Семјон је осматрао странца са радозналошћу детета и пажљиво слушао разговор. Књигоноша је доказивао Семјоновом оцу да Христос није Бог и да Бога уопште нема. Дечака су нарочито поразиле речи: „Где је Он, тај Бог?“ Он је помислио: „Кад одрастем, ићи ћу по целом свету да тражим Бога.“ Пошто је гост отишао, мали Семјон се обрати оцу рекавши: „Ти ме учиш да се молим, а овај каже да нема Бога“. На то му отац одговори: „Ја сам мислио да је он паметан човек, међутим, испаде глупак. Немој да га слушаш“. Наравно, овакав одговор није отклонио сумњу из детиње душе.»
Мали Семјон је похађао школу само током две зиме, тако да је једва био писмен. Али је зато уз свог дубоко верујућег оца научио оно што је вредније од многих школа: «“Ја нисам дорастао своме оцу. Он је био потпуно неписмен, чак је и „Оче наш“ изговарао са грешком: „днест“ уместо „днес“, јер га је научио no слуху у цркви. Међутим, био је кротак и мудар човек… Немојмо бити тужни због губитка земаљских добара, такви губици су неважни. Мој отац научио ме је овоме у најранијем детињству. Када би се нека штета догодила у кући, он је увек остајао смирен. Када је нашу кућу захватио пожар и када су комшије повикале:
„Иване Петровичу, гори ти кућа!“ он је одговорио: „Уз Божју помоћ поново ћу је саградити.“
Једном смо шетали поред нашег кукурузног поља и ја сам повикао:“Погледај, лопови нам односе снопове!“
„Да сине,“ одговорио је “ Господ нам је дао кукуруза на претек. Ако неко краде, значи да оскудева.“
Следећег дана сам му рекао: “ Оче, дајеш велику милостињу, а они који си богатији од нас дају много мање.“
Одговорио је: „Да сине, али даће Бог!“ и Господ никад није изневерио његове наде.
Нема бољег начина да се дете учи Хришћанству, до кроз животни пример, али искрен и из срца. Не можеш учити оно што у свом животу не примењујеш. «
Семјон израстао у крупног и изузетно снажног момка. Радио је пуно и на очевом имању, а и помажући једном од своје браће који се бавио грађевином на имању локалног кнеза. Могао је голим рукама да узме врео котао са „шчијем“ и да га пренесе са пећи на сто за којим су ручали радници. Ударцем песнице могао је да преломи подебљу даску. Једном приликом сељанка која им је кувала отишла је на поклоњење оближњим светињама, посетивши и гроб чувеног подвижника, затворника, Јована Сезеновског (1791-1839). По повратку им је причала је о светом животу затворника, па и о томе како се на његовом гробу дешавају чудеса. Неки од присутних стараца потврдили су њена казивања о чудесима и сви су се сложили да је Јован био свети човек. Ова прича се дубоко дотакла тада деветнаестогодишњег Семјона и о томе је његов ученик записао:
«Слушајући овај разговор, Семјон помисли: „Ако је он свет, значи да је Бог с нама, и онда нема потребе да Га тражим“. При овој мисли у његовом младом срцу се распламсао огањ љубави према Богу.
Чудновата је појава да се од четврте до деветнаесте године могла задржати у сећању мисао која је продрла у детињу душу док је слушао књигоношу, мисао која га је очевидно мучила и остала нерешена негде у дубини, и која је нашла решење на један тако необичан, наизглед наиван начин.
Од тог доба Семјон је осећао да је обрео веру. Његов ум се окренуо сећању на Бога, те се много молио плачући. Тада је у себи осетио унутарњу промену и стремљење ка монаштву. Према речима самог старца, на лепе и младе кћерке кнеза гледао је са љубављу, али без пожуде. Гледао је на њих као на сестре, док је раније њихова појава код њега изазивала немир. У то време он је чак молио свога оца да га пусти у КијевоПечерску Лавру. Но, отац му је категорички одговорио: „Најпре одслужи војску, па ћеш онда бити слободан да идеш“.
Овакво необично душевно стање потрајало је код њега три месеца. Затим је престало, и он је поново почео да се дружи са својим вршњацима, да шета с девојкама, да пије водку, да свира на хармоници, и уопште да живи као и сви сеоски момци.»
У том периоду, за време сеоске црквене славе, један сеоски кавгаџија га је изазвао на тучу. Могло се лако десити да овога понесе на души. О том догађују овако је испричао: «Најпре сам хтео да устукнем, али се наједанпут застидех што ми се девојке смеју и снажно га ударих у груди. Он одлети далеко од мене и свом тежином падне на леђа насред пута. Из уста му потекоше крв и пена. Сви се уплашише, па и ја. Помислио сам: убих човека! И застанем. У тај час обућарев млађи брат дохвати један велики камен и баци га на мене. Успео сам да се окренем, и тако ме камен погоди у леђа. Тада му рекох: „Хоћеш ли и ти да прођеш као твој брат?“ и јурнух на њега. Но, он побеже. Обућар је лежао на путу. Људи су дотрчали и скупили се око њега да му помогну да се дигне и једва га одведоше кући. Побољевао је отприлике два месеца. Но, срећом, остаде жив. Још дуго времена после овог догађаја морао сам да будем на опрези, јер су ме обућарева браћа и њихови другови са тољагама и ножевима по ноћи вребали на ћошковима, али ме је Бог сачувао.»
Усред бурног и повремено раскалашног живота који је већ годинам водио, један сан и виђење Семјона су се дубоко коснули. Сањао је да му змија улази у уста и од силног гађења се пробудио. У том тренутку је чуо речи: „Ти си прогутао змију у сну, па се гадиш. Како је тек мени тешко да те гледам шта радиш!“ Био је дубоко убеђен да је то био глас саме Богородице. Тада је почео коренито да мења начин свог живота и да се стиди и каје за своја претходна поступања. Посебно је занимљив овај запис који се односи на тај период:
«Једног празничног дана, за време неког народног весеља, Семјон стане да посматра неког сељака средњих година како свира на хармоници и игра. Позове га устрану и упита:
- Стјепане, како можеш да свираш и играш кад си убио човека?
(Био га је убио у једној тучи у напитом стању). Овај одведе Семјона мало даље и рече му:
- Док сам био у затвору много сам се молио Богу да ми опрости, и Бог ми је опростио. Зато сада мирно играм.
Тако је Семјон, који недавно умало што и сам није убио човека, схватио да је могуће измолити опроштај грехова од Бога. Исто тако, схватио је и душевни мир свога друга коме је опроштен грех убиства. Овај случај сведочи о свести о греху и о снажном осећању покајања, као и о дубокој побожној интуцији руских сељака.»
Врло брзо потом Семјон је отишао на одслужење војног рока у гарди, сада са већ чврстом одлуком да потом оде на Свету Гору. Једна прича везана ѕа време док је био у војсци најбоље говори како је већ тада знао да зрело и мудро посаветује:
«Једном је видео неког војника који је испунио рок како тужан и погнуте главе седи на свом кревету у касарни. Семјон му приђе, говорећи:
- Зашто тако тужан седиш и не радујеш се као остали што си одслужио војску и сада идеш кући?
- Добио сам писмо од својих – одговори војник – и пишу ми да је моја жена у међувремену родила. Ућутавши за тренутак и климајући главом, он је тихим гласом, у коме су се осећали бол, увреда и огорченост, проговорио:
- Не знам, шта да радим са њом… Бојим се!.. Просто ми се не иде кући!
- А колико си ти пута одлазио у јавну кућу?!
- Да, дешавало се, – одговорио је војник, који се присећао понечег.
- Па, ето, видиш, ни ти ниси могао издржати – рече му Семјон. Ти мислиш да је њој било лако!.. Ти си мушкарац и теби је лако, а она од једног пута може да роди… Сети се само куда си ти одлазио!.. Можда си ти више крив пред њом, него она пред тобом… Зато јој опрости… Иди кући, прими дете као своје и видећеш да ће све бити добро…
Прође неколико месеци и Семјон добије од свога друга писмо пуно захвалности. Описао му је како су га родитељи дочекали „тужни“. Жена је сва некако застиђена стајала пред кућом са дететом на рукама. Њему је после разговора са Семјоном у касарни одједном постало лако у души. Срдачно се поздравио са родитељима, радосно приђе жени, пољуби је, узе дете на руке па изљуби и њега. Сви су били радосни. Затим су пошли да обиђу рођаке и познанике у селу, а он свугде са дететом на рукама. Свима је било лепо у души. И касније су живели у слози.»
«По одслуженом војном року у гарди, пре но што су се његови вршњаци разишли, Семјон заједно са четним писарем пође оцу Јовану Кронштатском, да испроси молитвену помоћ и благослов. Како оца Јована нису затекли у Кронштату, решили су да му оставе писмо. Писар је почео да пише краснописом неко мудријашко писмо, док је Семјон написао свега неколико речи:
„Баћушка, хоћу да се замонашим, помолите се да ме свет не задржи.“
Вративши се у Петроград, у касарну, већ идућег јутра, по речима самога старца, он осети да око њега букти неки адски пламен.
Напустивши Петроград, Семјон се врати у свој родитељски дом, где проведе свега недељу дана. На брзину су припремљене ствари потребне за манастир и неки поклон. Затим се опростио са свима и отишао у Свету Гору. Но, од онога дана када се отац Јован помолио за њега, „адски пламен“ је буктао непрестано око њега где год би се налазио: у возу, у Одеси, на броду, па чак и у Светој Гори, у храму, свуда.»
Тако је у јесен 1892. двадесетшестогодишњи Сејмон ступио у руски манастир св. Великомученика Пантејлемона на Светој Гори Атонској. Ту ће провести остатак свог живота као монах Силуан и упокојити се у Господу 1938. Шира јавност сазнала је о њему захваљујући књизи «Старац Силуан» његовог ученика архимандрита Софронија Сахарова, објављеној у Паризу 1952, а касније преведеној на бројне језике. Он је упознао старца Силуана 1930. и провео уз њега преостале године.
Четири приче једног откровења (I): Од Семјона до Силуана
0 comments:
Post a Comment