Олга Раваси Свакодневно се у медијима дају прочитату гнусне приче о масовним убиствима, силовањима и свим другим монструозним злочинима широм планете, како у мирним тако и у ратом захваћеним земљама. На жалост, најчешћи и најтрагичнији страдалници су младе жене и деца. Од масовних убистава деце у школама и биоскопима широм Америке, до групних силовања малих девојчица, младих жена, и свих других врста злостављања и мучења недужних и невиних анђела, налазимо се у потпуном моралном и хуманистичком посрнћу колективног лудила и масовне хистерије. У глобалном друштву поремећених вредности и изопачених морала постајемо све више имуни на јако потресне вести, дехуманизовани и отуђени мислећи да је све то далеко од нас, али истински свима нам је пред кућним прагом, па чак и у кући. Чак и када нам се дешава пред кућним прагом, игноришемо и затварамо врата недужнима који вапе за помоћ, као сто беше последњи случај у Крушеву, где су мајка и њена девојчица од 6 година крвариле на степеништу зграде а нико од комшија није хтео да им помогне. Истински, деца не морају бити физички нападнута и оскрнављена да би била злостављена. Врло често се то дешава можда и из нехата, под окриљем добрих намера. Личне фрустрације, незадовољства, неуспехе, погрешне животне изборе пројектујемо управо на своју децу, те у процесу она постају кривац и дужник неоствареног друштвеног статуса, немоћи и недосањаних снова родитељске недозреле личности. Људи су престали да се радују нерођеним бебама, случајеви чедоморства и абортуса, посебно полно селективног, су у страховитом порасту, у ком се контексту често јави изрека да једно слово дели “ћерку“ и “ћурку“. У трагању и јурњави за великом материјалном срећом, пропуштамо природне третунке мале среће која живот значе и чини богатијим и лепшим. Питам се какви смо то људи постали, и да ли смо уопште више људи или неке хибридне креатуре преобучене у људско рухо? Сходно томе не чуде потресне статистике које указују на велики број самоубистава међу децом, психијатријских поремећаја који иду у прилог фармацеутској мафији која тежи да од младих дана зомбификује децу разним таблетама и терапијама. Фармацеутска индустрија цвета у поремећеном друштву планетарне завере глупих, која се манифестује кроз модерну психологију као маркетиншка индустрија смрти вредна око 330 милијарди долара годишње. Ова индустрија врши систематски геноцид над људима, посебно младима, и уместо пацијената ствара доживотно зависне, зомбификоване клијенте. Интересантно је да се према статистици Америчке Медицинске Асоцијације 65% светски произведених психијатријских лекова користи управо у Америци, те и не изненађују статистике о масовним убиствима и другим злочинима. Такође је симптоматичан пораст случајева аутизма код деце, 1 у 88, пропорционално броју жена, будућих мајки и трудница, које користе разне психијатријске лекове. Наравно, фармацетски лоби не дозвољава легитимне студије на ову тему, из очигледних интересних разлога, те је профитабилније скретати пажњу јавности на друге кривце и узрочнике. Врло значајан допринос тоталном поремећају чини и стварање полно конфузног, андрогеног друштва, које нас кроз такозвану политичку коректност дресира да смо у суновратном конфликту са реалношћу. У појединим Европским земљама девојчице се виде на рекламама са пиштољима док се дечаци играју са луткицама, све у својству изједначња полних права. Улоге се ремете те се на тај начин врши и скрнављење родитељске улоге и дужности, мушког и женског ентитета и сопства. ЦИА креиран концепт феминизма, кроз значајне личности као што је Глориа Стајнем, која је и сама била агент ЦИА-е, и изопачено схватање концепта женске еманципације, управо је довело до тоталне полне конфузије и непоштовања полова. Равноправност полова се постиже само када су индивидуалне улоге у друштву подједнако потребне и цењене, међусобно зависне и допуњују се, креирајући хармоничну симбиозу, чиме достижу своје пуно право. Свако људско биће самим својим зачећем поседује фундаментално и једино право на слободу и живот кроз коју се манифестују сва друга људска права, а не групна права која се користе за политичке и друштвене манипулације. Деца у поремећеном и социјално оглувелом друштву заиста постају колатерална штета, у ратним али и у привидно мирним условима, јер постају потрошна роба, те је и трговина децом постала најуноснија криминална делатност широм света. Константно смо суочени са дуплим аршинима оних који и намећу изопачене критеријуме, јер су убиства деце у Србији, Либији, Сирији, Пакистану, Ираку, итд. санкционисана од стране државе, те се и вреднују као колатерална штета, док на пример жртве у Америци или Европи имају већу вредност. Као смртно људско биће, као жена и као мајка одбијам да вагамо и одмеравамо вредност жртава, посебно када су у питању деца, те се питам какво се то сотонско зло уткало у најтање поре људске бити и води нас ка понору самоуништења. Човечанство је заменило улогу са бајковитим дивљим зверима које су се у међувремену припитомиле а ми преузели љихову улогу, те дивљамо и као вирус уништавамо све око себе. Свако убијено дете је мали анђео које не бира место рођења, расу, веру или пол, па је и сваки бол родитеља који изгуби дете, ма где он био, најболнија ствар која тестира све универзумске границе свести. На души ми леже ликови деце која су убијена у школи у Конектикату у Америци, на души ми лежи мала Милица, жртва НАТО бомбардовања, мала Мирјана, жртва муџахедина у Босни, шест дечака који су убијени док су се купали у реци на Косову и Метохији, 9-огодишња девојчица групно силована и мучена у Пакистану од стране, како су се назвали, “храбрих лавова Ислама“. На души ми леже сва безимена деца која гину и која су на све могуће монструозне начине мучена и убијана широм ове наше планете коју зовемо заједнички дом. Свима нама треба да су на души управо ови невини, неукаљани анђели који су и у рату и у миру највећи и најтужнији страдалници. А какав то планетарни дом заиста градимо за нашу децу, и шта и какав свет им остављамо у наслеђе? Створили смо глобални гето у ком смо потпуно дехуманизовани и лишени осећаја и сензитивитета за људску патњу и бол који су свуда око нас. Зато своју велику и малу децу загрлите и пољубите сваки дан, поштујте њихове изборе и њихову личност, дајте им самопоуздање и љубав, јер тај додир и загрљај је најсветија топлина, која у свету у каквом данас живимо може бити трагично, врло брзо ускраћена. (Олга Раваси) Деца су украс гета!

Олга Раваси

Свакодневно се у медијима дају прочитату гнусне приче о масовним убиствима, силовањима и свим другим монструозним злочинима широм планете, како у мирним тако и у ратом захваћеним земљама. На жалост, најчешћи и најтрагичнији страдалници су младе жене и деца. Од масовних убистава деце у школама и биоскопима широм Америке, до групних силовања малих девојчица, младих жена, и свих других врста злостављања и мучења недужних и невиних анђела, налазимо се у потпуном моралном и хуманистичком посрнћу колективног лудила и масовне хистерије.

У глобалном друштву поремећених вредности и изопачених морала постајемо све више имуни на јако потресне вести, дехуманизовани и отуђени мислећи да је све то далеко од нас, али истински свима нам је пред кућним прагом, па чак и у кући. Чак и када нам се дешава пред кућним прагом, игноришемо и затварамо врата недужнима који вапе за помоћ, као сто беше последњи случај у Крушеву, где су мајка и њена девојчица од 6 година крвариле на степеништу зграде а нико од комшија није хтео да им помогне.

Истински, деца не морају бити физички нападнута и оскрнављена да би била злостављена. Врло често се то дешава можда и из нехата, под окриљем добрих намера. Личне фрустрације, незадовољства, неуспехе, погрешне животне изборе пројектујемо управо на своју децу, те у процесу она постају кривац и дужник неоствареног друштвеног статуса, немоћи и недосањаних снова родитељске недозреле личности. Људи су престали да се радују нерођеним бебама, случајеви чедоморства и абортуса, посебно полно селективног, су у страховитом порасту, у ком се контексту често јави изрека да једно слово дели “ћерку“ и “ћурку“. У трагању и јурњави за великом материјалном срећом, пропуштамо природне третунке мале среће која живот значе и чини богатијим и лепшим. Питам се какви смо то људи постали, и да ли смо уопште више људи или неке хибридне креатуре преобучене у људско рухо?

Сходно томе не чуде потресне статистике које указују на велики број самоубистава међу децом, психијатријских поремећаја који иду у прилог фармацеутској мафији која тежи да од младих дана зомбификује децу разним таблетама и терапијама. Фармацеутска индустрија цвета у поремећеном друштву планетарне завере глупих, која се манифестује кроз модерну психологију као маркетиншка индустрија смрти вредна око 330 милијарди долара годишње. Ова индустрија врши систематски геноцид над људима, посебно младима, и уместо пацијената ствара доживотно зависне, зомбификоване клијенте. Интересантно је да се према статистици Америчке Медицинске Асоцијације 65% светски произведених психијатријских лекова користи управо у Америци, те и не изненађују статистике о масовним убиствима и другим злочинима. Такође је симптоматичан пораст случајева аутизма код деце, 1 у 88, пропорционално броју жена, будућих мајки и трудница, које користе разне психијатријске лекове. Наравно, фармацетски лоби не дозвољава легитимне студије на ову тему, из очигледних интересних разлога, те је профитабилније скретати пажњу јавности на друге кривце и узрочнике.

Врло значајан допринос тоталном поремећају чини и стварање полно конфузног, андрогеног друштва, које нас кроз такозвану политичку коректност дресира да смо у суновратном конфликту са реалношћу. У појединим Европским земљама девојчице се виде на рекламама са пиштољима док се дечаци играју са луткицама, све у својству изједначња полних права. Улоге се ремете те се на тај начин врши и скрнављење родитељске улоге и дужности, мушког и женског ентитета и сопства. ЦИА креиран концепт феминизма, кроз значајне личности као што је Глориа Стајнем, која је и сама била агент ЦИА-е, и изопачено схватање концепта женске еманципације, управо је довело до тоталне полне конфузије и непоштовања полова. Равноправност полова се постиже само када су индивидуалне улоге у друштву подједнако потребне и цењене, међусобно зависне и допуњују се, креирајући хармоничну симбиозу, чиме достижу своје пуно право. Свако људско биће самим својим зачећем поседује фундаментално и једино право на слободу и живот кроз коју се манифестују сва друга људска права, а не групна права која се користе за политичке и друштвене манипулације.

Деца у поремећеном и социјално оглувелом друштву заиста постају колатерална штета, у ратним али и у привидно мирним условима, јер постају потрошна роба, те је и трговина децом постала најуноснија криминална делатност широм света.

Константно смо суочени са дуплим аршинима оних који и намећу изопачене критеријуме, јер су убиства деце у Србији, Либији, Сирији, Пакистану, Ираку, итд. санкционисана од стране државе, те се и вреднују као колатерална штета, док на пример жртве у Америци или Европи имају већу вредност. Као смртно људско биће, као жена и као мајка одбијам да вагамо и одмеравамо вредност жртава, посебно када су у питању деца, те се питам какво се то сотонско зло уткало у најтање поре људске бити и води нас ка понору самоуништења. Човечанство је заменило улогу са бајковитим дивљим зверима које су се у међувремену припитомиле а ми преузели љихову улогу, те дивљамо и као вирус уништавамо све око себе. Свако убијено дете је мали анђео које не бира место рођења, расу, веру или пол, па је и сваки бол родитеља који изгуби дете, ма где он био, најболнија ствар која тестира све универзумске границе свести.

На души ми леже ликови деце која су убијена у школи у Конектикату у Америци, на души ми лежи мала Милица, жртва НАТО бомбардовања, мала Мирјана, жртва муџахедина у Босни, шест дечака који су убијени док су се купали у реци на Косову и Метохији, 9-огодишња девојчица групно силована и мучена у Пакистану од стране, како су се назвали, “храбрих лавова Ислама“. На души ми леже сва безимена деца која гину и која су на све могуће монструозне начине мучена и убијана широм ове наше планете коју зовемо заједнички дом. Свима нама треба да су на души управо ови невини, неукаљани анђели који су и у рату и у миру највећи и најтужнији страдалници.

А какав то планетарни дом заиста градимо за нашу децу, и шта и какав свет им остављамо у наслеђе? Створили смо глобални гето у ком смо потпуно дехуманизовани и лишени осећаја и сензитивитета за људску патњу и бол који су свуда око нас. Зато своју велику и малу децу загрлите и пољубите сваки дан, поштујте њихове изборе и њихову личност, дајте им самопоуздање и љубав, јер тај додир и загрљај је најсветија топлина, која у свету у каквом данас живимо може бити трагично, врло брзо ускраћена.

(Олга Раваси)

Деца су украс гета!