Миодраг Ђидић
До сада се ретко дешавало да општепознати пљачкаш српске имовине Млађан Динкић стави вето на неки пројекат којим се узимају паре из буџета, чак и када га заобиђу у подели плена, јер се он увек некако наплати. Управо се то десило недавно са захтевом да се за потребе редовног сервисирања десет мобилних скенера Царине Србије из буџета годишње издваја 1.800.000 евра.
Поменути скенери су купљени у марту 2011. године, искључиво да би се онима који су у име Србије закључили посао слила нека парица у џепове. Српској царини оволики број тих уређаја уопште није био потребан, будући да све земље у окружењу имају максимално два комада, док несразмерно од Србије већа Француска има само четири мобилна скенера.
Србија је морала да купи десет, између осталог и да би се Кинезима надокнадило 10 одсто вредности моста који нам „поклањају“ између Борче и Земуна, како стоји у у јавности непознатој клаузули међудржавног уговора. Управо зато што је посао морао да буде одрађен баш са Кином и баш за те паре, надлежни су се досетили да кроз све провуку и своје личне финансијске интересе.
Тадашњи министар спољних послова Вук Јеремић 12. јула 2010. године потписује пуномоћје број 71/10 којим овлашћује државног секретара Миодрага Ђидића да потпише оквирни споразум између Србије и Кине о обезбеђењу концесионог зајма. Из пуномоћја се не види које одредбе би Оквирни споразум требао да садржи. Ђидић је, иначе, био државни секретар Министарства финансија задужен за Царине Србије.
Колико је истраживачком тиму Таблоида познато, кредит је на крају склопљен, али са Ексим банком чије седиште није у Кини, са грејс периодом од три године. Поменута банка је у жижу интересовања српске јавности доспела пре више година када је преко ње ишло прање пара за Националну штедионицу, где се она појављује и као банка у којој се депонованим држао велики део српских девизних резерви. Ради се, дакле, о финансијској институцији која је дубоко повезана са овдашњим властима. Србија, очигледно, за добијени кредит гарантује сопственим девизним резервама депонованим код даваоца кредита, Ексим банке, па се поставља питање за шта су нам у целом послу били потребни Кинези?
Одмах по издавању пуномоћја Ђидићу, у Кину одлазе два другара из војске: бивши начелник одељења Царине Предраг Ђуровић и Ђидићев заменик и земљак Александар Вуловић. Они су после тога у ту далеку земљу путовали двадесет пута, а трошкове им је увек плаћала кинеска компанија од које ће касније бити купљени поменути скенери. Неки, у разумним и цивилизованим земљама, ово би назвали подмићивањем, али у Србији то, очигледно, није случај.
Истраживачки тим Таблоида је дошао у посед понуде Нустецх Цомпанy из Кине упућене јануара 2008. године Царини Црне Горе, из које се види да су истоветни скенери овој држави понуђени по цени од 1.050.000 евра за комад. Црногорци су понуду одбили, а исти ти системи су само три године касније од стране Нустецх-а Србима уваљени по цени од око 2.800.000 долара по комаду (од укупне цене од тридесет милиона долара треба одбити цене за још по нешто шро су нам Кинези беспотребно продали).
Ђуровић и Вуловић, дакле, препоручују Царини Србије да купи поменуте мобилне скенере. Цео посао вредан тридесет милиона долара одрађен је не само без икаквог јавног тендера, већ и без икакве комисије која би, ако ништа друго, проверила да ли је Србији уопште испоручено оно што је она платила.
Купили смо мачку у џаку и то болесну, јер се у стварности ради о половним, неколико година старим, камионима марке Волво на које су системи монтирани, а који су за потребе продаје Србима само префарбани. Испоручена техника је у очајном стању, па су скенери више на поправци него у функцији – до сада, за мање од две године, укупно преко 1.000 сати! Гарантни рок истиче у марту следеће године, од када ћемо Кинезима, по њиховом захтеву, плаћати 180.000 евра годишње по камиону за „редовно одржавање“. Само за обавезно осигурање ових шклопоција Дунав осигурање од Царина Србије узима 10.000 евра и то по комаду и по години!
Ни ово врсним српским преговарачима није било довољно, па је од исте кинеске компаније купљена и додатна опрема у вредности од 100.000 евра. Будући да иста не само да је непотребна, јер слично се већ фабрички испоручује уз скенере, већ је и ометала рад, она се сада налази лагерована на Бежанијској Коси у Београду.
Да би системи могли да се користе сваки од њих морају да опслужују три радника, пута четири смене, плус још троје за ускакање за време слободних дана, боловања и слично. Укупно, за новонабављену опрему потребно је додатно у Царини запослити још 150 људи. А ово је, као што се видело, потпуно беспотребно, јер би и са пет пута мањим ангажовањем и трошковима све било савршено одрађено.
Да би прикрио своје учешће у овој невиђеној пљачки, директор Царине Предраг Петронијевић, који стоји иза сваког крупног марифетлука у Царини, покушао је да користи тактику викања „држте лопова“, скрећући пажњу јавности на неког другог. Са својим пријатељима организовао је медијску хајку на једног начелника из Управе царине, који са овим послом нема апсолутно никакве везе. Идеални сарадник је пронађен у једном дневном листу.
Као што је београдска штампа већ обавестила јавност, Дамиру Драгићу, власнику поменутог дневника, пре неких месец дана је запаљен аутомобил испред куће у којој живи, а већ следећег јутра је на насловној страни његових новина осванула информација да је то починио један од начелника Царине, оптужен од стране новинара тог листа да је вођа мафијашке групе у Управи царине.
У међувремену је саслушан један од припадника МУП-а који је само два дана пре подметнуте паљевине службено проверавао Драгића, а на површину је испливала истина. Стварни организатор пожара је Александар Ђорђевић, брат уредника у поменутој новини Саше Игњатовића, који је и сопствени ауто марке БМW запалио неколико месеци раније како би прикрио да је исти купљен као украден. Ђорђевић је од раније познат органима гоњења.
Пошто се провером испоставило да је стварни шеф царинске мафије Петронијевић, без чијег знања и одобрења ни посао са Кинезима не би био одрађен, постоји нада да ће исти ускоро као једини накит на рукама носити металне лисице.
Чему то служи, а уз то још и не ради
„Кинеска веза“ ни издалека није једина махинација којом су директор Царине Србије Предраг Петронијевић и његови сатрапи опљачкали буџет. Пре извесног времена расписан је био тендер за израду пројекта посебно заштићене радио везе између два речна пловила којима Управа царина располаже. Вредност пројекта била је 30.000 евра.
На тендеру су учествовале само три фирме: ЈАН из Сремчице , АБЦ ГРОУП и ТЕХНО ПРОГРЕС д.о.о. из Београда.
Ни једно од поменутих предузећа никада раније није се бавило адекватним пројектовањем или имало било какву референцу. Једно је умножавало видео-записе, а друго поправљало електро-уређаје за домаћинство?!
Пројекат је израђен и наплаћен, а сада сакупља прашину у некој фиоци у Управи царине као потпуно беспотребан, пошто Царина од раније без надокнаде користи заштићени тетра канал МУП-а. У међувремену се Петронијевић, који је после избора превентивно променио страначке боје (раније је био кадар ДС-а), досетио како да још мало опљачка српски народ. У припреми је расписивање тендера за пројекат израде посебно заштићене радио комуникације између свих царинских пунктова у Србији.
Посао се намешта једној хрватској фирми, а можемо само да замислимо колика ће његова вредност да буде, када је за пројекат комуникације између само два чамца плаћено 30.000 евра, а Србија има око 90 царинских пунктова.
Иначе, на већини тендера Управе царине учествују Славко Томашевић и Предраг Ђуровић.
Царина: Пљачка као државна обавеза
0 comments:
Post a Comment