Како Млађан Динкић шири банкарску гангрену у Србији

Млађан Динкић (Фото: Тројка.рс)

Легитимна пљачка уз сагласност Народне банке

Ликвидацијом четири, тада највеће српске банке 2002. године, широм су отворена врата каубојској приватизацији, која је затим и уследила. Данас су у Србији 22 банке у стечају, а осам у ликвидацији. Стечајни поступци трају и деценијама (поступак у Косовској банци траје још од 13. децембра1990. године), јер су то одлични извори за неосновано богаћење појединаца.

Како је ликвидацијом четири највеће српске банке, Млађан Динкић, са својим ментором Мирољубом Лабусом, утро пут суровој пљачки и поробљавању Србије, показује у свом истраживању за Таблоид угледни економиста Миодраг К. Скулић

Већ пуних 11. година траје стечај четири највеће српске банке које је Млађан Динкић ликвидирао у једном дану.Ове банке су имале огромна потраживања по основу датих кредита привредним предузећима, јавним предузећима и становништву. Углавном су кредити били покривени стављањем хипотеке на непокретности, а ређе и на опрему, постројења, возила, или хартије од вредности.

Дуговања банака су била према становништву за девизну и динарску штедњу и према иностранству. Девизну штедњу је преузела држава. Динарска штедња се истопила хипер инфлацијом из другог полугођа 1992, целе 1993. године и прва 23 дана јануара 1994. године.

Обавезе према иностранству споразумно су отписане по Лондонском и Париском клубу, са више од половине, уз обавезу државе да тај отпис пренесе на крајње носиоце тих кредита.

Стављањем у стечај ове четири банке, првог радног дана 2002. године, без икаквих ваљаних анализа, скинута је бреша за слободну распродају српских пољопривредних комбината и производних капацитета, јер уместо да стручна лица са искуством, којих је у ове четири банке било из свих професија, одлучују коме ће се репрограмирати кредит, коме ће се и колико отписати камате, ко нема тржиште и треба да оде у стечај, дошли су „експерти“ Агенције за приватизацију и Агенције за стечај банака, без дана радног стажа у привреди и банкарству, и отпочела је распродаја друштвених предузећа.

Да је то била распродаја потврђује и чињеница да је целокупна купопродајна вредност за продата предузећа тендером и аукцијом износила око 3,5 милијарди евра. Данас имамо потпуно уништене производне капацитете, а преко 270 привредних субјеката налази се у поступку реструктуирања, што практично значи да од њих нико не може да наплати своја потраживања.

Да су четири водеће банке стављене у посебан режим (на пример не можете одобравати нове дугорочне кредите, већ само репрограмирати постојеће, не можете у иностранству преузимати нова задужења, а наставити пословање са комитентима који су спремни да са вама раде, уз редовну и присилну наплату ваших потраживања) те банке би биле позитивне, имајући у виду да су им отписане значајне обавезе по Париском и Лондонском клубу, и по девизној штедњи.

Дакле, после ратова у две крајине, хипер инфлације из 1992/93, године, блокаде Савета безбедности УН, рата на Косову и Метохији и Агресије НАТО Алијансе из 1999. године, руинирана привреда је захтевала пажљиво лечење, санацију или стечај, а не нову агресију њених млађаних синова, који су растурали драгоцене капацитете, као да су окупатори.

Уместо да ти млади српски синови, пожуре са враћањем одузете имовине, што је требало да буде прва хитна мера, њима се више журило да растуре постојеће и у бесцење за себе приграбе најатрактивније. У томе су им сметале ове четири велике банке.

Данас ове четири банке имају укупну пословну имовину, која се састоји од још непродатих непокретности и још ненаплаћених потраживања по датим кредитима и приписаним каматама у износу од 77,8 милијарди динара, или 743 милиона евра и укупне преостале обавезе ове четири банке у стечају од 120,2 милијарде динара, или милијарду и 148 милиона евра.

То практично значи да ће крајњи резултат бити губитак нешто већи од 400 милиона евра. Тај губитак, по правилима стечаја, поднеће повериоци.

На томе је у 2011. години радило 160 банкара, економиста, правника и књиговођа, идентификујући преосталу имовину и потраживања, уз посебне напоре да се потраживања наплате, или окончају судски спорови и трудећи се да се пријављене обавезе ускладе са стварним у књигама.

Било би довољно извршити увид у конкретну документацију како је раскњижено потраживање Инвестбанке од Жељезаре Смедерево, када је она без икаквог надметања продата Американцима за 23 милиона долара. А продаја три шећеране за по три долара, вероватно је захтевала 100 одсто отпис обавеза по кредитима банака…

Да се није у бесцење крчмила имовина дужника, коначан рачун ове четири банке не би био негативан. Свакако, томе је допринело отписивање обавеза по ино кредитима (Париски и Лондонски клуб) и обавеза по девизној штедњи коју је преузела држава Србија, у веома високом износу.

Од 19 осталих банака у стечају и седам банака у ликвидацији, почев од стечаја Косовске банке из 1990. године, па до стечаја Агробанке и Нове Агробанке из ове године, интересантно је забележити да Југоскандик Јездимира Васиљевића не може да се пронађе као банка у стечају, већ као обично предузеће чија је делатност трговина, основано са 2.200 марака, које има обавезе веће од имовине за 14,4 милијарди динара, или око 138 милиона евра.

На другој страни Дафимент банка у ликвидацији, чији су штедише у значајном износу обештећене, као и Југоскандика, не доставља годишње обрачуне Агенцији за привредне регистре. Поставља се питање шта ради Привредни суд у Београду, у предмету ликвидације Дафимент банке, број Л. 44/98 који је отворен још 21.јула 1998. године и ликвидациони управник Александар Павловић. Посебно се поставља питање шта ради Агенција за осигурање депозита.

Ова Агенција основана је 18. јула 2005. године за делатност 6512-мешовито осигурање, и има секторе: осигурања депозита, сектор стечаја и ликвидације, сектор наплате потраживања и сектор продаје државног и друштвеног капитала.

У 2011. години, Агенција је имала само 25 запослених, са укупним текућих приходима за своје буџетирање око 5 милиона евра, уз исказани добитак од 1,2 милиона евра, или тачније 129 милиона динара. Укупна актива ове Агенције на крају 2011. године износила је 22,8 милијарди динара, која је покривена капиталом са 18,9 милијарди динара, док обавезе Агенције представљају разлику од нешто мање од пет милијарди динара.

То значи да је актива Агенције око 228 милиона евра, капитал 180 милиона евра, а обавезе чине 48 милиона евра. Органи Агенције су Управни одбор и директор. Управни одбор има седам чланова од којих су три члана чланови по функцији коју обављају, а то су: министар надлежан за послове финансија, министар надлежан за послове привреде и вицегувернер НБС задужен за послове контроле банака. Остала четири члана именује Влада. Да ли сада министар Динкић, гласа у овом Управном одбору, левом руком као министар финансија, а десном руком као министар привреде.

Вратите нам паре!

Управо ових дана је кренуо стампедо депозитара на шалтере некадашње Агробанке, затим Нове Агробанке, а сада Поштанске штедионице. Клијенти су са правом забринути за сигурност својих пара, будући да ПШ није у стању да готовином сервисира и своје старе клијенте и нове које је добила од Нове Агробанке. Тако је Динкић од једног болесника (Агробанка), направио два (Агробанка и ПШ).

Мали број људи зна да банке без обзира на садржај уговора који потписују са клијентима не смеју да наплаћују вишу затезну камату од оне прописане законом, мада оне то веома радо чине јер се мали број људи одлучи да их тужи суду и Народној банци Србије.

Пљачкање клијената се одвија и кроз кредитне уговоре са девизном клаузулом који су везани за евро. Банка се обавезује да клијенту да кредит у одређеној своти евра, прерачунатој у динаре. При томе банка користи најнижи, продајни курс. Приликом враћања кредита дужнику се, међутим, обрачунава онај највиши, куповни курс, при чему долази до неосноване зараде и до 20 одсто.

Уз то, корисник кредита плаћа и уговорене камате, које се често формирају по динарској вредности (где су камате због инфлације далеко више него код кредита у еврима), без обзира на девизну клаузулу, тако да је зарада банке далеко изнад оне која јој је законом дозвољена. Контролне инстанце Народне банке Србије све ово знају, али ћуте, јер је у Србији потпуно легитимно пљачкати обичне грађане.

Како Млађан Динкић шири банкарску гангрену у Србији