(Фото: ekapija.com)
У Италији је државна телевизија RAI 3 недавно емитовала емисију у којој разоткрива како је претходна италијанска влада са исто тако бившом српском владом склопила договор о великој пљачки италијанског буџета. Зарађени новац биће дељен између актера, а укупна цифра превазилази шест милијарди евра. Трагом ове вести дописник Таблоида из Рима је открио још неке детаље који указују да је пљачка већ у велико у току.
Италијански министар за развој Клаудио Скајола, априла 2010. године у Србији, постиже договор који није био обична магла, бар што се тиче узимања пара из италијанског, али и српског буџета. Процењена вредност овог договора је био пет милијарди евра, а предмет- изградња хидроцентрала, да би се продала енергија сигурном партнеру, држави Италији, али вишеструко скупље од цене која тренутно важи у Србији! Требало је да учествују најбоље италијанске фирме, али колико их је знало за овај посао? Само једна једина!
На плажи у Пескари појавиће се подморски далековод који ће преносити енергију произведену на Балкану, новцем италијанских грађана.
Фаусто ди Нисио, општински саветник у Пескари тврди: „…Далековод ће доћи из мора, преносиће енергију из Србије и Црне Горе , на основу договора потписаног између Италије и Србије.“
Скајола у марту 2009. године у Београду договара са тадашњим српским министром енергетике Петром Шкундрићем да се конструише 13 хидроцентрала. Италија се обавезује да следећих 15 година купује такозвану зелену (еколошки чисту) енергију произведену у тим централама.
Тицијано Ђованети, италијански привредник, каже за RAI: „ Држава Италија се обавезује да откупи ову енергију по унапред договореној цени од 150 евра по мегават часу. Данас, ако дођете у Београд и купите један мегават час, плаћате 40 евра“.
Цена која није баш погодна за италијанску владу, очигледно. Цене у Србији су око 30-40 евра, по мегават часу, а предвиђених 150 евра је и до пет пута скупље!
Александар Јаковљевић из ЕПС-а објашњава италијанским новинарима: „ Тако је. Продајемо по цени која је виша него у Србији, али по договору је предвиђено да обезбедимо и сертификате за зелену енергију.“
Тициано Ђованети, директор једне фирме – Финтел енергија – која већ седам година ради у Србији, баш у сектору обновљиве енергије, тврди италијанским истражитељима: „ Обично привредник треба да направи профит зар не? У овом случају, рецимо да су ублажени елементи као што је ризик. По интернационалном договору, производиш енергију, све што произведеш, биће ти откупљено, јер ти купује једна држава, и то по гарантованој цени.“
На питање италијанског новинара, када су у његовој фирми сазнали да постоји могућност договора између Србије и Италије у сектору обновљиве енергије, да ли су отишли да се распитају о условима учествовања у овим пројектима, Ђованети одговара: „…Ми смо одлазили више пута у италијанску амбасаду, телефонирали смо покушали да разумемо, али нисмо добили никакву информацију…“.
Није лако добити информацију у тој амбасади. Да би открио како раде представници Италије у Београду, сам новинар телевизије RAI 3 који је правио прилог, звао је амбасаду. Разговор је текао овако:
„…Ја сам новинар RAI 3, хтео бих да поразговарам са неким из Амбасаде.“
„Баш излазим!“
„Бавим се италијанско – српским договором у вези енергије и хтео сам да се информишем. Да ли могу да добијем копију договора, потписаног између министара Скајоле и Шкундрића?“
- „Више нам одговара да комуницирамо у писаној форми.“
„Али копију договора могу да добијем ?“
„…На располагању смо вам, али писмено!“
После неког времена новинар поново позива амбасаду и разговара са Паолом Тоскијем, службеником:
„Послали смо вам један захтев електронском поштом. Једино што сте ми одговорили јесте да уговор имају владе које су га потписале. Нисам схватио, да ли хоћете да ми пошаљете тај документ или не?“
- „Немам шта да коментаришем. Ми смо вам на располагању, али писмено.“
„Писао сам мејл.“
-“Одговорио сам. Ако имате неко друго питање, на располагању сам.“
У сваком случају, копију уговора је италијанска телевизија на крају успела да добије. Изнад потписа министара Скајоле и Шкундрића су имена фирми које ће градити ове хидроцентрале, оне што ће у следећих 15 година продавати енергију Италији, по договореној цени која је вишеструко виша од оне која тренутно важи у Београду. Избор међудржавног договора није случајан. Међудржавни договор оставља широко поље уговорним странама да се договоре о разним стварима. Нема правне обавезе, али има моралне. Јер, ако се ради о новцу грађана Италије, онда би могло да буде више фирми, а не само једна. Фирме које ће учествовати у инвестирању су само две: јавно предузеће ЕПС из Србије и СЕЋИ енергија из Италије.
Али зашто баш Сећи?
Стефано Саља, заменик министра за развој од 2009. до 2011. каже: „…Сигурно, влада Италије је фаворизовала ову фирму . Верујем да је ово пракса, консолидована. Ви ћете, питати зашто Сећи, а не неко други?“
Сећи енергија је део групе Макафери (власник је Гаетано Макафери ). Баве се свим и свачим: од обраде гвожђа до гуме, од шећера до пољопривредних машина, од грађевинарства до енергије. Баш са Сећи енергијом је група дошла у Србију после кратког искуства у Италији.
Стефано Саља објашњава: „У једном тренутку, био сам присутан на једној церемонији доделе неке донације од стране Сећи односно групе Макафери влади Србије, апарата за болницу.“ На новинарско питање да ли је донација дата пре или после потписивања уговора, Саља одговара: „Током, али мислим да се не ради о подмићивању…“.
Једна бивша функционерка Управног одбора италијанског министарства чији су чланови 2009. били у Србији, сећа се колико је Макафери лобирао за посао: „Он се лично ангажовао. Досађивао је свима редом: влади Италије, влади Србије, нашој амбасади. Макаферија сам упознала у једној мисији, пошто сам пратила ситуацију у Србији.“
Слично искуство је имао и Стефано Саља који на новинарско питање одговара: „…Шта сматрате притиском? Ако је телефонирање 50 пута на дан, онда да…“.
Међутим, није Гаетано Макафери лично звао, већ његов адвокат Шипионе који је осамдесетих година прошлог века био умешан у једну аферу у вези римског метроа. На оптуженичкој клупи, поред њега нашли су се Бетино Кракси (некадашњи истакнути италијански политичар) и Северино Читаристи (благајник ДЦ-а).
Сви су ослобођени, али не и Шипионе, који је данас менаџер групе Макафери у Београду, тачније италијанско – српске компаније направљене да управља изградњом хидроцентрала и продајом електричне енергије држави Италији.
То су такви послови, тврди Саља. Немогуће је радити у иностранству, посебно у Србији без особе која организује састанке са министрима и осталима који могу да буду од утицаја. А Шипионе је одличан за тако нешто јер се већ опробао у подмићивању. Истина, тада су у питању били италијански политичари.
Процењује се да ће у овом послу годишње из Италије у Србију долазити 337 милиона евра, односно скоро седам милијарди евра за двадесет година колико је предвиђено трајање уговора рачунајући и припремни период.
Питање остаје зашто је Макафери толико интервенисао да би добио посао у коме ће киловат да плаћа и до пет пута скупље. Разлог је управо у томе што због предвиђене разлике у цени остаје више него довољно пара које ће да се оперу кроз систем ЕПС-а и уплате свим заинтересованим. Италијани су се у томе већ исказали.
Макафери и Драгомир Марковић, директор ЕПС-а, потписали су протокол о сарадњи у изградњи хидро-централа на средњој Дрини у вредности 820 милиона евра. Три месеца касније, а на основу међудржавног споразума о сарадњи у области енергетике, италијанска компанија Сећи енергије и домаћи ЕПС формирали су и заједничко предузеће Ибарске хидроелектране са седиштем у Краљеву.
Ово предузеће, у коме српски партнер има 49 одсто учешћа, док су Италијани већински власници, требало би да изгради 10 хидроелектрана на реци Ибру укупне снаге 85 мегавата. У пројекат би италијанска страна уложила 285 милиона евра.
Занимљиво је да је за изградњу капацитета за производњу једног мегавата на Дрини била предвиђена инвестиција од мање од три милиона евра, док је на Ибру цена увелико прешла три милиона евра. Истовремено, ЕПС при изградњи нових капацитета калкулише са ценом од милион евра за производне капацитете једног мегавата, док то исто у Бугарској кошта само пола милиона евра.
Пљачка је већ почела.
Српско-италијанска енергетска завера
0 comments:
Post a Comment