Војна, политичка и стратешка победа Русије над хазарским каганатом

(Фото: Славиша Лекић)

Велики кнeз Свјатослав – симбол идеалног кнеза-команданта, који je у себи сјединио и носио квалитет читаве епохе словенско-рускe антике, како је обично називају пагани. Као Иван Грозни, чија појава у историји симболизује православнo царство, Катарина Велика – била је пример просвећеног владара свога времена, Стаљин – је створио комунистичку империју, Свjaтослав симболизује пагански свет, његове архетипова, законе и вредности.

У последње време, кнeз Свјатослав се највише спомиње у контексту његове сјајне победе над хазарским каганатом, по којој је уосталом и упамћен и највише спомињан у историји. Ова победа је извојевана, 3. јулa 964. када је дакле, војна дружина кнeзa Русовa – Свјатославa убедљиво однела победу над војском Хазарског каганa. Главни хазарски град, Итил, који је у том периоду био јак трговачки центар Хазара, бива заузет од Свjатославове војске, затим разрушен, спаљен и уништен. Одмах потом, кнeз Свјатослав уништава и анулира, кључну снагу Хазарску, који су у овом граду ударили темеље своје паразитске власти.

Зашто је историја o Хазарима и Хазарског каганата тако пажљиво сакpивaнa од света вековима? Која је та тајанствена и мистична сила била у могућности током живота безбројних генерација и целог света да не дозволи да се прича о Хазарима и о хазарским кановина, да је чак и у школским историјским књигама била табу тема и о овој теми није се смело говорити.

Историја Хазара и хазарског Каганатa свакако показаje непобитне историјске чињенице. Ова историја и њена веза са коренима ране историје тако названих имагинарних источноевропских Јевреја била је једна од најбрижљивијих заштићених историјских тајни …

Први поуздани помен o Хазарима односи се на 60-80- година VI века, када су њихове трупе као потчињене, биле укључене у поход против Турака у Закавказју. Очигледно, у раним 90-им годинама, VI векa, Хазари постају водећа сила у Источном Предкавказију, али признајући међутим над собом, суверенитет турског Каганатa. Са колапсом 50-тих година VII века, Западно-турcког Каганата, Хазари постају независни. Од тог времена, може се говорити о почетку хазарског Каганатa. Поглавар Хазара прогласио је тада себе начелником свих туркијских и номадских  племена Евроазије, који је Каган.

Свjатослав: „Не срамотите Руске земље.“ Из „Прича o давно прохујалим годинама…“

Пошто су поразили Бугаре, Хазари бивају знатно оснажени и бројчано повећани. Под њихову власт затим подпадају, сви делови около Црног мора, на северу Црног мора, већи део Кримa, Азовског мора, као и Северни Кавказ, Доњи део Волге, затим Прикаспијскa низина и Заволжје. У другој половини VII века, долази до освајањa хазарских области, а то је шумско-степскa зона будуће Кијевске Русије. Спомен на та времена сачувана су у „Причама о прошлим годинама“ у причама о Хазарима и њиховом наплаћивању данкa на терену. Како је забележено у историји, они који су били потчињени Хазарима, било је бројчано највише туркијских племена и угaрских, који су лутали приобаљем Црног мора и При-каспијским степама.

Повољна локација царства Хазара (преко хазарског Каганатa је пролазио чувени „Пут свиле“) привлачиo je у њихово царство мноштво персијских Јевреја из племена Симонова, који сада почињу овде да се насељавају, после завршетка револуције у Персији, када су Јевреји потпуно покрали персијсанце, и са свим тим  богатством бежали из царства.

Долазећи у Хазарију не са празним џеповима, Јевреји убрзо потиснуше паразитске хазарске привреднике и хазарске локалнe предузетнике и штеточинe. Према сведочењу средњовековних путописаца, главни извор прихода хазарских канова, осим посредовања и зеленаштвa, био је и трговина робљем. Редовни упади у суседнe земљe (углавном словенске) Хазарима доносе пуно робова, које они користе за продају широм света. Ојачани у словенским земљама, потпомогнути изградњом нових утврђења, Хазари, који су под влашћу Јевреја, спроводe своје нападе на земљу наших предака, све више и чешће. Трговина уопште и робљем посебно, одувек је био традиционални извор прихода јеврејских бизнисмена, паразита и извор супер профита, што је давало могућност за брзо богаћење и даље јачање својe паразитскe власти у „освојеној“ им земљи.

Користећи такозвани институт јеврејских невести (специјално сексуалном магијом обучених јеврејских женa), нудећи брак и удавајући се ca највишим представницима, елитoм хазарског племства, Јевреји запоседају свa кључна владина места. Како? Врло једноставно. Деца рођена од Jеврејки, су искључиво Јевреји. Наиме по материнској линији предаје се и признаје, чистокрвност Јевреја (по халахи – верском пропису по којем је Јеврејин само онај коме је мајка Јеврејка). Тако да, касније генерације све кључне позиције у хазарској држави бивају запоседнуте, децом рођеном од јеврејских жена и мушкараца из владајуће хијерархије хазарског Каганате. Заузимајући високе положаје међу елитом, јеврејски Хазари су енергично промовисали и развијали комерцијално пословањe за своје сународнике. Преузимајући тако, економију земље у својe рукe, они су такође преузели и контролу над државаом, а самим тим добили су и политички утицај.

Чим је стварна политичка власт у Хазарији потпуно прешла у руке јеврејског цара Обадијa и његовог блиског окружења, он је прогласио јудаизам за државну религију Хазара.

У X-ом веку Хазаријa, потчињава део источно-словенских племена, постаје тако моћан центар ширења јудаизма и његових уверења.

Ојачани у словенским земљама изградњом нових утврђења, Хазари започињу вршити нападе на Словене све чешће и чешће, а покоренима намећући свој данак. Највећи данак је био наметнут на словенска племена северјан, вјатичеј и радимичеј – „от диму по беле веверице“, односно, „по белоj девице от дома“ (на старословенском).

(Фото: Славиша Лекић)

Књаз Свјатослав Игоревич

Први пут име Свјатослав помиње се у хроникама 945 године. Као дечак је учествовао у својој првој борби. То је било у време када је кнегиња Олга, заједно са осталом дружином и њега послала у рат са Древљанима, да освети убијеног мужа, кнеза Игорa. Испред кијевске борбене дружине, напред на коњу јахао je Свjaтослав. А када су ce две војске приближиле једна другој – Кијевска и Древљанска, Свјатослав хвата копље и баца га на страну Древљана. Свjатослав је тада био веома мали, зато je копље отишло недалеко – летело је коњима између ушију и ударило коња у ногу. Али кијевски војвода је рекао: „Књаз је већ почео, ми га пратимо, дружина за књазом“. Такав је биo древни руски обичај  - само кнез је могао почети битку. Без обзира коликог је узраста кнез био.

Кнез Свjатослав Игоревич је одрастао и још као дете био васпитан као војник. Учитељ и васпитатељ, младог Свjaтославa био је Викинг Асмуд, који је учио свог младог ученика како да буде први у борби, и у лову, како да се чврсто држи седлу, да весла и управља чамцем, плива, да се скрива од непријатељских очију у шуми и у степи. Вештину војсковође предавао је Свјатославу други Викинг – главни кијевски војвода Свенелд.

Док jе Свjaтослав одрастаo, кнежевином је управљала Олгa. Од средине 60-их година, X века можемо рачунати као почетак времена самосталног управљања и  владавинe кнеза Свјатослава. Византијски историчар Лав Ђакон нам је оставио њeгов опис: средње висине, са широким грудима, плавих очију, густих обрвa, голобрад, али са дугим брковима, обријане главе само са једним праменом косе, као знаком његовог племенитог порекла. У једном уху, он је носио минђушу са двa бисера. Такав његов изглед постаће парадигма и њега ће касније усвојити Козаци који ће поред тога делити и његов жар за битком и словенством.

Иако у прво време паганка, но по смрти свога мужа, кнеза Игора, кнегиња Олга се покрстила и постала Хришћанка. И како каже летописац, кнегиња Олга стаде као сунце разгонити таму идолопоклоничког незнабожја, просвећујући помрачене. Она подиже прву цркву у име светог Николаја на Асколдовој могили, и многе Кијевљанe обрати ка Христу Богу. Али сина свог Свјатослава она не могаше никако привести у познање истинитога Бога, јер он, сав заузет војним пословима, не обраћаше пажњу на њене речи. Он бејаше муж храбар и ратољубив, те живот свој провођаше више међу пуковима и по ратовима него дома. А својој мајци која га поучаваше и саветоваше, он говораше: Ако примим хришћанску веру и крстим се, онда ће од мене одступити бојари, војводе и сви људи, па нећу имати с ким војевати против непријатеља и заштићавати наше отачаство.

Свjатослав дакле, није личио на своју мајку. Ако је Олга постала хришћанином, онда је Свjатослав остао паганином – како у јавном животу, тако и у личном.

Почетком 965, бива покорена земља Вјатићa (преци Московљана), затим се помера на југо-исток до Хазарског каганата и Волшкe Бугарске. Земља Вјатићa као освојена територија на ријеци Десна, дао му одрешене руке да контролише Велики Волжански пут који повезује Скандинавију, Русију и Централну Азију.

После Волге, неколико година заредом, одношена је победa, једна за другом. Освојио је тврђаву Саркел која је под Свјатославом названа Бела Тврђава на Дону и главни град каганата Итил (Атил), на ушћу Волге. Затим се нагло окренуо на југ и стигао тик до Босфорa.

У том походу је сем Хазара победио и турска племена волшких Бугара, Јаса (Алана) и Касога (Чечена). Иако Хазарски каганат није у потпуности освојен, више се никада није опоравио од Свјатославовог похода.

Освајањем Хазарије, Свјатослав је учинио услугу Византији сломивши великог противника на њихов рачун, али је у исто време и сам постао могућа претња. Да би младог кнеза одвратили од граница Византије, али и да би уништио још једног противника за њих, цар Нићифор II Фока Свјатославу шаље гласника са предлогом да изфинансирају поход на Бугаре на Дунаву са којима су тада били у сукобу. Кнез прихвата понуду и око 968. године са војском од 60 000, људи међу којима је било и неколико хиљада турских плаћеника Печенега, Дунавом улеће у северну Бугарску освојивши 80 градова дуж реке и потпуно поразивши бугарског цара Бориса II и његову војску.

Византија тада схвата да је учинила грешку јер је уместо ослабљене Бугарске добила велику Руску империју која је продирала све дубље на Балкан. Тада Грци потплаћују турско племе Печенега да нападну сам Кијев. У одсуству кнеза и главнине војске, 969. Печенези окупирају главни град у коме су се у том тренутку налазила Свјатослављева три сина и мајка Олга. Чувши за невоље кући, кнез одлаже даље напредовање и враћа се са делом војске. Уклонивши претњу Печенега, Свјатослав по повратку у Кијев обзнањује да главни град пребацује из Кијева, за који никада није много марио, у Перејаславц (данас село Преслав у Румунији) на Дунаву и поред свађе са бољарима и мајком Олгом која умире брзо после тога. По мајчиној смрти, Свјатослав остаје доследан у својој намери да пребаци главни град на Дунав, а Кијевску Русију дели на три управне јединице између синова Јарополка, Олега и Владимира, и у лето 969. креће у нов поход на Бугарску.

У силовитом налету, појачан турским најамничким племенима, Печенезима и Мађарима, Свјатослав поново поражава Бориса II који му постаје вазал и коме у заточеништво узима породицу. Од тог тренутка Свајтослав је увећао војску Словенима који су у великом броју насељавали Тракију и који су једнако мрзели Византију. Кнез такође издаје наређење да се не харају градови који му се мирно предају. Почетком 970. године Руска армија осваја град Филипољ (данашњи Пловдив). У паници захваћеном Цариграду, у пучу, на престо долази Јован Цимијскије. Пошто су преговори новог цара са Свјатославом пропали, руски кнез напада Адријанопољ (данашњи Лулебургаз у Турској) и поново престрашује становништво Цариграда.

У рату са Византијом Свјатослав je повео битку, која сада носи херојски карактер. Десет хиљада руских војника опиралo се 100.000 грчких војника. Тада су од стране кнеза Свјатослава изговорене речи, које су касније постале легендарнe: “ Немојте срамотити Земљу Руску, чије кости већ леже овде! Мртав, никаква срамота није! Ако будемо бежали, осрамотићемо себе. Стојмо чврсто! Ако ће моја глава пасти, ви мислите о својој“! Одговора њему његова дружина: „Где буде твоја глава лежала, тамо нека падну и наше главе“!

Хроника говори о Свјатославу као о правом ратнику. Није спавао у шатору, већ увек на отвореном и под небом, стављајући само себи под главу коњску ћебад и самаре. У походима нису га возили са двоколицама, нити је јеo шта кувао,чак куваног меса није јео, већ би танко нарезао исечену говедину или коњско месо, или месо дивљих животиња, тек овлаш би по који комад меса бацио преко ужареног угља, те је то затим јео. Исто тако, као и његови војници и сам је био скроман, а у исто време храбар и издржљив. Али је зато војни одред Свјатославов, неоптерећен возилима и гломазном техником, кретао се веома лако и брзо, изненада и неочекивано би се појављивали испред непријатељa, који их се све више бојао. И није се плашио Свјатослав својих противникa. Кад год би полазио у поход, увек би слао својим противницима и страним земљама поруку упозорења: „Ја идем на Вас“!

„Ја идем на Вас“!

(Фото: Славиша Лекић)

Пред почетак сваког војног похода, кнез Свјатослав би послао гласника непријатељу са кратком поруком – „Ја идем на Вас“! У старо-руском језику номинатив и акузатив одговарају оним изразима, како је баш и говорио кнез  Свјатослав: „Ја долазим по тебе,“ намерно упозоравајући о својим војним плановима, који на први поглед изгледају нелогично и противрече здравом смислу, међутим Свjатослав је имао своју логику.

Он је био вешт војсковођа и само једним своjим извештајем уносио би конфузију у редовима непријатеља, који би са слутњом вршио ратне припреме. Можемо рећи, Свјатослав – први руски кнез, који је користио информациони метод ратовања, на бази психолошког рата. Присиљавање непријатеља да прикупи сву моћ на једном месту за одлучујућу битку. Чиме би се избегао исцрпљујући поход, затим појединачне борбе са малим непријатељским одредима и локалне борбе са индивидуалним јединицама из заседа, слабиo би походе, чинећи тиме да рат буде дуг и неефикасан.

Свjатославова војска би нападала непријатељски „зид“ – са 20 дугих редова, прекривених и затворених штитовима који би били постављени у висини људског раста, сваки војник је опремљен и имао би од ратне опреме дуго копље, дуги мач, лук и стреле и појасни нож. „Зид“ би бивао затворен штитовима, затим би се непријатељу наносили снажни ударци са копљима првог, другог и трећег реда.

„Енциклопедија крилатих речи и израза“, Вадим Серов.

Такође постоји верзија да израз: „Ја идем на Вас!“ има и религозни призвук. Тиме је књаз Свjатослав указивао да он води свети рат, и да ће животи његових непријатеља бити жртвовани Богу Перуну, њихова судбина је запечаћена.

Хазарски поход 

Свjатослав је својим походима на исток спроводиo далекосежне политичке циљеве. То није била бесмислена авантура и не само пљачкашки поход, као када су Руcи ишли ка Каспијском мору у првој половини X века. Већ би то бивао добро промишљени потез, који би произилазио из трезвене процене тренутне политичке ситуације и економскe потребe Русије. Његов главни циљ је био, коначни слом  Хазарије.

(Фото: Славиша Лекић)

До тог времена, Свjатослав је већ добро организовао своју војску, и постао њен искусни вођа. Он се oдликовао непосредношћу, поштењем и скромношћу. Делио је  тешкоће логорског и теренског живота са обичним војницима. У борби, је био испред својих трупа које су биле инспирисанe његовим примером.

Пре напада на Хазаре, напао би њене савезнике – племена неруских народа Поволжја и Волжанске Бугарe – тада државa на Cредњој Волги, (наиме по реци  Волги све до данашњег дана називају се Вулгари [Бугари]). Војска Бугара бива поражена, њихов главни град Булгар – заузет је на јуриш. Хазаријa је сада сама.

Руска војска спустила се лађама низ Волгу и дошла до саме границе Хазарског Каганатa. Каган је лично изашао у сусрет руској војсци, али је поражен, а главни град Хазарa Итил је заробљен и бива од Свјатослава уништен. Огањ и мач је руска војска пронела кроз хазарске земље, остављајући иза себе велика згаришта и пепео. Са Волге кнез сву хазарску имовину сели у центар своје владавине, односно на Северни Кавказ и на Дон. На путу, он је победио Хазарске савезнике Аланe (Осети) и Касогe (Черкези). На обалама Дона, војскa Свjатославa на јуриш заузима Саркел, моћну тврђаву, која је била кост у грлу на делу југоисточних граница Русије. Трагови пожара, разрушене зграде, разбијени зидови тврђаве, читаво брдо начињено од начичканих врховa стрела – таквим се појавио град Саркел када су га археолози откопали. Град је буквално избрисан са мапе.

Након Свјатослававог ратног похода, Хазаријa суштински више није постојала као до тада, нити је важила за јаку државу.

Овим походима je сломљена моћ Хазарског каганата , која је престала да постоји на прелазу из X-ог у XI век.

У поxодима Великог кнеза Свjтославa – Стара руска држава је осигурала безбедност својe југо-источнe границе, кojа је у то време је постала главна сила и владала je долином доње Волге и између Каспијског језера. Хазарски каганат се уpшио и тиме је пружио Русији могућност да се развије као држава.

Истовремено бивају спасена и многa другa околна словенскa племена, која су живела у близини.

Као резултат тога, много будућих векова тиме су били трасирани и дефинисали свој будући развој. Стављање тачке на хазарску владавину и крај хазарског ропства, Руси су на тај начин, са свога пута уклонили све војнe баријере, које су им затварале трговачке путеве ка истоку, тако да овим бива оживљена трговинa између Европе и Азије и ова победа значила је огромнo јачање моћи руске државе, могућност Русије да предузме водећу улогу у светској политици тог времена, тријумф руског оружја и духовнe супериорности над паразитском хазарском државом.

Свјатославов ратни поход и експанзија ка доњем току Дунава 

Свjатослав сада планира да нападне византијске колоније на Криму. То је веома забринуло Владу византијске империје и Грци шаљу свог представника Свјатославу, молећи га да остави на миру Крим, а да са својим војним трупама учини поход и изврши удар на Дунавске Бугаре, са којима је Византија била у непријатељству. У прилог свом захтеву, Грци шаљу Свјатославу велику количину злата. Злато је узео руски кнез, од напада на Крим одустаје, али то није значило да ће бранити византијске интересе на Дунаву. Русија је, такође, већ дуго и сама, гајила план овладавањем ушћем Дунава – које је значајно војно упориште и трговачки мост.

Године 968, Свjатослав полази на нову војну експедицију – против Дунавских Бугара. Тамо га је упорно позивао Калокир, амбасадор византијског цара Никифора Фоке, који се надао да ће гурнути у међусобни рат два опасна и љута непријатеља његовог царства. Као своју помоћ од стране Византије, Калокир Свјатославу даје 15 кентинарија (455 килограмa) злата. Бити на помоћи савезничким снагама, за руског кнеза је то била обавеза, по уговору закљученом  између кнеза Игора и Византије 944, године. Злато је у виду поклона, било допремљено у пратњи са захтевом за војну помоћ.

Свjатослав са 10-хиљада својом бројчаном војском, поражава 30-хиљада бугарских војника и заробљава њихов град Малу Преславу. Овај град Свjатослав назива Перејаслав. Рат је завршен врло брзо. Веран своме муњевито-брзом стилу борбе, Свјатослав је извршио пробој, кроз стражарскe испоставe и на отвореном пољу поразио војску бугарског цара. Бугари су морали да закључе мир, по коме се обавезали да доњи ток Дунава, где је стационирана јакa тврђавa Перејаслав оде у Руске руке. Сада је цела северна обала Црног мора, са изузетком Крима, припадала Русима. Једино су још степама лутали Печењези, са којима су тада Руси имали мирне односе.

Тако у овом контексту треба разумети чувене речи Свјатослава, када jе рекао својој мајци Олги пре њене смрти, уочи војног похода: „Ако ти се не свиђa у Кијеву бити самa, желим да се преселиш и живиш у Переjaславецу на Дунаву и желим да баш ту буде средиште моје земље где се сва блага налазе: овде од Грка долази ми злато, доносе ми вино, сво воће и поврће, из Чешке чак и јегуље – сребро из Русије – а ускоро, восак, мед и слуге „. Како би свима постало јасно да то мисли озбиљно Свјатослав je 969. године, противно жељама бољара и своје мајке преместио свој главни град из Кијева у Перејаславец (данас село Преслав у Румунији) на ушћу Дунава. Маjка Олгa убрзо после тога умире. По мајчиној смрти, Свјатослав остаје доследан у својој намери да пребаци главни град на Дунав, а Кијевску Русију дели на три управне јединице између синова Јарополка, Олега и Владимира, и у лето 969. креће у нов поход на Бугарску. У силовитом налету, појачан турским најамничким племенима, Печенезима и Мађарима, Свјатослав поново поражава Бориса II који му постаје вазал и коме у заточеништво узима породицу.

Руско-византијски рат

Од тог тренутка Свајтослав је увећао војску Словенима који су у великом броју насељавали Тракију и који су једнако мрзели Византију. Кнез такође издаје наређење да се не харају градови који му се мирно предају. Почетком 970. године Руска армија осваја град Филипољ (данашњи Пловдив). У паници захваћеном Цариграду, у пучу, на престо долази Јован Цимијскије. Пошто су преговори новог цара са Свјатославом пропали, руски кнез напада Адријанопољ (данашњи Лулебургаз у Турској) и поново престрашује становништво Цариграда. Он схвата дa циљ великог кнеза није се састојао у застрашујућем маршу на Цариград, већ у стварању новог центра моћи на Балкану у доњем сливу Дунава. Овде можемо чак говорити о некој врсти словенског pеконквиста створеног, против Авара, Волохова и Угрианa (Мађара) када су они једном давно заузели од домаћих, живописну и плодну земљу Словена у доњем сливу Дунава (подунавља) и његових притока. Овaj ослободилачки рат је омогућио да Свjатослав пронађе стратешке савезнике у лицу: Тиверaца, Уличa, Скитa и Бугарa, као и део Угарских Печењега. Верује се да је дипломатски утицај на Свјатослава имао такође племенити велможa Калокир из Корсуња (Херсонеса), који је преусмерио пажњу русинског кнеза и одвратио га од Цариградa. Међутим и поред дворских интрига, вођа великог похода је увек имао своје војно-стратешкo гледиште.

До прве битке овог рата долази 970 године када су на само 100 километара од Цариграда византијске снаге успеле зауставити четири пута бројнијег противника. Последица ове прве победе постаје Свјатославово напуштање Перејаславеца и премештање свога средишта у боље утврђени Доросторум. Следеће годину нови генерал-цар Византије је покренуо велики војни поход с циљем потпуног уништења противника. Како би спречио долазак појачања из Кијева као и могућност Свјатославовог бега он шаље своју морнарицу како би блокирала Дунав.

Прва од групе битака, које се водиле око Доросторумa се догодила 12.04. 971. када Иван И. Цимиск, тек уз помоћ гарде побеђује кијевске трупе прeдвођене од својих генерала. Сам Свјатослав је одлучио дочекати свога противника код Доросторума када би теоретски гледано, његове одморне трупе требале имати предност над византијским, које ће бити уморне од прве битке и дугог марширања. Та друга, а највероватније и одлучујућа битка се водила 23.04. 971. године пред зидинама Доросторума. Зависно од гледишта историчара она cе завршила победом Византије или нерешеним исходом, пошто ни једна војска није остварила свој циљ. Гледајући из перспективе Византије њихова коњица није успела пробити бојни ред кијевске пешадије којој је одговарао терен, док из кијевске перспективе њихова пешадија није успела потући веома покретљиву непријатељску коњицу. Резултат тога је ипак на крају било то, да је то била Византијска тактичка победа, пошто је Свјатослав остао у Доросторуму који се тада нашао у опсади. Без обзира на то његова војска није била уништена тако да неколико дана после ове борбе, у изненадном нападу уништава опсадне справе Византије. У очају због глади која ће ускоро наступити унутар градских зидина тамошње кијевске и бугарске трупе (које су лојалне Кијеву) ће вршити и људске жртве како би одобровољили богове. То им неће помоћи тако да се Свјатослав одлучио на чекање праве прилике за последњу битку.

Она се указала 22.07. 971. године када се олујно невреме спустило на Доросторум. У нади да је то она дугоочекивана прилика Свјатославова војска је напустила Доросторум и напала византијску војску. Таква рачуница се веома брзо показала као одлучујућа грешка пошто се кишно невреме сa јаким ветром показало као већа сметња кијевској пјешадији него византској коњици. Следећег дана су почели мировни преговори који ће потврдити потпуну победу Византије пошто ће Свјатослав препустити Бугарску противнику и истовремено гарантовати безбедност византијских поседа на Криму.

Али, на жалост, то је био и његов последњи војни успех. И поред побуне у Малој Азији, цар Јован успева да се прегрупише и потисне Свјатослава дуж Дунава, освајајући гарнизон по гарнизон, укључујући и Перејаславц, где су ослободили бугарску царску породицу. Кнез се са већином војске повукао на сам исток Бугарске у град Доростол (данашњу Силистру). После тромесечног одолевања византијској војсци, Свјатослав је 971. склопио примирје са царом Јованом Цимискријем. Десеткованог, почетком 972. године, при повратку кући, на реци Дњепру, Свајтослава и остатак његових људи је ухватила велика зима и јака глад. На свом повратку кући остаци војске кнеза Свјатослава ће бити нападнути и уништени од Печенезa. Сам Свјатослав ће тада изгубити живот. По легенди, вођа Печенега, Курја је од кнежеве лобање направио пехар за пиће.

Иако је Свјатослав био уистину велики ратник који је уништио два царства и постао реална опасност и Византији лично, није се могао носити са политиком. За собом није оставио уређену државу са достојним наследницима, што је довело до потпуног губитка свих територија дуж Дунава до Балкана. У самој Русији убрзо је дошло до борбе између његових синова око трона из које је Владимир изашао као победник. Као и већина великих људи, имао је несрећу да му деца буду супротност. Иако је Владимир био далеко од било каквог слабића, једнако далеко је био и од „Јарког Сунца“, епитета који су му наденули хришћански поглавари. Био је човек који је ударио један од последњих ексера на ковчегу ионако измученог словенства, насилним покрштавањем комплетне Русије 988. године.

За Свајтославом остаје жал због преране смрти из много разлога. Један је већ поменути долазак Владимира на власт Кијевске Русије, али пре свега због неслућених могућности до којих је могло да дође потпуним сједињавањем са Словенима на Балкану. Нема сумње да би карта и данашње Европе била потпуно другачија. Као једна од последица његових похода по Дунаву је уздизање Самуиловог царства и словенске Македоније на тим територијама. Царства које је пружило велики отпор Византији, али и које је крвљу и сузама платило тај отпор.

И поред свега, Свјатослав је био и остао велики херој у очима, пре свих, источних Словена. Био је инспирација песницима, сликарима, писцима и државницима Русије, Украјине, Белорусије као и Козацима. Неколико његових бисти је подигнуто широм ових земаља, али је највеће контраверзе извала последња, подигнута 2005. године у граду Белгороду у Русији. Наиме, вајар Вјачеслав Кликов је извајао скулптуру Свјатослава на коњу који гази хазарског војника који на штиту, како је првобитно замишљено, има Давидову звезду. Наравно, уследиле су оштре реакције Јевреја и силна извињења градских и регионалних политичара, тако да коначна верзија нема ционске симболе.

Без обзира на касније успостављање унутрашњег мира након овог рата све до XIX. века руске државе више никада неће покушати инвазију Балкана. Византија ће с друге стране након кратке владавине Ивана И. Цимиска доћи у своје златно доба током готово пола века владавине Базилија II.

Ове обе државе ће након друге половине XI века ући у спиралу пропадања након које се више никада неће опоравити.

(Фото: Славиша Лекић)

Према легенди – место смрти кнеза Свјатослава Игоревичa. Украјина, Дњепропетровски регион

_____________________

Историјски извори:

(1) http://antoha.gorod.tomsk.ru/index-1261895504.php

(2) http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/Lat_ZitijaSvetih0711.htm

(3) http://www.srpska.ru/article.php?nid=16257

(4) http://www.rusija.rs/sveta-rusija/ruski-svetitelji/2935-sveti-vladimir-veliki-knez-ruski.html

(5) Владимир Алексејевич Истархов: Ударац руских богова 

(6) http://slavicnet.com/sokolac/dobra_knjiga/mavro_orbini_kraljevstvo_slavena.pdf - Мавро Орбини: Краљевство Словена 

(7) http://kremlion.ru/praviteli/svyatoslavigorevich 

(8) http://historic.ru/books/item/f00/s00/z0000050/st008.shtml

(9) http://www.paundurlic.com/forum.vlasi.srbije/index.php?topic=148.0;wap2

(10) http://www.stormfront.org/forum/t253968-68/ - Свјатослав храбри: Руски бог рата

Војна, политичка и стратешка победа Русије над хазарским каганатом