Историја српског народа (II део)

(Фото: Српска књижевна задруга)

7. На стр. 129 Ћоровић пише: „Словени (су) дошљаци на Балкану…(они) су затекли на Балкану Албанце…“. На стр. 254 он претендира да и у XII веку „Осим Срба, у Зети је живео од старине добар проценат Романа и Арбанаса и утицај те етничке мешавине морао се и политички осећати“.

Каже то године 1941 !!! Објављују му то не само 1989, већ 2009 (!!!), пошто је академик, проф. др Gustav Weigand доказао да Албанци нису аутохтони и да су и у самој Албанији стигли после Срба, камоли у Црној Гори и на Космету! Објављују му то пошто је и ipsissimus албански академик, проф. др Eqrem Çabej признао да су Албанци стигли у Мат (!!! – покрајина средње Албаније, изнад Тиране.) у X веку н.е, долазећи из Румуније.

Пошто је објављено и моје дело КО СУ АЛБАНЦИ? !!! Пошто су моје албанолошке тезе прихваћене од светских университета, па су уведене и у светске ВИКИПЕДИЈЕ, па и у ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ !!!

Ако нису хтели да дирну текст В. Ћоровића, требали су под тим речима да додају своју фусноту, објашњење. Али изгледа да и издавачи овог дела још увек постоје на позицијама људи који су индоктринирани албанском фалсификованом историјом.

8. На стр. 205 (књига III) Ћоровић пише да је Владика Василије, који је сменио неактивног владику Сава, 1763. године „смишљао план о стварању уједињене српске државе, која би обухватала, поред Црне Горе, Србију, Босну, Далмацију, северну Албанију, Бугарску и чак војничку границу, безмало највећи део Срба под турском и аустријском влашћу“. У то време Северна Албанија још није постојала. У свести Владике Василија, као и свих других, па и самих Албанаца, она је била јужна, југо-источна Црна Гора, па и југо-западна Србија. Скадар је, ако не за 1.000 година, како то претендира Јован Делетић, бар за 500 година, како то признају и сами Албански историчари, све до дана турске окупације 1479. године, био црногорска и српска престоница, не само световни, већ и црквени, културни и економски центар српско-црногорског народа. Северна Албанија правно ће постати тек 1913, одређивањем њених граница од Конференције амбасадора великих сила у Лондону. Све до те године сва је Албанија била само географски појам, јер ни етнички, па ни правно, као држава, није постојала.

Следствено, претендирање наших људи на „Северну Албанију“, па и краља Николе, који је 1912. године пошао са војском да је ослободи од турског окупатора и присаједини већ ослобођеном делу Црне Горе, било је оправдано и исправно.

Ово није ни први, нити последњи пут оваквог става Ћоровића према „албанским“ територијама. Колико за пример наводим и стр. 42 (књига IV), где пише да је у XIX веку „Северна Албанија обухватала у ствари Стару Србију“, што значи Космет. Преко свега, на стр. 323 прве књиге пише и ову апсурдност: „До XII века мешовито становништво Косова и Метохије бива у XII веку готово у већини славизирано…“

Он и у раном средњем веку (кад Албанци нису нигде били у Албанији!) назива албанско све што је актуелно, данас, после 1913. припало Албанији, неретко и територије ван тих граница, јер је индоктриниран фалсификованом историјом албанског народа и фалсификованим цифрама о броју Албанаца тамо. Дан-данас Албанци претендирају да су сви муслимани не само Космета, већ и Балкана на све четири стране – њиховог националног порекла, Албанци.

Они претендирају да су били Албанци и Немања, и Св. Јован Владимир, па и ја, иако су ме десет пута на живо одрали тражећи ми албанску чапру да би ми тако доказали да сам Албанац. Чињеница је неоспорна да је већи део муслимана Србије, Македоније и Црне Горе неалбанског порекла, Србо-Црногорци или Македонци. Ја сам ово доказао, како рекох, мојом чапром, а и документима. Видите моје цитирано дело Ко су албанци?, стр. 95-106, поглавље Експанзија Албанаца, који из Мата, где су се настанили у IX веку н.е., распространили су се у наредним вековима на све стране те покрајине, освајајући етнички све више и више покрајина данашње Албаније, колико новим придошлицама из Мата и енормним рађањима, толико и асимилирањем становника тих од њих „освојених“ покрајина.

И поред тога, до XVII века Албанци су испод реке Дрим и на левој страни реке Црни Дрим. Крајем XVII века и почетком XVIII они прелазе масовно поменуте реке и тако етнички албанизирају те територије. Они прелазе и границе садашње Албаније, залазе у данашњу Македонију, Србију (Космет) и Црну Гору, али су тамо у мањини.

Наводећи ову „Северну Албанију“, како то чини Ћоровић на цитираним страницама, испада као да је Владика Василије претендирао да у ту уједињену српску државу уведе и несрпске територије, што ће албански екстремни националисти одмах прихватити и вихорити као доказ и самопризнање српско-црногорског непријатељства према њима.

Због двојног времена и двојног статуса Албаније уопште, а посебно њених северних делова, проблематично је њено опредељење, изражавање и одређивање. Зато је потребно од самог почетка третирања албанског питања, са пар кратких речи навести историју албанског народа, њихово приспеће из Румуније у IX веку н.е. у област Мат данашње Средње Албаније, затим њихово ширење на све стране средњовековне Албаније, која на север није прелазила реку Дрим, а на запад Црни Дрим и Лихнидска језера (Охридско и Преспанско), док после турске окупације Балкана, они почињу да се шире и преко тих граница, вршећи албанизирање мештана, Србо-Црногораца, Македонаца, Влаха, Грка, па и самих Турака.

Ово Ћоровић није учинио, па и није могао да учини због његове индоктринације. Између осталог и због тога он је често контрадикторан, па и несхватлив, што више и погрешно схватљив.

Овде треба додати да је све до Скендербега, сва албанска територија испод реке Дрим била настањена у већини неалбанцима, претежно Србо-Македонцима, Власима и Грцима. Изузетак чине планински предели, где су Албанци, као сточари, чинили већину становништва. У току борби Скендербега са Турцима, становништво низина Албаније се јако проредило: убијено је или је и одведено од Турака у ропство, а после смрти Скендербега се један добар део иселио за Црну Гору и Италију. У опустошена огњишта ових силазе Албанци са гора, који не само што присвајају њихова огњишта, већ и албанизирају оне који су се спасили ратовања и нису се иселили. Тако, тек после Скендербегове епопеје, у тим пределима Албанци постижу већину.

9. На стр. 22 (књига II) пише да је „у јуну 1343. Кроја, као главни град средње Албаније, била већ у Душановим рукама“. Како рекосмо, у то време Албанија није постојала ни као етничка територија, понајмање као држава. Следствено, није имала ни главни и ни неглавни град. Кроја се звала једна мала тврђава, једне мале области. И тврђава и област настањени неалбанцима, претежно Србо-Црногорцима, па и пре Душана под власт и под заставом неалбанаца. Кроја је у то време припадала француској феудалној породици Анжу, која беше окупирала Durrhachium (Драч) и трвђаве око њега, стварајући тако (Карло Анжујски, 1272) Regnum Albaniae (Албанску краљевину), која није имала ништа албанског, ни своје име, камоли што друго.

Племство Албаније, како световно тако и црквено, све до турске окупације, није било албанско. Оно је било византијско, српско-црногорско, македонско, па и влашко, само не албанско. Зашто? Племићки сталеж Балкана био је затворен. У његове редове на једвите јаде је успео да продре који из нижег сталежа, после јако значајних дела у служби свог господара. Тада су Албанци били само сточари и – мање – за земљу привезани кметови. Врло-врло ретко који је успео да постане трговац, а још ређе занатлија. Ово је и један од разлога што су ови Албанци масовно прихватили муслиманску веру турских окупатора, јер су им као муслиманима била отворена врата да се афирмирају не само као слободни сељаци и не само као обични племићи, аге и бегови, већ и као паше и везири.
Следствено, Карло Топија, за кога нам Ћоровић пише на стр. 79 (књига II) да је „албански династ…који се јавља као „кнез Албаније“" не одговара истини. Он је био Француз као и сви други Анжуинци. Претендирање албанских „историчара“ да је албански феудалац јесте фалсификовање историје. Његова кћерка Јелена била је удата за нашег Константина, сина Ђура Балшића, која му је донела у прћију тврђаву Кроја.

Зато, уместо што на стр. 311 пише „Анжујци из јужне Италије… 1271. године (су) посели главне албанске градове Драч, Валону, Берат, Кроју…“, Ћоровић је требао да пише: градове Албаније, јер то нису били албански градови, градови Албанаца. Напротив, већина становника су у тим градовима још увек били Словени, Грци, па и Власи. У Берату је и 1910. године било 9.000 Влаха према 3.000 Албанаца. Албански градови и градови Албаније није иста ствар!

Идентифицирајући ова два различита појма, доста мистифицирају албански фалсификатори историје, па није потребно да им и ми помогнемо.
Кажу да језик кости нема, али кости ломи. Наведени пример је јасан да се малом језичном нијансом фалсификују велике ствари.

На истој страни Ћоровић наставља: „Тада су Анжујци створили први пут посебну албанску државу „Regnum Albaniae„, на чијем је челу, у њихово име, стајао капетан-маршал, са седиштем у Драчу. Шест угледних албанских таоца седело је, међутим, на двору краља Карла…“

Нит су Анжуинци створили албанску државу, нити су оних шест таоца били Албанци. Капетан-маршал, кога су Анжуинци поставили да им служи у Драчу, био је Влах, из познате влашке племићке породице Скура, коју албански историчари у својој историји и не спомињу, иако је она једно два века пре Скендербега владала Тираном и Мартанешом, област изнад Тиране.

На стр. 16 (књига друга) Ћоровић пише: „Напуљски краљ Роберт беше 22. маја 1335. затражио од арбанашких поглавица да положе заклетву новом кнезу драчком, Карлу… (Карло) је узео за свог капелана и саветника фра Доминика Топију, члана једне од најугледнијих албанских породица… да албанске прваке одвоји од Душана и привуче себи…“

На стр. 138 (књига II) опет наставља са истим индоктринирањем: „за Драч се отимао и Карло Топија, најмоћнији албански династ.“ И по другим страницама наставља исто, да Карла Топију назива „албанским господаром“, кога је наследио Константин, син Ђурђа Балшића.

На стр. 313 Ћоровић пише да византијски цар Михаило „имајући известан ослонац код Албанаца, предузео је војне мере да сузбије Анжујце на Балкану…“ На стр 317 додаје: „Албанци беху претежно уз Грке… Албанци нападају српске и дубровачке караване… У јесен 1279. предати су у Бриндизију, у затвор, неки албански прваци као издајници напуљског краља…“

На стр. 321 он пише за српског краља Милутина да је 1284. године „наставио ратовање… помаган од суседних арбанашких великаша“.

На стр. 345 пише да су против српског краља Милутина устали „низ арбанашких првака под вођством три брата Мусакија… многи арбанашки прваци као Павле Матаранго, Виљем Аријанит, Владислав Гонома, два брата Блиништа…“

Нико од ових „Албанаца“ Ћоровића није био Албанац. Арјанити су били Византинци, Мусака – ако нису били Срби, били су Власи, или власизирани Срби, док су „арбанашки прваци“ Матаранга, Гонома и Блиништа били Срби.

На стр. 282 (књига II) пише да су „главне куће“ арбанашких племена „Кастриоте, Аријанити, Топије, Спани, Гропе, и др….“ Пре свега поменути нису ни најмање Албанци, а затим историја Албанаца не памти да су икада они имали племена са таквим именима. У историји Албаније (Албаније, не Албанаца!) та су имена позната као презимена племића Албаније (Албаније, не Албанаца!). И само презиме Спани показује да немамо посла са неком албанском кућом, понајмање племеном: ови су племићи били пореклом из Шпаније.

На стр 10, део II, Ћоровић пише: „Арбанас Димитрије Сума и зетски војвода Благоје дигоше устанак у Приморју с пролећа 1332, помагани од извесних великаша у Зети“. Овај устанак није имао ни национални нити класни карактер. Ово су били незадовољни племићи, који су сматрали да нису довољно награђени за услуге у борби против српског краља Уроша III. По чему је Димитрије Арбанас? По томе што га тако назвао који неупућени хроничар, или по томе што је можда био из Албаније, из оних крајева који су се звали Албанија?!

10. На стр. 148 Ћоровић цитира Ј. Цвијића, који каже да се у Херцеговини, неки сточари „зову арнаутима, па и кад су српског порекла“. Па кад су се тако, арнаути, назвали наши и у унутрашњост наших територија, где није било Арнаута, можемо замислити како су се називали у оним крајевима где су били у додиру са Арнаутима, посебно – међу арнаутима.

Кад смо већ код имена Арнаут (Великим словом!), наглашавано да имамо још једно друго име арнаут, које – како видите – пишемо малим словом, јер постоји велика разлика између ова два имена. Прво, са великим словом, означава Албанца, док друго, са малим словом, може означавати најамника албанског порекла, али тај најамник може бити и сваког другог националног порекла, па и српског, јер су и Срби били арнаути – најамници. За опширније о овоме видите моје цитирано дело КО СУ АЛБАНЦИ ?, поглавље АРНАУТ, стр. 18-24.

Ћоровић не прави разлику.

Аустријски генерал Енеј Пиколомини, после упада у Србију, напредује према Нишу, Косову, Приштини, стиже у Скопље и спаљује га (1689), затим се враћа према Призрену и Пећи. Ћоровић пише: „Број Срба и Албанаца у аустријској војсци цењен је на 20.000; пред самим Призреном дочекало је Аустријанце око 6.000 Срба и Арнаута“ (књига III/128), који су им се придружили. Крајем те године, ови су арнаути опет прешли на турску страну и нанели пораз аустријској страни, што доказује да су били арнаути (са малим словом!), а не са великим, како је то написао Ћоровић. Као арнаути они су могуће били и Албанци, али не мештани, из Метохије (Србије). Они су били из крајева данашње Средње Албаније, могуће из Мирдите, па и католици, који су као турска најамничка војска живели и хранили своје породице у кршу Мирдите.

11. На стр. 129 (књига III) Ћоровић пише да су се са Аустријанцима повукли са Космета неколико десетина хиљада Срба, али да је сеобе било „мање из области које су се непосредно граничиле с Албанијом (Метохија! КБ), а више из Рашке, са Косова, Поморавља и Србије“.

На стр. 131 наставља: „Борба и погибије у рату, куга, глад, сеоба, и ове турске освете проредиле су стаховито наш народ у старој Рашкој и Метохији… На опустела српска огњишта, уколико су уопште била обновљена, почеше долазити Арнаути и Турци“.

Овде имамо очиту контрадикторност са ониме што је речено на стр. 129 о Метохији.

Затим, у то време, област Метохија се није граничила са Албанијом, јер се Албанија налазила испод реке Дрим. Истина је да су се предели изнад реке Дрим крајем XVII веку почели интензивно насељавати са Албанцима, дошљаци из предела данашње средње Албаније, али су ту, изнад реке Дрим и у Скадар још увек у већини били Срби.

Добро је што је Арнаути написао великим словом, али је боље да се тај апелатив пише Албанци, да се не би мешао са арнаутима (малим словом). Ово се испреплетање нарочито одразило на дну стр. 131, где пише о турском и „арнаутском карактеру“ градова Метохије.

12. На стр. 148, Ћоровић претендира да су Бурмази „очевидно пастири албанског порекла. У арбанашком зот значи „господин“, а у Херцеговини постоји угледно братство Зотовића…“ Бурмази су Власи. Међу њима има и влахизираних Срба, могуће и Албанаца. Што се тиче презимена Зотовић, оно нема везе са албанским зот „господин“, али и „бог“. Зотовић, као и Зоговић (наш песник Радован), Зојић – (Никола, руднички војвода за време Стевана Лазаревића, XIV век), Зорчић (наш парох Павле), потичу од личног чисто српског имена Зоран, које има хипокористичне облике Зого, Зојо, Зоки, Зото, Зорче, од којих су произашла сва поменута и пуно других презимена.

13. На стр. 280 Ћоровић пише да је Ђорђе, Вуканов син и наследник на престолу Зете, био спреман да с Млечанима заједно ратују „против Арбанаса Димитрија Прогоновића“, који је био зет кћерке српског краља Стевана Првовјенчаног, звана Комнена. Да је Димитар био Албанац, не би се прозивао Прогоновић. Како смо већ нагласили, Албанци у то време још нису стигли да створе свој племићки сталеж, а Стеван Прововјенчани сигурно једном албанском пастиру или кмету није дао за жену своју кћер. Преко свега, овај „Албанац“, звани Димитар Прогоновић, не само што код куће није говорио албански, већ није ни знао албански. Ако није говорио српски, како ли се то споразумевао са својом супругом, Српкињом Комнена?!

14. Многе топониме, па и унутар територије Црне Горе, Ћоровић их не пише онако како их називају Црногорци, већ како их називају Албанци. Тако, на стр. 203, он пише: „У Зети је владао кнез Владимир; престоница му беше код цркве Пречиста Крајинска, испод Катркола, а област му је обухватала данашњу Црну Гору и један део северне Албаније.“ Katërkollë је наше месташце Владимир, на граници са садашњом Албанијом, названо тако још у XI веку, а по Св. Јовану Владимиру, господару Црне Горе. Само албански екстремни националисти и расисти су ти који се упињу на име Katërkollë, мислећи да је то албанско име.

Како сам доказао мојом студијом ВЛАДИМИР, Katërkollë долази од лексикализације и хаплологије француског израза cadeau de Racho - „дар од Раша“, Драгутина – Раша, сина Уроша I, српског краља. Драгутин је живео у Улцињу, где је имао Француза за најближег друга и рођака. За опширније видите моје дело ИСТОРИЈА УЛЦИЊА, друго издање, Женева 2009, стр. 238-246.

На стр. 212 пише да су мошти кнеза Јована Владимира, из Пречисте Крајинске пренете у „по њему прозваном манастиру код Елбасана (Шен Ђин)“. Тако тај манастир називају Албанци, који су му 1965. подметнули мине и дигли га у ваздух. Србо-Црногорци су тај манастир кроз векове звали и зову га дан-данас манастир Св. Јована.

(Наставиће се)

Историја српског народа (II део)