Уставност Устава Србије

(Фото: Курир)

“Шта је гаранција? Гаранција је то што сам ја рекао… не можемо ми сада да условљавамо Европску Унију или било кога да даје писане гаранције… Не знам да ли људи разумеју да наши пријатељи из Европе … а Србија никад није била ближе Европској Унији, они уопште не дозвољавају да ми уопште поставимо, питање јел треба да спроводимо ово или не…

Живимо у једном реалном животу у коме је Косово отето и цела позиција наша око Косова је неуставна! … Од кад је Косово ван Устава Србије? Па… Резолуција 1244 је противна Уставу Србије…Уставни Суд нека донесе одлуку и нека врате…и сви они који сматрају да је ово неуставно, нека врате Косово у уставну позицију, како је дефинисано нашим Уставом.”

Премијер Србије Ивица Дачић — 5.Децембра 2012

Реал-политика је присуп реалном животу кроз потпуно мирење са датом ситуацијом на терену. При томе, реакције на акције противника своде се само на вазалско прихватање резултата по принципу најмањег отпора. Човек ухваћен у вртлогу реал-политике губи везу са стварношћу, јер нема абсолутну референтну тачку од које мери (вредности) и којом се води у својим радњама. Сваки нови проблем са којим се суочи, њему постаје нови референтни сyстем према којем релативизује своје ставове.

Зато, када га намерно обхрвају баражом проблема, реал-политичар потпуно губи оријентацију и компас, и поприма карактеристике животиње у кавезу која само инстиктивно реагује на спољња подбадања и стимулусе. И зато, такви људи су једноставно неспособни да предупрде и промене наметнути им развој догађаја. Изјаве Премијера по принципу Устав-то-сам-Ја очито говоре да је он потпуно изгубљен у реал-политици. Једноставно, он нити је дорастао нити је способан да се ухвати у коштац са страховитим проблемима опстанка народа и државе Србије.

Одавно је народ рекао да оно што милиони вредних годинама стварају, неколико …. за тили час уништи. Умишља ли то Премијер, док је овако бахато и осионо разара државу Србију постављањем државних граница унутар њене територије, да oн лично вредииоле једне од 2 милиона жртава уграђених у темеље ове државе Србије?

Нигде у Уставу Србије не пише да Србија мора да уђе у Европску Унију (ЕУ) и НАТО. Али зато у Уставу дословно пише да је Космет нераздвојиви део територије Србије. На једној страни, сведоци смо огромних напора и прегнућа којима извршна власт (оличена у низу председника и премијера) по сваку цену покушава да Србију прикачи на ђон чизме будућег Четвртог Рајха наших заклетих душмана. На другој страни, немамо ама ни један-једини предлог а камо-ли покушај извршне власти да проактивно и ситематски ради на повратку Космета у уставну позицију Србије.

До сада, под подлом паролом И Косово и ЕУ, једина активност извршне власти Србије према Космету била је спровођење Ахтисаријевог плана тихог и поступног искључивања Космета из државног система Србије. Логично је да тај процес искључивања не може ићи у недоглед и да се кад-тад мора пресећи и задња преостала нит којом се Космет везује за Србију. По мишљењу наших ЕУ/НАТО (не)пријатеља, сада је дошао тренутак да се успостављањем међудржавне границе дефинитивно пресече свака формално-правна веза између Србије и Космета. По речима премијера: Они (ЕУ/НАТО) уопште не дозвољавају да ми уопште поставимо, питање јел треба да спроводимо ово или не… И као што видимо, извршна власт сада бахато, силом и репресијом грозничаво успоставља границу Србије са Косметом. А за узврат, Немачка се званично смиловала да у Јуну идуће године размотри могућност тек давања датума за почетак разговора о могућем приступању Србије ЕУ.

Значи, режим пошто-пото даје душу Србије (приде са природним богатствима од око хиљаду милијарди евра / или око 150,000 евра по глави становника Србије) а за узврат народ Србије добија мрачну страну месеца. Ово грубо вређа здрави разум и неминовно намеће питања: Шта је то што мотивише режимске моћнике да тако деспотски отуђују од народа оно што абсолутно немају право да отуђе? Не рачунају ли можда на то да — док се народ освесети и покрене, чин његовог утеривања у обор биће безповратно одрађен,а дотле — они ће са својим коферима већ бити ван домашаја гневи ојађеног народа?

Сада је Уставном Суду Србије постављено просто питање: Није ли такво деловање извршне власти (премијера и председника) у директном конфликту са Уставом Србије? Председник се још није огласио тим поводом, а Премијер јавно поручује да ће се обазрети на Уставни Суд тек онда када Уставни Суд врати Космет у уставну позицију како је дефинисано Уставом. Премијер и остали политички моћници извршне власти у Србији очигледно сматрају да су ту своју политичку моћ добили од неке више (стране)силе, и да им то даје за право да буду врховне и коначне судије уставности Устава Србије. Зато извршна власт у Србији нити се обазире нити сматра да је њихова априорна заклета обавеза управо повратк Космета у уставну позицију Србије. Ако политички моћници нису способни или неће да то раде, зашто се онда тако безочно отимају за власт и криво се заклињу?

Устав Србије је основни референтни систем којим се истим аршином мере, балансирају и регулишу међусобна права и одговорности свих држављана Србије — укључујући ту и појединце на челу три независне, аутономне институције власти: Законодавства (Народне Скупштине), Судства (на челу са Уставним Судом), и Извршне власти (Председника и Премијера). Устав предвиђа да се власт у Србији равномерно балансира између ове три институције како би се избегла деспотска диктатура.Свима је сада јасно да се осионо и својевољно подништавање и гажeње Устава Србије од стране политичких моћника пре свега заснива на њиховoј контроли апарата репресије извршне власти, а потом и на потпуној контроли њихових партијских полтрона који глуме народне посланике у Скупштини Србије. Ускоро ћемо видети да ли њихови партијски полтрони глуме и судије Уставног Суда Србије.

Текући режим власти је, без икакве одговорности, себи узурпирао права и моћ која им абсолутно нису дата Уставом Србије. Успостављање границе са Косметом и потпуно раздржављење Србије у колонијалне регионе новог Рајха само су симптоми далеко озбиљнијег и опакијег проблема, а то је – претварања Србије у најобичну прћију режимских моћника. Крајње је време да томе станемo на пут. За сада стрпљиво чекамо да нам Уставни Суд Србије и званично потврди универзалну истину:

• Да су режимски моћници ипак само обични појединци, који пред Уставом и законом нису ништа мањи нити већи од нас осталих.

• Да се закулисне пост-изборне коалиционе уроте (а још мање декрети из Вашингтона, Берлина и Брисела) абсолутно не могу мерити са вољом народа изказаном у Уставу Србије.

• Да је априорни мандат извршне власти поштовање Устава, и да је абсолутно неприхватљиво да се функције извршне власти користе за кршење Устава и рушење уставног поредка Србије.

• Да је јасно повучена црта – сваки покушај режимских моћника у гажењу Устава, повлачи аутоматско губљење њиховог мандата извршне власти, и да свако уставно прекорачење власти обавезно носи примерену личну одговорност.

Па ако режимским моћницима ово и Устав нису по вољи, нико им брате не брани да одмах дају оставке на своје функције власти. Сигурно народ Србије има часнијих, бољих, и способнијх људи од њих.

Није сада лако бити судија Уставног Суда Србије. Можемо само замислити под каквом их личном пресијом држе режимски моћници. Али судије Уставног Суда су на личну част, поштење и способност од народа добиле у аманет и зaклеле сезa oчувањeважећих уставних принципа. И све док се држе оног исконског народног права: Ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинитог — они могу рачунати на потпуну подршку свог народа.

Сви ми разумемо да је Устав Србије ипак људска творевина, и да као такав има мањкавости — од којих је сигурно најозбиљнија ова дивља корупција независних институција власти од стране политичких моћника. Али свако такође зна да се бољи Устав Србије не може добити својевољним гажењем постојећег Устава. Бољи Устав Србије се формулише само у односу на постојећи Устав. А свеколики народ Србије је једини, врховни и коначни судија уставности Устава Србије. Зато се постојећи Устав једино може променити директном, изричитом одлуком већине народа Србије, и то искључиво кроз отворену институцију свеобухватног Народног Уставотворног Сабора (НУС) – потпуно издвојеног ван постојећих, мрачних и корумпираних партијских политичких канала и механизама.

Ма како кукавно и бедно сада изгледао, овај народ Србије ипак зна да је он једино и врховно уставотворно тело Србије. Сваки од нас у души зна да су живот и сва права која имамо Божији дар. Ми смо своја права већ добили од неупоредиво вишег ауторитета, и зато их нити тражимо нити добијамо од Уставног Суда Србије, а још мање од неке продате режимске власти. Ми смо ти који одређујемо и дајемо права институцијама власти – а не обрнуто. Нека је свима кристално јасаносновни принцип Устава Србије — да право одлуке у име народа, свака уставна институција власти добија искључиво тако што већина појединаца народа своје право одлуке, сопственом вољом — изричито и у прецизно дефинисаном уставном оквиру преноси на дату институцију власти. Сваки покушај режима да узурпира више права и моћи него што смо му ми изричито дали, директно крши основни принцип Устава. И зато, света дужност Уставног Суда Србије је да такав прекршај режима најоштрије санкционише.

Знамо ми добро да нам је куцнуо час голог бити или небити– морање да престанемо да пузимо, да се усправимо ко људи, и целом свету јасно и гласно кажемо да смо ми, народ Србије, ти који одређујемо своју сопствену судбину. Да се за вијек и вијкеов зна: Србија се поробит не може.

Ако Уставни Суд Србије хитно, у кратком року (дани, не недеље) не одбрани Устав, државност и сувереност Србије од насртаја режимске/стране немани — тада ћемо и коначно знати да Србија не само више није правна, већ уопште није држава. Тада ће народ Србије знати да абсолутно нема сврхе више плаћати порезе и дажбине продатим паразитима у дилетантским институцијама државе која не постоји. Онда ће и српски народ сигурно научити да поштујесвоје драгоцено наслеђе створено на неизмерним жртвама и муци својих предака, јер ако сада изгуби своју државу — мораће је убудуће сам поново ослобађати педаљ-по-педаљ, и из темеља је поново градити жртву-по-жртву.

Ако се пак режимски моћници буду оглушили о санкције Уставног Суда и бахато наставе да силом репресије државног апарата руше уставни поредак Србије, онда они заводе своју личну деспотију. Taда, сваки од нас има Богом-дато право и дужност да такав њихов чин спречи одлучном, одговарајућом против-силом.

Уставност Устава Србије