Вучић vs. Ђилас

Бранко Радун (Фото: Видовдан)

Ако су желели да се сукоб у ДС-у продужи и продуби, напредњаци су требали да подрже ,,председника у одласку”, да буде колико толико равноправан противник амбициозном градоначелнику.

Данас је готово свима јасно да су се на политичкој сцени „искристалисала” два јака играча – Вучић и Ђилас. Они су „главни” у двема најјачим странкама. Обојица су припадници млађе генерације политичара и имају амбиције да воде државу у наредном периоду.

Јасно је да се Тадић повукао пред амбициозним градоначелником. „Примопредаја” је онемогућила да видимо како би обојица прошли на унутрашњим изборима. Вероватно би на тим изборима победио Ђилас, иако то никада нећемо сазнати, али је он желео да их избегне због нечег другог. Ђилас је желео да што пре преузме место председника и да умањи штету од унутрашњег надгорњавања које је трпела странка и он лично.

Са друге стране, видљиво је да се напредњаци нису мешали у ове унутрашње интриге и превирања као што је то чинио ДС када је била у питању Радикална странке пре неколико година. Да ли је то последица „џентлименског споразума“ или нечег другог показаће време. Само је јасно да су напредњаци ако су желели да се сукоб продужи и продуби требали да подрже ,,председника у одласку”, да буде колико толико равноправан противник амбициозном градоначелнику. То ће се можда показати као пропуст који може доста да кошта напредњаке који на тај начин брзо добијају опасног такмаца у виду новог лидера демократа.

Очекивано преузимање странке од стране Ђиласа донело је одређене промене на политичкој сцени. ДС се ,,враћа у игру”. Дачић и његово окружење су одређеним ,,мерама” доведени, барем привремено, у пасивну позицију па је принуђен да тренутно следи СНС. Занимљива је и позиција Динкића који јесте близа неким људима у ДС-у и „окружењу” али је исто тако имао проблеме с неким другим људима из ДС. Они за сада прате расплет догађаја и прву рунду размене удараца двојице најактивнијих играча на сцени.

Оно што је јасно је да ДС, вероватно предвођен Ђиласом, не мисли да чека да овој влади истекне мандат па да онда крене у изборе и да се нада месту премијера. Он јесте амбициозан и нема времена за чекање али је још нешто у питању. Њему време цури у Београду где могу да се покажу слабости и мањкавости његове „успешне менаџерске приче”. То може да се деси и само по себи, испливавањем неких афера или пак уз подршку људи из републичке владе. Осим тога, он жели да ослаби ову владу пре него што се учврсти и стабилизује, да би побољшао и своје позиције пред неке будуће изборе.

Да ли би он ишао на отворени сукоб с напредњацима, тешко је рећи али за сада се то не чини изгледно. Ипак је код Вучића „тврда моћ“ или барем њен добар део, а он поседује демократску меку моћ (медији, култура, естаблишмент…) па не би да ризикује све сувише директним приступом. Драган Ђилас је свестан да напредњаци очигледно за сада не желе нове изборе док су сигурни на власти, а и ако би ишли на изборе није сигурно да би он био будући коалициони партнер. Да би се то десило потребно је довести до кризе владе и евентуално нових избора. Тиме би напредњаке на неки начин покушао ,,принудити” на будућу „велику коалицију”. Наравно идеја је да ДС буде у тој будућој влади „старији брат” јер су они ипак странка естаблишмента која влада с прекидима од петог октобра до ове године. Напредњаци су по виђењу демократа „политички скоројевићи” који би се морали задовољити ипак „другом виолином“. Но да би се то десило потребно је изазвати кризу у влади.

Са друге стране, чак иако је било неког договора о ненападању између ДС-а и СНС-а он доласком Ђиласа на чело странке више не важи или је барем суспендован. Оно што се многи питају је: да ли ће Вучић ићи директно на Ђиласа и тражити његову „главу”? На то није лако одговорити, иако за сада не изгледа као највероватнија опција, али је јасно да ће покушати да га ослаби јер је овај пребрзо и прелако преузео некад далеко најјачу странку на овим просторима. Са друге стране ни странци не би желели да, на пример, ДС и Ђилас изгуби своје позиције, то јест власт у Београду јер они желе да постоји унутрашњи баланс политичких снага.

Поред сценарија сукоба две велике странке, по оној „може бити само један”, није искључена ни опција могуће будуће сарадње Вучића и Ђиласа. У том погледу би постојећи маневри служили да се она друга страна довољно ослаби да се ипак зна ко ће бити број један а ко број два у будућности. Но било како било присуствујемо првој рунди у борби два кључна играча на политичкој сцени који ће очигледно још дуже време то бити.

Вучић vs. Ђилас