Геополитички студентски дијалог

Драгомир Анђелковић

О кавкаским (гео)политичким питањима из перспективе младих

Један британски државник из друге половине 19. века, своје залагање за унапређење образовних и других услова за развој омладине, образложио је речима: „младеж сваке нације представља гарант њене будућности“. И био је у праву. Нација која није у стању да на промишљен начин улаже у своју омладину, тј. да благовремено створи критичну масу младих, који ће сутра преузети бригу о њеној судбини, нема чему добром да се нада. То важи за сферу унутрашње политике, али и ништа мање од тога када се ради о спољним односима.

Инвестирање у будућност нације

Млади су будућност нације али и гарант позитивних односа међу појединим народима. Државе које све то не схватају, непотребно се суочавају са изазовима које су могле да избегну. А они су по правилу бројни и опасни. С друге стране, земље које плански, са јасном идејом о ономе шта је национални интерес, раде са омладином – на најбољи начин инвестирају у своје трајање.

Данашња Русија – после страшних лутања која су наступила када је преко ноћи одбачен један систем (без обзира на све мане које је имао, и он је друштву давао неку оријентацију) а у пракси није био постављен ни темељ новог поретка – поново систематски води омладинску политику. Њен важан сегмент је и унапређење веза са суседним пријатељским државама, како би оне то остале и у будућности. У духу реченог, руска рука је пружена Абхазији, а њена власт је њу, са ништа мањим ентузијазмом, прихватила и на пољу омладинских односа.

Тако су пре пет година у Абхазији почели – уз подршку владе те државе и власти, као и универзитета, Ниежегородске облати Руске Федерације (пре свега Државног универзитета „Лобачевски“) – да се одржавају међународне конгресе студентске омладине. На њима, уз руску и абхаску младеж, сада учествују и студенти из неких других држава.

Ове године, од 16. до 21. октобра, одржан је у Сухумију, престоници Републике Абхазије, пети, јубиларни конгрес. А што је интересантно, у фокусу пажње младих била су геополитичка питања. Уз њих су се одвијале и разне друге образовне, научне и спортске активности, али проблеми кавкаске дијаспоре, тероризма и грузијског саботирања предстојеће Зимске олимпијаде у Сочију (2014) – нашли су се у средишту дискусија.

Злоупотреба Олимпијаде

Регион у коме се налази Абхазија, данас је релативно миран. Поготово је безопасна зона око града Сочи, у којој ће бити одржане Зимске олимпијске игре 2014. године. Но, током дискусије је указано на то како грузијска страна у простор Закавказја и Северног Кавказа поново може да унесе немир, у моменту за који процени да је за њу погодан.

Када почну олимпијска надметања – која асоцирају на мир и компромис а не рат и искључивост – не само што се широм планете налазе у средишту интересовања јавности, већ она не очекује да привремена „ружичаста стварност“ буде нарушавања звецкањем или употребом оружја. Отуда, свако одступање од уобичајене праксе смиривања тензија током Олимпијаде, привлачи велику пажњу али и кочи реакције других страна. Док агресивни злоупотребљавају Олимпијаду, остали се неретко устежу да, док она траје, одговоре на прави начин.

Знајући то, Тбилиси је у лето 2004. године ситуацију на линији војно-политичког разграничења са Јужном Осетијом довео до ужарености. Већ тада је лако могао да почне рат, но Грузији, свесној да је неспремна за офанзиву, још то није био циљ. Само је хтела да поменуто питање угура на „прве странице“ светских медија. Међутим, до лета 2008. године, ствари су се промениле. Сакашвилијев режим био је наоштрен да крене много даље.

Верујући да ће Русија оклевати да адекватном реакцијом допринесе нарушавању олимпијске идиле, што би Грузији омогућило да путем „блицкрига“ обави посао пре окончања Олимпијаде, њено руководство је током њеног одржавања у Пекингу 2008. године, извршило агресију на Јужну Осетију. Међутим, показало се да се Тбилиси прерачунао, те се његова авантура завршила војним поразом и признањем Абхазије и Ј. Осетије од стране Руске Федерације. Ипак, после свега реченог, нико не може да буде сигуран да се Тбилиси и 2014. године, са циљем да баци сенку на Олимпијаду у Сочију, неће упустити у неку нову деструктивну авантуру.

Спонзорисање тероризма

Многи руски аналитичари – нашта су подсетили учесници конференције – тврде да је могућност конфликта 2014. у некој мери ипак реална. Нема сумње, пошто је Русија отворено ушла у војно-политичку игру, Грузија више не представља нарочиту опасност за регион, али већ и изазивање неког инцидента од стране Тбилисија, угрозило би, како је више пута наглашено, несметано одвијање олимпијског програма. Ипак, умирујуће делују подсећања на мишљења западних експерата за Кавказ, који категорично тврде да се тако нешто неће десити. Непосредно у окружењу региона где ће се наћи бројни спортисти и туристи из њихових држава, владе водећих земаља ЕУ и САД, чији клијент је грузијски режим, неће Тбилисију дозволити да спроведе провокације.

Но, остаје опасност од терористичких акција које могу да се отргну контроли. Радикални исламисти – несумњиво подржани од стране неких арапских режима блиских Вашингтону (Саудијска Арабија, Катар, Бахреин) – и даље активно делују у Чеченији, Ингушетији, Дагестану и неким другим деловима Северног Кавказа. Руске војне и полицијске снаге су им нанеле озбиљне ударце и ограничиле радијус њиховог дејства – у том смеру је резултирала и политика развоја тих заосталих крајева – али опасност од терориста и даље није безначајна.

Они који са запада, како би нанели геополитичким опонентима штету, подржавају ширење терористичког пожара, нису спремни да ишта науче и из сопствених пораза. Већ су се уверили да њихова терористичка интернационала у одређеном тренутку може да се отргне контроли специјалних служби које из ње стоје, те да и својим западним спонзорима нанесе разорне ударце. Но, у околностима када евроатлантски центри моћи постепено губе позиције глобалне доминације, у очају се и даље служе тим опасним „оружјем“.

А о томе какав негативне последице могу да изазову чак и не нарочито помпезни терористички напади, не тако давно смо могли да видимо у руској републици Кабардино-Балкарија. Само неколико фанатика, у добро изабраном тренутку, извели су мали али медијски врло ефектан терористички напад, те су постигли много тога лошег. Изазвали су страх и панику па тако потпуно уништили читаву туристичку сезону у поменутој републици. Постоји опасност да се тако нешто, пре свега уз асистирање Грузије, деси и у зиму 2014. године. Настрану могућност да помахнитали терористички „зли духови“ – систематски пуштени из „боце“ од стране неких западних служби – успеју да оду и много даље.

Кавкаско расејање

Стигли смо и до питања коме су ове године била посвећена најинтересантнија излагања учесника конгреса, а то су разни аспекти „черкеског проблема“, који је од стране Грузије и њених западних ментора током протеклих неколико година грубо злоупотребљаван. И то, како је више пута током дискусије аргументовано наглашено, пре свега на штету самих Черкеза.

Грузинска страна измишља геноцид на Черкезима, који су током друге половине 19. века наводно извршиле руске влати. Истина је да је услед ратних операција али и неспремности горштака да прихвате руску власт, било масовног исељавања черкеских група у тадашње Отоманско царство (припадници севернокавкаских народа населили су се од Косова и Метохије до Сирије, тадашњих османлијских провинција). Но, ни о каквој политици систематског истребљивања па и протеривања нема места да се говори.

Грузија све то измишља, како би на Москву бацила љагу да организује олимпијаду на костима уништених огранака народа Северног Кавказа, односно да би њихове сународнике који живе у РФ или дијаспори, нахушкали против Русије. Међутим, баш у таквој политици се налазе постмодерни, условно речено, геноцидни елементи. Грузија оним што чини пуца у јединство многих народа Северног Кавказа. Разара оно што може да их ојача ради својих дневнополитичких калкулација.

Подривање черкеског јединства

Русија улаже велике напоре како би био очуван језик, свест и обичаји, припадника милионске дијаспоре народа њених севернокавкаских република. Циљ јој је да изданци групе сродних народа који се често збирно именују као Черкези (а и један део те групе се тако понаособ назива), а који сада живе у Турској, Сирији, Израелу и неким другим државама, сачувају свој идентитета па и да оживе неке његове елементе који су временом запостављени. Штавише, Москва им нуди могућност да се врате у историјску отаџбину, где би им била пружена материјална и свака друга помоћ како би почели нови живот.

Политика Руске Федерације према севернокавкаској дијаспори ни на који начин се не разликује од односа према руској дијаспори у свету. Колико Москва покушава да врати руску емиграцију на земљу предака, толико на томе инсистира и када се ради о народима Северног Кавказа, чија матична држава настоји да буде у истој мери као и већинског руског народа. А у првом случају чак има и веће резултате, односно располаже знано озбиљнијим потенцијалом да постигне краткорочни ефекат. Јер, неки од крајева у којима живе делови черксеске дијаспоре – сада је то у првом реду Сирија – захваћени су сукобима па су грађани из категорије којом се бавимо, чешће спремни да се упусте у корениту промену живота (што репатријација неизоставно подразумева), него Руски који већ генерацијама, од почетка 20-их година прошлог века, живе нпр. у Француској или Канади.

Док Москва тако поступа према Черекзиа у ужем и ширем смислу, Тбилиси свађа народе Северног Кавказа. Улаже средства и напоре како би део организација њихове дијаспоре окренуо против Москве и влада њених севрнокавкаских република. Тако отежава сарадњу од које дугорочно зависи очување идентитета черкеске дијаспоре, а тим пре трајно јачање корпуса севернокавкаских народа, на основу поновног уливња одвојених рукаваца у основни отаџбински национални ток. То нас подсећа на то да у политици неретко важи правило да баш онај ко са стране навише хушка и заговара помпезна али екстремна решења – ма колико она деловала примамљиво људима који су историјским и актуелним недаћама фрустрирани – заправо ради против оних којима се представља као „пријатељ“. Сурово их злоупотребљава за своје потребе, не размишљајући о последицама које ће таква пракса имати по њихову будућност.

Апел за мирни развој

Када смо код будућности, да приведемо овај осврт на Пети конгрес студенске омладине, речима вршиоца дужности министра спољних послова Абхазије. Ираклије Хинтба је с правом констатовао – да је уз проширивање видика и обогаћивање сазнања учесника у таквим конгресима – њихов највећи квалитет у упознавању и развијању пријатељства међу будућим лидерима и другим људима од значаја. А нема сумње да међу успешним и амбициозним студентима који учествују на таквим манифестацијама, сигурно има оних који ће се попети на друштвено-политичке врхове.

Они ће бити у стању да допринесу, како пријатељству међу државама чији представници учествују на том и другим сличним конгресима, тако и хармонизацији регионалних и глобалних односа. То је за организаторе конференције такође од великог значаја. Како су више пута истицали, без креирања повољног амбијента у ширим оквирима, сваки напор на нижем нивоу, колико год био битан, суочаваће се са бројним ограничавајућим факторима.

Зато је, на основу резултата дискусије на конференцији, усвојена Резолуција чију срж представља хуманистички апел да народи и државе теже мирном развоју, те одустану од војних варијанти решавања спорова из сфере међународних односа. Уз то, наравно, нису запостављена ни регионална питања, па је упућен позив властима држава организатора и учесница конгреса, да уложе још веће напоре у креирање и продубљивање међусобних хуманитарних, научних, образовних, културних, НВО и дугих друштвених веза, а поготово да посвете дужну пажњу да у те процесе на адекватан начин буду укључене омладинске организације. Јер – тога су сигурно у пуној мери свесни организатори описаног окупљања студената – најбољи резултати се постижу када се прагматизам (који је нераздвојан од политике) комбинује са неким дубљим људским вредностима.

Српске поуке

Како људи старе, најплеменитије вредности, нажалост, уступају место суровијој страни друштвено-политичких процеса. Стога је добро да у њима, колико год је то могуће, учествују млади људи, још животном борбом не наштимовани на превелики прагматизам. Тако се отварају неке нове перспективе и могућности, а све речено је поучно и за нас у Србији. Али, да би уопште могли да говоримо о истински национално одговорној омладинској политици, прво нашу државу морамо да истргнемо из окупационог оквира који нам се из Брисела и Вашингтона намеће.

Тек тада ће се осетити пуни ефекти омладинског и сваког другог међунационалног дијалога. Но, то не значи да до тада треба да седимо скрштених руку. Већ сада смо дужни да настојимо – поготово из сфере национално посвећеног дела грађанског друштва који и даље, док официјелне структуре не постану уистину суверенистички настројене (и довољно храбре да на том курсу истрају), мора да носи бакљу државотворне идеје – да се наше друштво у њега што потпуније укључује, и то са представницима држава које су према нама пријатељски настројене.

На плану омладинске политике, као и у другим областима, важно је да уложимо много веће напоре како би унапредили сарадњу са земљама које су спремне на прави дијалог са нама, без задатих резултата какве нам пречесто намећу са запада, који се куне у демократске вредности, док заправо води неоколонијалну политику наметања једностраних опција. У контексту тога, надам се да ће следеће године и српски високошколци учествовати у раду Шестог конгреса студентске омладине у Абхазији, на коме би, како су његови организатори истакли, били радо виђени гости.

————————————————————————————

На следећим адресама доступан је материјал са Петог студентског конгреса у Сухумију:

1. Видеоканал конгреса – http://www.youtube.com/user/interdialog2012
2. Фотографије – https://picasaweb.google.com/112120309932176706134
3. Документа (рус) – https://docs.google.com/folder/d/0B96fJYw77U6jalNoRjZOMUx6a28/edit
4. Документа (енгл)–https://docs.google.com/folder/d/0B96fJYw77U6jWklSUmtITmwyVG8/edit

Геополитички студентски дијалог