Демократија у Америци, данас (Први део)

(Фото: Фонд стратешке културе)

Ко има више права на људска права?

За један од великих успеха своје пропагандистичко – дипломатске машинерије Вашингтон сматра претварање такозване треће корпе резултата састанка (сарадња у хуманитарним и другим областима) у главну, до чега је дошло после Конференције у Хелсинкију 1975.године. Више деценија, једну за другом, САД су за своје спољнополитичко деловање ту „трећу корпу“ користиле као главно оружје. Тектонски потреси до којих је дошло у Источној Европи и СССР-у између осамдесетих и деведесетих година 20. века убедили су Американце у ефикасност инструмента који су изабрали… Као крајњи резултат Вашингтон је почео да претендује још мало па на монопол у области људских права, као и на улогу главног судије у одређивању тога – ко та права поштује, а ко не. И што је више прекора упућивано другима, то је више храмала сопствена пракса Америке у тој области. Захтеви за апсолутну праведност, исто као и апсолутна власт – апсолутно кваре! Русија је покушавала да реагује на сталне насртаје на себе, али некако тромо, по принципу „не дирајте нас да ми не бисмо вас“. Али је лед, рекло би се, најзад кренуо.

22. октобра 2012. Министарство иностраних послова Руске Федерације је објавило свој први извештај на тему ситуације са људским правима у Сједињеним Америчким Државама, тако што га је објавило на пленуму у Државној Думи. Јака страна тог документа је у томе, што он говори о системским проблемима са којима се америчко друштво сусреће, а све то се илуструје заиста убедљивим примерима. Како је подвукао Сергеј Рјабков, заменик министра иностраних послова, који је подносио извештај, „начин како се у САД понашају према људским правима је далеко од идеалног, а понекад чак изгледа као да је из неког другог доба“.

Међу најозбиљнијим изазовима који се налазе пред Американцима су све јаче социјално незадовољство, дискриминација по расним, етничким и религиозним особинама, пракса да се затвореници држе без подношења тужбе, предубеђење правосуђа које функционише изван правног поља казнено-поправне институције, коришћење мучења, утицај државних установа на судске процесе, слаб казнено-поправни систем, кршење слободе речи, интернет-цензура, легализована корупција, ограничавање изборних права грађана, испољавање нетрпељивости на расној и националној бази, кршења права детета, екстериторијално коришћење америчког законодавства које доводи до кршења људских права у другим земљама, отимање људи, праћење оних људи који размишљају другачије, непропорцијално коришћење силе према мирним демонстрантима, коришћење смртне казне за малолетнике и нервне болеснике и др. При том се међународно-правне обавезе САД, као и до сада, своде на учествовање само у три од девет основних уговора о људским правима, који предвиђају контролне механизме. САД ни до сада нису ратификовале: Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима из 1966.године, Конвенцију о ликвидирању свих облика дискриминације према женама из 1979.године, Конвенцију о правима детета из 1989.године, Међународну конвенцију о заштити права свих радника-миграната и чланова њихових породица из 1990.године, Конвенцију о правима инвалида из 2006.године и Међународну конвенцију о заштити свих лица од насилног нестанка из 2006.године.

Принуђен да одговара на прилично отровна питања једних руских либералних новина о томе да, као, раније је Русија ту тему сматрала за мешање у унутрашње ствари, а сада се, ето и сама њоме позабавила, главни писац извештаја, К.Долгов, опуномоћеник МИП-а Русије за људска права, је констатовао: главна идеја је у томе, што Американци настављају да себи без икаквог права додељују улогу апсолутног ауторитета и непогрешивог лидера у сфери демократије и људских права. Они се баве менторством, покушавају да уче друге земље како да у својим земљама граде демократију и како да обезбеђују људска права. Они често то чине грубо, не водећи рачуна о основним међународно-правним принципима државног суверенитета. Често се њихови покушаји бриге о људским правима у другим земљама граниче са отвореним мешањем у унутрашње послове тих земаља. И Русија је не само наилазила на то, већ наилази и сада. То је, конкретно, један од разлога због кога је и донета одлука да се на територији Русије укине рад Агенције САД за међународни развој (USAID). А код Американаца је, како се то види из извештаја, ситуација са људским правима и сада врло сложена (1).

Треба да се призна да приоритет у дрскости да се са Америком почне разговор о ономе што су други „увек желели, али им је било непријатно да питају“ ипак припада – не Русима, већ Кинезима. Већ много година на сваки извештај Американаца о људским правима у Кини, Пекинг врло оперативно одговара својом оштром и уништавајућом анализом чињеница о томе како у тој деликатној области стоје ствари у САД. Као резултат, наведена тема у односима између Америке и Кине постоји само у пропаганди, док је у међудржавним односима њу практично немогуће наћи. Довољно је да на било ком нивоу преговора, било ко од Американаца само подсети на постојање те теме, одмах му се у руке ставља преведен на енглески језик списак грехова Сједињених Држава, али уз предлог да се одмах поприча мало и о ономе, што је у том списку. Уосталом, зашто да не? Делује невероватно! Ентузијазам Американаца ишчезава у тренутку. Беспоговорно – пример је врло поучан!

Прва америчка реакција на руски извештај за сада је приближна управо наведеној. Тако је 23.октобра на редовном брифингу, на питање о руском извештају, Викторија Нуланд, представник Стејтдепартмента, била принуђена да одговори. Она је то учинила тако што је изјавила да није упозната са текстом тог извештаја, али да појаву таквих истраживања поздравља јер су САД „отворена књига“ и теже побољшању свог друштва. Шта да се ради, стварно је са њене стране похвално, мада се испоставља да је тај извештај она „затворила“, а да га није пре тога ни отворила. При том – она је убеђена да су Сједињене Државе отворене за цео свет. Тако, „као и сваки пут“, ОЕБС ће у новембру на изборе послати посматрачку мисију чији су посматрачи, на пример, у Русији, како се тврди, наишли на „отпор према њиховом раду“ (2). Е, ту већ има чему да се зачудимо. Поверовавши у слику о америчкој демократији, коју су Американци прикрпили сами себи, Стејтдепартмент чак више уопште „не види“ сопствену земљу. Па у САД има држава у којима су посматрачима ОЕБС-а претили затвором, „уколико се усуде да се појаве на бирачким местима“.

На заседање Државне Думе у вези са поштовањем људских права у САД био је позван и Мајкл Макфол, амбасадор те државе, познати теоретичар и практичар у заштити људских права. Међутим, он се није појавио, што је морало нешто да значи. Чак, Амбасадор, који на свом блогу на Твитеру смешта многобројне коментаре по свим питањима, на ову тему уопште није проговорио. Па није ваљда она престала да га интересује? Или није очекивао да чује било шта ново о ситуацији у вези са правима човека у својој земљи? Произилази да, када већ не жели ништа да чује, а добро је упознат са постојећим кршењима, једноставно га је срамота, а то је онда лицемерје. Способност да се у туђем оку примети трун, а у свом читаво брвно не примећује – то је карактерна црта многих генерација америчких политичара. Превртљивост (по Џорџу Орвелу) је њима органски присутна још од времена очева–оснивача државе. На пример – Џорџ Вашингтон, „гласоговорник слободе и демократије“. Истовремено власник плантажа и робовласник који је у подруму своје куће држао справе за мучење робова (то су недавно ископали археолози) и који је слао експедиције у разне делове земље да би пронашли и ухватили његове одбегле црнце. Али на ту двојност америчке демократије – нисмо ми први: још је Алексис де Токвил скретао пажњу.

Низ издања у Америци су на извештај одреаговали онако како је то некада чинио „агитпроп“ . Тако „Лос-Анђелес тајмс“ претпоставља да је по „тону, речнику и духу“ документ који је понуђен Државној Думи у ствари представљао „реминисценцију пропагандних напада из доба хладног рата“ (3). Те новине нису чак ни покушале да оповргну или разјасне макар једну чињеницу или закључак из тог извештаја. Јер ако се то, што је у Русији објављен извештај о људским правима у Сједињеним Државама оцењује као повратак хладном рату – произилази да Сједињене Државе тај рат нису уопште ни прекидале.

Али Фред Вејр вишегодишњи кореспондент The Christian Science Monitor из Москве, претпоставља да је извештај „добро документован“ и „професионално написан“. Да је углавном базиран на америчким невладиним и академским изворима, а проблеми које је поставио су „врло добро познати сваком информисаном Американцу“ (4). Руси не покушавају да кажу Америци ништа ново, пише он, они желе да преусмере њихов начин гледања и да на Русију почну да гледају без предрасуда. Они шире дискусију наводећи, да пре него што почну да држе другима предавања, Сједињене Државе би морале да реше своје многобројне проблеме. У прошлости је, каже Вејрд, совјетска пропагандна машина такође покушавала да прибегне том америчком методу, али прилично безуспешно. Сада су одговори Москве тежи, Руси стварно осећају да је њихово доживљавање Америке далеко од конкретног. Ипак, амерички дописник осећа жељу руске стране да се дискусија пребаци на разговор у четири ока. А то је одјек њених некадашњих прилаза, који су доказали своју бесмисленост. За Белу кућу такво преношење једноставно нема смисла, јер тема људских права представља инструмент, а не само циљ политике. Позивати Американце да прекину са деценијама провераваним средствима је потпуно некорисно, њему је могуће супротставити се само сопственом активном позицијом. Извештај Министарства за спољне послове је добар и успешан пример таквог деловања. Чврстина и логичан ред у борби за позиције које заступа, важни су не само са гледишта ефикасног вођења информационе супротстављености, већ и због потврђивања једнакости права држава – учесница мирног суживота. Јер је немогуће да се обезбеди подједнако поштовање права човека у свету уколико се не буду поштовала подједнака права, између осталог, и на слободу речи, држава у којима „ти људи“ живе.

Испоставили сте захтеве? Будите љубазни, па саслушајте и контра-захтеве. И тако сваки пут – без изузетка. Одбијање представља захтев за неравноправност, што је такође облик кршења права државе и људи који их представљају на то „да се чује, тј. саслуша и друга страна“. Audiatur et altera pars – то је основни принцип демократије.

(Наставиће се)

_____________________

Напомене:

(1)“Коммерсантъ-Online“, 29.10.2012

(2) http://www.golos-ameriki.ru/author/11763.html

(3) http://articles.latimes.com/2012/oct/22/world/la-fg-russia-us-rights-20121023

(4) http://www.csmonitor.com/layout/set/print/World/Global-News/2012/1024/Russian-report-criticizes-US-on-human-rights-US-responds-bring-it-on

Демократија у Америци, данас (Први део)