Срби и Срби

(Фото: Ивин свет)

… ко је Србин и српскога рода…

Управо овим речима почиње чувена клетва Кнеза Лазара пред још чувенији бој на Косову. Од кад сам први пут чула те речи једна иста ствар ми се врзма по глави. Последњих месеци посебно. Оно о чему размишљам је:

Какви смо то ми Срби и зашто имамо болесну потребу да се делимо?

Пар пута сам са мојим комшијом Облогавним (oblogovan) разговарала на ту тему, а како данас имам мало више времена, одлучих да неке своје мисли „ставим на артију“.

Званично, Срби припадају јужнословенским народима који претежно живе на Балканском полуострву и у Панонској низији. Први пут се спомињу око 70. године у књизи „Познавање природе“ Плинија Млађег, а према још увек званичној историји на Балкан су се доселили почетком 7. века. Постоје и неке друге теорије по којима је термин Срби заправо стари назив за све Словене и да самим тим Срби постоје много пре него то званичне књиге показују. Друга теорија је да су Срби настали из старог иранског племена и да су живели северно од Кавказа, а да су се у средњу Европу доселили у 4. веку. Трећа теорија је да су Срби староседеоци на Балкану, директни наследници културе Лепенског вира. Истина, има и она теорија, грешно би било да је не поменем, да су Срби, заправо, небески народ. Али, за њу нема конкретних доказа, тако да се она не користи у званичним структурама.

Елем, да ли због толико теорија о пореклу, а има их много више од ових које сам ја навела, или због нечег другог, Срби, чини се, као ни један други народ воле да се деле! Што би наш народ рекао: више него ‘леба да једу! Кренућу од коментара мог комшије на текст „Кад Чанак тренира строгоћу“ (http://wp.me/p1YTjh-oH) који је сјајно приметио и још једном покренуо ову причу:

„Када год видим овакву тему, постављам додатно питање: зашто су у тој ‘будућој Војводини’ Мађари и даље Мађари, Хрвати су и даље Хрвати, Буњевци су Буњевци, Словаци су и даље Словаци и СВИ народи су и даље оно што су ОДУВЕК и били, само су СРБИ напрасно постали нова нација – ВОЈВОЂАНИ!!!???“

О овоме смо већ пар пута размењивали мишљења и увек све сведе на то да су сви други народи, ма где да се нађу оно што јесу: Мађари, Хрвати, Словенци, Словци, Французи, Немци, Руси, Румуни… Само се Срби деле по локацији.

Бићу искрена, пре пар година сам била благо забезекнута кад ми се једна пријатељица из Републике Српске обратила реченицом:

- Ви Србијанци…

Као у цртаном филму или стрипу, изнад моје главе се појавио облачић са ВЕЛИКИМ знаком ? по систему:

- Како мислиш ми Србијанци? Ваљда ми Срби…

Онда ми је она, скоро таксативно, објаснила да ми нисмо Срби већ Србијанци зато што живимо у Србији! А да су они који живе у РС или ЦГ или већ где Срби! Гледала ме је, скоро, па са жаљењем како немам појма ни о чему, а ја наивна (и још увек јесам) контала сам да смо ваљда сви Срби. Без обзира на локацију.

То „Србијанци из Србије“ ме је копкало само тако. Почела сам да обраћам пажњу на такве ствари и приметила нешто поражавајуће. Не само да смо ми Србијанци и Срби, већ се ти Србијанци деле на додатне подгрупе. Тако имамо Војвођане, Шумадинце, Косоваре… Делимо се и на Београд и провинцију. Душан Ковачевић је тим регионалним поделама Срба додао и поделу на подунавске, поморавске, посавске, подринске… Додао је и још многе друге у књизи „20 српских подела (Срба и Србе)“.

Ја ћу овде прескочити оне познате „партизани и четници“, „монархисти и републиканци“, „патриоте и издајници“, „проруски и прозападни“, „аутономаши и националисти“ просто јер се не уклапају у теми. Али, ваља знати да и такве поделе постоје.

Кад се мало боље погледа, Србија која према званичним подацима заузима територију од 88,407 квадратних километара, на којој живи око 8 милиона становника, је поред пет региона, на које је званично подељена, и 29 управних области, додатно саму себе поделила. Тим поделама смо више него олакшали посао свима који би да Србију сведу под једну шљиву, јер сада је и Београдски пашалук раван Великој Србији. Довољно је да слушају како једни друге зовемо и ето основа за још једно отцепљење, за још једну независну државу, за још једну малигну творевину.

Друга ствар која је, мислим, такође битна је одрицање српства. И то добровољно. Кажу да Јеврејка увек рађа Јеврејина, без обзира на то ко је отац. Она у себи носи бебу девет месеци, настаје у њеној утроби и логично је да припада народу коме припада и мајка. Неки кажу да је то нереално, да се ипак треба гледати и порекло оца.

Код Срба, бар већине, је обрнута ситуација. Код нас се неретко дешава да мајка и отац Срби изроде децу која то нису. Мислим Срби. А о ситуацијама кад је мешовити брак у питању и да не говорим. Деца су, готово по кључу, припадници оног другог народа. Заиста су ретки случајеви кад се у мешовитом браку деца изјашњавају као Срби. Без обзира да ли то порекло „вуку“ од оца или мајке. Срби су више него било који народ спремни да се асимилирају са окружењем. Тако се свесно, добровољно одричу свог порекла. И увек имају неку потребу да се доказују да нису Срби.  Уосталом, стара пословица каже:

Ако су Турчину руке крваве до лаката, потурици ће бити до рамена!

Наравно, има светлих примера, кад се потомци изјашњавају као Срби иако потичу из мешовитог брака, али је то у већини случајева не због инсистирања родитеља Србина, већ због веће спремности на асимилацију оног другог. Или простим избором детета кад дође у одређене године да сам одлучује.

Са овим принципом деобе Срба на „Србе и Србе“, стопом морталитета која је одавно прегазила стопу наталитета, неће проћи много пре него избледимо и нестанемо.

За народ који тврди да је небески то би био највећи пораз.

Срби и Срби