Млађан Динкић је пола Србије гурнуо у стечај!

Млађан Динкић (Фото: Политика)

Ексклузивно: како су и по чијем налогу ликвидиране највеће српске банке

Када је ликвидирао четири тада највеће српске банке Млађан Динкић је јавности објашњавао како ће на њихово место доћи стране банке са здравим капиталом. Уместо тога у стечај је гурнут и највећи део српске привреде како би касније што јефтиније био продат домаћим и страним тајкунима, чиме је Србија фактички претворена у обесправљену колонију.

Првог радног дана 2002. године изненада је објављено да четири до тада највеће српске банке одлазе у стечај.

Радило се о Југобанци, Беобанци, Инвестбанци и Београдској банци. Од тада је продат велики део њихове имовине и тим новцем су исплаћивани повериоци првог исплатног реда у које спада и стара девизна штедња.

Оно што је интересантно јесте чињеница да је комплетна акција припремана у највећој тајности. Чак ни најближи сарадници тадашњег гувернера Народне банке Србије Млађана Динкића нису били о томе информисани, осим ако је њихово суделовање било нужно потребно. И тадашња функционерка НБС-а, данас на челу Центра за бонитет, Ружица Стаменковић о свему је сазнала из медија, иако је по функцији требала бар да буде консултована.

Јован Ранковић је деценијама био угледни редовни професор Економског факултета у Београду за предмет Теорија биланса и седам других области, а данас је професор на интернационалном ЕЦПД факултету. У време када је планирано увођење у стечај највећих банака био је министар финансија у савезној влади тадашње Југославије.

„Нико од стручњака није ни консултован у вези предстојећег гашења банака“, тврди професор Ранковић ексклузивно за Таблоид. „Неких две недеље пре њене трагичне смрти августа 2009. разговарао сам са Борком Вучић са којом сам тог дана гостовао на телевизији Кошава. Дотакли смо се и теме стечаја четири банке и од ње сам такође сазнао да ништа није знала пре увођења банака у стечај. Нико од нас стручњака није био упознат са планирањем једне такве акције.“

Тајновитост припрема лако може да се објасни управо чињеницом да уопште није ни било реалне потребе за отварањем стечајног поступка и ликвидацијом тада највећих банака у Србији. Чак и данас, скоро 12 година по отварању стечајног поступка, поменуте банке имају позитивни биланс, иако више не послују са клијентима.

Примера ради, Београдска банка је, према подацима Агенције за осигурање депозита, на крају 2008. укупно потраживала око 1,14 милијарди евра. Истовремено, дуговања Банке су износила око 1,06 милијарди евра. Уз све то, ваља напоменути да су све четири банке у некретнинама које су поседовале у тренутку одласка у стечај имале капитал од неколико стотина милиона евра.

При отварању стечаја, дакле, нису постојали никакви оправдани разлози. Али јесу неоправдани, приватни.
Већина сматра да је главни иницијатор и мозак читаве операције био тадашњи гувернер НБС-а Млађан Динкић. Они упућенији, међутим, као главног кривца наводе Мирољуба Лабуса, тадашњег потпредседника савезне владе. Лабус је пореклом из Босне, али је рођен у Малој Крсни где му је отац био шеф железничке станице. Одрастао је у Руми и зато има војвођански нагласак.

Тројку која је тада, почетком века, уништавала српску привреду, а на првом месту српски банкарски сектор, чинили су Лабус, Динкић и Божидар Ђелић, при чему је прва виолина и вођа ове организоване криминалне групе био Лабус.

Млађан Динкић је вечити асистент на економском факултету. Био је код професора Љубомира Маџара који му је био изузетно наклоњен и стално га узимао у заштиту, не зато што га је сматрао врсним стручњаком, већ зато што је веровао да му је дужност да штити своје сараднике. Млађанова мајка, Миросинка Динкић, каријеру је правила у Економском Институту у власништву Данка Ђунића и Александра Влаховића. Отац му је родом из Власотинаца због чега је Млађан и данас везан за тај крај Србије коме радо намешта стране инвестиције које субвенционише из републичког буџета.

Млађанова жена Тања Динкић била је својевремено шеф кабинета Мирољуба Лабуса. Сам Млађан је у то време био само Лабусов потрчко.

Иза Мирољуба Лабуса тада су стајали амерички финансијски и политички интереси. После неуспелог покушаја да постане председник Србије, он је од својих иностраних ментора добио задатак да од тадашње групе грађана назване Г 17 направи политичку странку. Убрзо пошто је то одрадио Лабус је пуштен низ воду. Првобитно му је било обећано да ће, када препусти место лидера странке Млађану Динкићу бити постављен за директора Светске банке.

Пошто је предао власт у странци Лабус је потпуно заборављен и од стране својих дојучерашњих америчких ментора. „Тешко је бити амерички непријатељ, али је још теже бити амерички савезник“, рекао је једном бивши министар спољних послова САД Хенри Кисинџер.

Пре пада Лабус је са својом трочланом бандом уништио најјаче српске банке како би разорио целокупну српску привреду. Како је Таблоид сазнао од тадашњих савезних функционера и особа одлично упућених у политичка збивања за време док је Војислав Коштуница председниковао Југославијом, од америчких званичника је савезна власт добила понуду да се Сједињеним Америчким Државама да концесија од 50 година над јужном српском покрајином Косовом и Метохијом. Америчка администрација је планирала да ту изгради највећу војну базу у Европи, али и да америчке компаније добију лавовско учешће приликом приватизационе пљачке косовске привреде.

Војислав Коштуница је одбио чак и да разговара о таквом једном предлогу, а америчка администрација је одлучила да Србији покаже како може да јој отме не само Косово, већ и добар део домаће привреде.

Амерички „стручњаци“ из Светске банке и Европске банке за обнову и развој су израдили нацрт Закона о приватизацији који је Александар Влаховић само проследио скупштини Србије на усвајање. Ово произилази из писма које је 6. јуна 2001. свом београдском пријатељу упутио тадашњи председник Светске банке Џејмс Волфенсон, а чију копију је Таблоид већ објавио пре две године. Убијање српских банака је по њиховом плану требало да додатно појефтини предузећа која ће бити приватизована.

Почетком 2002. године у Србији је било 95.000 предузећа, од којих је око 900 спадало у ред великих. Сва она су као комитенти била везана за неку од четири ликвидиране банке. Свако предузеће, па и оно најуспешније, а посебно она са финансијским тешкоћама као што је била већина од поменутих 900 компанија, за добро пословање мора да уз себе има снажну банку спремну да га финансијски прати и да повремено ускаче са краткорочним позајмицама како би се поспешила ликвидност.

После одласка у стечај четири највеће српске банке на тржишту је остало нешто мањих домаћих и тек неколицина страних банака које су се управо појавиле. Ни једна од њих није имала ни потребан капитал, али ни вољу да преузме на себе пословање са највећим делом српских гиганата, дојучерашњих коминтената угашених банака. Без банке која би их пословно пратила, та су предузећа брзо доспела у неликвидност, а затим су у процесу приватизације нуђена на продају или као презадужена или већ у стечају, због чега им је цена била готово симболична. Велики број тих фирми купили су странци, између осталих и Американци (на пример смедеревску железару Сартид) по чијој музици су играли Лабус, Динкић и Ђелић.

„Све четири банке су у то време одлично пословале с обзиром на околности“, тврди за Таблоид Јован Ранковић. „Могле су и морале да буду сачуване, јер је њиховом ликвидацијом фактички пола српске привреде гурнуто у стечај. Да су те банке опстале многа наша предузећа би могла да буду спасена и приватизована по много повољнијим условима.“

Управо то није било у интересу страних налогодаваца Лабуса и његове групе. Да је Србија прихватила амерички предлог о давању Космета у концесију на 50 година сачувала би бар своју привреду. Овако је изгубила и КиМ и највећи број предузећа која су за ситне паре покуповали страни и домаћи тајкуни. Ликвидација тада највећих банака била је тако увод у коначну колонизацију Србије.

Др. Јован Ранковић је деценијама био угледни редовни професор Економског факултета у Београду за предмет Теорија биланса и седам других области, а данас је професор на интернационалном ЕЦПД факултету. У време када је планирано увођење у стечај највећих банака био је министар финансија у савезној влади тадашње Југославије.

Млађан Динкић је пола Србије гурнуо у стечај!