(Фото: Б92)
У Србију траје увоз свега и свачега: од енергената, машина, готових индустријских производа, па до јабука и грожђа. Све је то део одлично осмишљеног сценарија како Србију гурнути у зависност од увоза и, коначно, у потпуно дужничко ропство. У њој се ускоро ништа више неће производити, све ће морати да се увози, а повећаваће се једино још хипермаркети и гробља.
У старој Југославији, оној социјалистичкој, на територији централне Србије производило се довољно хране да се покрију основне потребе целокупне тадашње Србије, рачунајући и Косово и Метохију, док је Војводина производила за извоз у иностранство или продају осталим братским републикама у саставу СФРЈ. Данас Србија, иако разрешена обавезе да храни КиМ, мора све више да увози храну како би преживела. На жалост, не увози се само храна, већ буквално све.
Ових дана је и Електропривреда Србије најавила увоз струје на почетку зимске сезоне, односно у новембру и децембру. Да би се нешто извозило то исто мора прво да буде произведено, а производни процес некада траје и годинама. Потребно је, ако се ради о индустријском производу, прво наћи одговарајуће земљиште, на њему изградити производну халу, купити и инсталирати машине, наћи одговарајуће квалификовану радну снагу, обезбедити добављаче сировина…
Све то, поред времена, захтева и пуно пара. Далеко је једноставније и јефтиније нешто купити у иностранству и користећи до безумља либерализоване српске законе о увозу, ту робу затим продати на домаћем тржишту, неретко уз зараду и од преко 200 одсто. Покривеност увоза извозом износила је 2011. године 59,3 одсто и већа је од покривености у 2010. године када је била 58,5 одсто. А увозило се све и свашта…
Српско жито из увоза
Још у доба старе Југославије, паметнији Словенци су се досетили да у Србији купују јефтино воће, а да затим Србији продају скупе полупроизводе или готове производе од истог тог, српског воћа. Традиција се наставила и у овим временима. Користећи законску празнину пред увођење забране извоза житарица због сушом изазваног лошег рода, највећи произвођачи су током лета жито фиктивно извезли у оближње земље, највише у Румунију. Извоз је због тога фиктиван, јер су произвођачи у ствари само лагеровали жито у тамошњим силосима, а „купац“ је предузеће у власништву самог извозника. Тиме је створена додатна несташица пшенице и кукуруза у Србији.
У међувремену исти ти произвођачи врше притисак на српску владу да, поред тога што је одобрен увоз житарица ради подмирења домаћих потреба, увезено жито још буде и субвенционисано како би било конкурентно на домаћем тржишту. Тако би српско жито пребачено у стране силосе било увезено у Србију и додатно бенефицирано из републичког буџета!
Један од највећих извозника у Србију је Агроцор у власништву хрватског мега-тајкуна Ивице Тодорића који овде има ланац хипер-маркета Идеа. У поменутим продавницама се продаје све и свашта, од игле до локомотиве, како би се рекло, а највећи део производа потиче из увоза. Нема Агроцор потребе, а ни пара, да улаже у српску производњу, када је извоз скоро свега из ЕУ, којој Хрватска приступа крајем године, субвенционисан из бриселске касе.
Тодорић је истовремено и истакнути члан, ако не и лидер хрватског инвестиционог лобија (ХИЛ), неформалне, али веома моћне групе из суседне републике, која покушава са све више успеха да под своју контролу стави српске производне потенцијале.
Још 1997. године ХИЛ је са Ненадом Чанком, али и још неким лидерима из Војводине, постигао споразум о кредитирању пољопривреде. Вара се свако ко мисли да је у питању подстицање пољопривредне производње.
Напротив, од стране ХИЛ-а оцењено је да су војвођански сељаци глупи и лењи и да им треба плаћати да ништа не раде и да ништа не производе!
Увозници јачи од државе
Током пет година трајања овог програма, од 1997. до 2002. године, подељена су огромна средства Чанковим лигашима, који су добар део трошили у одржавање привида лепог и лагодног живота на селу. Куповани су најскупоценији аутомобили, зидане велелепне хацијенде и палате диљем њива у Војводини, углавном поред траса магистралних и аутопутева, које су представницима ХИЛ-а биле добро познате.
Затим долази сушна и трагична 2003. година, када средства за одржавање привида наједном престају да долазе… Заузврат, на наплату долазе дати кредити обезбеђени хипотекарним гаранцијама.
У целу причу, захваљујући деловању Мирјане Мајсторовић и Игора Ступавског, челника Задружног савеза Војводине (који окупља преко 400 задруга) бивају увучене и задруге у Војводини, од којих 237 располажу великим земљишним фундусом. Са њима склапају уговоре о пословно-техничкој сарадњи, преко којих су угледни представници хрватског инвестиционог лобија уносили, за наше прилике, велике суме готовог новца, тобож у недовршену пољопривредну производњу, а у ствари у џепове директора и руководилаца задруга. Ови уговори бивају обезбеђени углавном хипотекама на пољопривредном земљишту.
Како је било могуће уписивати хипотеку на државној и друштвеној својини, на то питање најбоље ће одговорити судије тадашњих општинских судова, који су исто били укључени у посао да би одрађивали хипотеке. Задруга, наравно, не може да врати дугове, камате се гомилају, суша, маказе цена…Тако готово 50.000 хектара најплодније војвођанске земље мења власника.
Захваљујући оваквој погубној пословној политици, Србија је, на пример, у децембру прошле године по подацима Републичког завода за статистику извезла хране и животних намирница у вредности од скоро пола милијарде евра, а истовремено је увезла хране и животних намирница у вредности од милијарду евра!?
Током мартовских преговора о укидању ПДВ-а за производе намењене бебама, у влади Србије се чуо и шокантни податак да увозници на неким производима, као што су млеко за бебе или пелене, зарађују и по 200 до 300 одсто од набавне цене. Министарство трговине је тада најавило ограничавање маржи на храну и опреме за бебе, али се на том обећању стало. Увознички лоби је јачи и од саме државе.
Колика је снага овог лобија лако се уочава летимичним погледом на неке општепознате бројеве. Планирани буџет Србије за ову годину износио је на страни прихода 750 милијарди динара, а на страни расхода 890 милијарди динара., док је само у 2011. укупан увоз у Србију вредео 14,25 милијарде евра, што је дупло више од укупних буџетских прихода планираних за ову годину. При маржама од преко 100 одсто лако је израчунати са коликим капиталом располаже увознички лоби.
Осим преко маржи, увозници екстра профит остварују и помоћу нереално високог курса динара који, са друге стране, смањује српске извозне потенцијале, јер је домаћа роба на страном тржишту скупља и тако слабије конкурентна.
Прогнан због једне бактерије
У смишљеној превари коју је увознички лоби спроводио уз здушну подршку пост-петооктобарских власти, најпре су уништене скоро све државне банке, затим индустрија, чија производња данас једва досеже 50 одсто онога што је Србија имала 1988, а потом и комплетна привреда. Ефикасност наше привреде најбоље илуструје податак да рецимо немачка обрне пун износ свог бруто националног производа за четири дана, а српска привреда наш бруто друштвени производ обрне за месец дана.
Пошто се мало или готово ништа не производи, недостатак робе на тржишту се надокнађује увозом. Како је смишљено рађено по питању довођења Србије у зависност од увоза, илуструје и случај породичног предузећа Милетић д.о.о. из Суботице. Србија јесте велики извозник јагода и јагодичастог воћа, али је истовремено и велики увозник садница ових биљака. То је покушао да промени Никола Милетић стварањем сопственог расадника и то квалитетних контејнерских садница. „Холандски партнер производи 40 милиона садница годишње од чега је само 10 одсто контејнерских“, објашњава Милетић. „Оне су скупе јер за њих је потребно много радне снаге.
Ја сам их произвео за 15 евроценти, а код њих коштају око 50 евроценти. Одмах смо кренули у причу и договорили да од 2010. до 2014. године за њих произведем пет милиона садница.“ Уместо да подржи овај извознички подухват, српска држава је одлучила да га минира. Најповољнији период за засад јагоде је јули, али Милетић од државе одобрење за формирање новог засада добија тек у августу 2010. године. Следеће године контрола Министарства пољопривреде „открива“ у његовим јагодама штетну бактерију и то само једну?! На додатну анализу у Лондон из министарства шаљу неидентификовани пакет за који није могло да се са сигурношћу утврди чије јагоде садржи, тако да на снази остаје забрана Милетићу да производи саднице јагода. Милетић д.о.о. у међувремену своју производњу сели у суседну Мађарску чије власти имају више слуха за пословање.
Мафија не дозвољава домаћу производњу
Код увоза садница јагода у Србију углавном се ради о најлошијем садном материјалу. Такав садни материјал нико од произвођача из земаља ЕУ не жели да купује. Он се пласира преко наших увозника, пре свега на подручје земаља бивше СФРЈ. Неки увозници такве саднице купују по изузетно ниским ценама (често по 4-5 евроценти) и остварују фантастичан профит (продају их по15-25 евроценти). Ту се ради о милионским количинама садног материјала јагоде. Произвођачи јагода из Србије и окружења су принуђени да купују такав садни материјал. Увозници им обезбеђују све потребне папире како би добили потребне субвенције (неповратна средства) за своје родне засаде јагода.
Тамо где се зарађују милиони евра могућност куповине политичара или неког државног службеника је најпожељнија пречица до жељеног циља. Уместо да Србија постане велики извозник садница јагоде она је и даље њихов велики увозник. Осим тога, како је увезени садни материјал шкарт у правом значењу те речи, Србији прети да у догледном периоду остане и без производње јагоде, јер се коришћење овако лоших садница уопште не исплати ни код ниске цене радне снаге каква је у Србији.
Захваљујући организованом деловању увозничке мафије, у Србији је све замрло. Оно чиме увознички лоби планира да коначно Србију стави под јарам потпуне зависности од увоза, јесте храна. Без хране, воде и ваздуха се не може.
Главни адут нових светских колонизатора у овом подухвату су генетски модификовани организми (ГМО), будући да у свету постоји само мали број компанија које су у стању да се баве овим послом. Проблем са ГМО житарицама је управо у ономе што се сматра њиховом прредношћу – оне су отпорне на снажне пестициде којима се уништавају паразитске биљке које ометају њихов развој. После вишегодишње примене ових хемикалија, међутим, земљиште је толико затровано да на њему више не може да успева ништа друго осим ГМО биљака, које су стерилне, односно саме не производе семе за даље засаде које мора опет да се купује од истог иностраног добављача.
Коле против Николе
Производња ГМО биљака и животиња у Србији, јесте званично забрањена, али…У поступку Бр. К-226/2011 који је МК Гроуп војвођанског тајкуна Миодрага Костића Колета пред Основним судом у Новом Саду покренула против Николе Алексића, познатог активисте за заштиту животне средине, 5. децембра 2011. одржано је рочиште са почетком у 9.30 часова. Судија појединац Боривоје Пап у записник са рочишта уноси и следећу изјаву туженог Алексића: „Прилажем у спис… сертификате Фито санитарне инспекције са царине из којих се види да је прив. тужилац увозник генетски модификованих хибрида кукуруза…“
До данас МК Гроуп није оспорила аутентичност поменутог документа, мада увек изнова тврди како нити увози нити користи ГМО.
Оног тренутка када ГМО житарице почну да се користе у Србији, оне ће због ниске цене брзо потпуно да потисну досадашње сорте, а онда Србији следи сценарио виђен у Индији. Због тамошње експлозије наталитета влада је дозволила употребу ГМО семена које је обећавало далеко веће приносе. Већина произвођача је прешла на производњу таквих житарица, за које је семе морало да се увози. Многи сељаци су узели и кредите како би се прешалтовали на нов производ. После неколико година произвођачи семена су дигли цене до равни када се индијским сељацима више није исплатило да семе увозе, али на затрованој земљи више ништа друго није могло да успе. Због презадужености неки сељаци су земљу морали да продају у бесцење, а многи од њих су излаз нашли у самоубиству.
ГМО семе једино може да се увози, његова производња у Србији би била неисплатива. Зато увозничка мафија и жели да се дозволи производња генетски модификованих организама.
Улазак Србије у увозничко ропство само је део општег дужничког ропства у које нас досадашње власти гурају. Да би се финансирао увоз који премашује извоз, српска привреда мора и даље да се задужује, а пошто нема пара за враћање дугова повериоци ће заузврат да постављају све теже услове пред српску власт. Спирали задуживања нема краја, бар док нам страни повериоци са леђа не скину и последњи каиш коже. Онда нас, можда, и оставе на миру да тихо умремо у немаштини.
Увозимо као да ништа немамо
Републички завод за статистику обавестио је како је Спољнотрговински дефицит Србије у 2011. години износио 5,8 милијарди евра и био је 11,1 одсто већи него у 2010. години. Према коначним подацима о спољнотрговинској робној размени Србије у прошлој години, извоз је повећан за 14,2 одсто на 8,44 милијарде евра, а увоз је порастао 12,9 процената на 14,25 милијарди евра.
Посматрано појединачно по земљама, највећи суфицит у размени остварен је са Црном Гором, Босном и Херцеговином и Републиком Македонијом, а највећи дефицит у трговини са Русијом (због увоза енергената), док по величини дефицита следе Кина, Немачка и Мађарска. Републички завод за статистику навео је да је, регионално посматрано, највеће учешће у извозу Србије имала Војводина – 37,2 одсто. Следе београдски регион са 23,5 одсто, Шумадија и западна Србије са 20 одсто, регион јужне и источне Србије 19 одсто, а око 0,3 одсто извоза је неразврстано по територијама. Највеће учешће у увозу имао је београдски регион – 44,9 одсто, а следе Војводина са 30,6 одсто, Шумадија и западна Србије 13,3 одсто, регион јужне и источне Србије са 10,2 одсто, а око један одсто увоза је неразврстано по територијама.
Србија је у 2011. години највише робе извезла у Немачку за 1,33 милијарде долара, а следе Италија са 1,3 милијарде долара, Босна и Херцеговина са 1,2 милијарде долара, Црна Гора (890,9 милиона долара) и Румунија (812,5 милиона долара). Током прошле године Србије је највише робе увезла из Русије – 2,65 милијарди долара, а следе Немачка са 2,15 милијарди долара, Италија 1,77 милијарди долара, Кина са 1,49 милијарди долара и Мађарска са 909,7 милиона долара.
Други по важности партнер су земље Споразума ЦЕФТА, са којима је у 2011. Србија имала суфицит у размени од 1,5 милијарди долара, Србија је у 2011. години у ЦЕФТА регион извезла робу у вредности од 3,2 милијарде долара, а увезла робу за 1,7 милијарди долара. Суфицит у размени са ЦЕФТА углавном је резултат извоза пољопривредних производа (житарица и производи од њих и разних врсте пића), као и извоза производа од метала и електричне енергије. Србија је из ЦЕФТА региона највише увозила камени угаљ, кокс и брикете, гвожђе и челик, нафту и нафтне деривати, електричне машине, као и поврће и воће.
Пола милијарде евра извеземо, а милијарду увеземо
0 comments:
Post a Comment