Како разбудити „племе које сном мртвијем спава“

Бранко Радун (Фото: Видовдан)

Вест која је обишла свет – Усташе и легионари су ослобођени у Хагу за злочине над Србима, Хрватска је у националистичкој еуфорији а Србија је тужна и повређена. Запад предвођен Америком је одлучио да хрватски злочини нису злочини, јер су им потребни Хрвати на брдовитом Балкану, а Срби морају још дуго да пате јер су се дрзнули да се супротставе вољи Великог брата.

Вест да је Хашки трибунал ослободило хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача кривице за прогон и убиства српског становништва, поништивши првостепену пресуду, на основу које је Готовина био осуђен на 24 године затвора, а Маркач на 18 година“ је не само погодила Србе већ је и изузетно значајна. То је пресуда Србији да је искључиви кривац за ратове и помиловање за Хрватски, тако су то схватили и Срби и Хрвати. Ово је могло да изненади само оне који су још гајили наде да је остало нешто од права и правде у одајама ове глобалистичке институције за монтирана суђења појединцима и народима. Прошле године је дошла пресуда јер је Великом Брату био потребан јачи притисак на Загреб око хаотичног стања у Босни у који су се они мешали, а сада када је Хрватска „легла на руду“ она добија „пуну индулгенцију“.

Ипак поред тога што смо то могли очекивати (или барем осуда на неколико година робије) та пресуда боли. Боли јер је то не само наставак антисрпске кампање у западним политичким круговима и медијима већ је то вапијућа неправда над једним народом.

Данас је одлука овог суда и ново писање историје са позиције победника, историје у којој ће као најгори народ у Европи и народ који је одговоран за ратове, злочине и прогоне бити „за вјеки вјеков“ проглашен народ српски. Барем се тако надају победници. А биће у праву ако се ми са тим помиримо или сложимо.

На жалост не видимо сада ни у влади ни у опозицији никога ко би барем озбиљно и достојанствено,а да не кажемо патриотски одговорио на ову срамну, неправедну и злочиначку пресуду (јер ко помаже злочинцу да се извуче некажњен и сам је злочин). Овде не говоримо о крокодилским сузама неких политичара и медија који су више жеља да се на народној несрећи убере који поен или пак чист израз националне фрустрације за коју се мора наћи издувни вентил.

Нема много помоћи ни од јаловог израза немоћи у проклињању хашког трибунала и захтева типа „вратите нам наше Србе“ и „нећемо више са вама да се играмо“. На жалост захтеви да се игнорише Хашки трибунал или пак да се ослободе заточени Срби су толико далеко од реалности јер је историјска чињеница да је Србија окупирана, део ње је директно, а део посредно. Стога би ти захтеви звучали скоро као када би неко рецимо 1942. дошао до Милана Недића и рекао му да протера Гестапо и некаквог „Кригера“, а да Хитлеру пошање ултиматум у коме захтева хитно пуштање свих наших логораша из Трећег Рајха. Он би тог човека наравно доживео или као потпуног лудака или као провокатора.

Када на једну страну ставимо кукњаву таблоидних медија и професионалних „нарикача“, као и оних који нешто као покушавају подизање клонулог и патриотског духа „оштрим“ саопштењима и апелима (прочитати „Страдију“ Домановића) а на другу страну немуште и кукавне реакције власти и опозиције (а што не рећи и интелектуалаца) – где смо ми сада и као људи и као народ? Па на дну, где смо и били само смо се надали да смо се мало подигли и да су невоље прошле саме од себе.

Дакле ми смо – и наша елита – а и добрим делом и наш народ – завукли главу у песак и мислили да ће опасност нестати или проћи само зато што је игноришемо. Некако се код нас уврежило осећање и некаква мутна нада да ће нам се једном „скинути са грбаче“. Тако су људи поверовали да ћемо свргавањем Милошевића заслужити „милост“ и „индулгенцију“ Запада, али нисмо. Исто тако је Ђинђић и његова екипа мислили „ако предамо Милошевића коначно ћемо се ослободити притиска Запада“. И други су тако после њега мислили и чинили „још само овај уступак, па је онда готово“. Сада би требало бити јасно да томе нема краја или се барем он за сада не види.

Па шта онда да радимо? На трибини Националног клуба Видовдан, која је одржана у петак 16. Новембра на Новом Београду, један од оних који су се јавили из публике мудро је резимирао нашу наизглед безазлену ситуацију. Он је рекао да имамо константну антисрпски политику ЕУ и Запада која очигледно не намерава да се промени те да ту ми немамо шта да тражимо. Са друге стране Русија која још није довољно јака или спремна да се врати на Балкан не жели да ризикује сукоб са Западом око Срба. Па је стога Србија са најмоћнијим непријатељима на планети а без савезника и јасне подршке у свету препуштена сама себи и својим нејаким снагама. Сада смо у ситуацији коју Његош описује „ко нас пожали, ко да би нам помогао“, али и оне „једна сламка међу вихорове, сирак тузни без нигдје никога… Моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прима ми ни плача ни молитве; у ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени духови“.

Неправде библијских размера која нас опет тера да тражимо излаз из ове безазлене ситуације. Неки излаз налазе у прихватању такве неправде и подршке злочинцима геноцида над нашим народом, али то није излаз већ кукавичлук. Други виде излаз у жалопојкама и клетвама, али ни то није излаз већ израз немоћи и фрустрације. Србија нема никог у свету ко би је заштитио од ове у новије доба невиђене неправде. Шта да чини „сламка међу вихорове“ и „сирак тужни без игде икога“ Излаз је једини, и увек био повратак себи и својим коренима.

Ово може да звучи као још једна „проповед“ али није, верујем да није. Наиме тај повратак себи и запретеним и потиснутим енергијама наше традиције је једино што можемо да чинимо данас да би смо преживели и биолошки и као људи и као народ. Тако смо трајали вековима под Турском и сваком другом окупацијом. Тај штит и оклоп традиције смо одбацили и сада изранављени трпимо губитке и пада нам дух у прашину. Такви какви смо данас, апатични и спремни на капитулацију или на некакав јалови инат, ми нисмо способни да се одржимо и да све што морамо издржимо. Ако нам клоне дух и пропаднемо духовно и морално неће нам помоћи ни пропаст непријатеља и успон пријатеља. Никаква геополитичка промена која је на видику нам неможе донети ништа јер ми нећемо бити способни а ни вољни да је искористимо. Очајник се преда иако би да је још мало издржао (а при крају је најтеже) био спасен. Мрак је најгушћи пред свитање – данас се чини да је најгушћи.

Наша главна борба мора бити не политичка или идејна (иако се оне не искључују) већ у сфери духа – борба против духа малаксалости и егоизма.А како онда – чиме победити ту слабост и дефетизам – једино вером и надом. Повратак себи и својим коренима, својим духовним и моралним исходиштима нам једино у овим данима могу помоћи са сачувамо дух и не капитулирамо. Ако би смо то успели то би била прва и примарна српска победа која би касније донела победе и у сфери политике и економије. Ако смо људи – како је говорио наш Патријарх Павле, све ће бити добро, а ако нисмо џабе нам је све.

Снага Традиције – име ти је Видовдан. Видовдан као идеја и опредељење је „шифра“ српског опстанка кроз векове и то може бити и данас ако му се окренемо и он постане део нас. Његош је поред оних чемерних мисли имао и јасне и светле и борбене мисли – „нека буде што бити неможе“. То значи да и у ситуацији кад се чини да нема излаза он се нађе ако се верује и нада. Парадокс ове ситуације је да је невоља често била колевка нових снага и новог полета, наравно ако се на њу да адекватан и целовит одговор.

Ако је нешто добро у овој неправди која нам се дешава а то је да су пале све маске, те да постаје јасно да се у овоземаљску правду не вреди надати. Велика неправда на земљи човека и народе окрећу ка небу, тако нас учи и библијска и српска историја. А то окретање Небу доноси човеку и снагу и мудрост да се носи и са неправдама и поразима, те да их све издржи и да победи на крају.

Како разбудити „племе које сном мртвијем спава“