Дубиозис екстерналис

(Фото: РТС)

Таман када сам се наоштрио да кренем да пишем о Првом Српском устанку, стигла је „вест“ да су Готовина и Маркач ослобoђени кривице и то ми поремети целу концепцију.

Зашто је ово „вест“?

Прво, онај ко је искрено веровао да ће Готовина и Маркач бити осуђени, тај још увек јесте заточеник Милошевићеве парадигме о томе како ће „истина победити“. Милошевић је био у праву, истина je победила, само што наша истина није. Нити ће. Зашто? Јел наша истина мање истина од њихове? Колико су они нас убијали а колико ми њих?

Све смо им дали, ослободили их од Аустро Угарске, дали им Бановине, све смо им дали а они нама каму под гркљан?

Тачно.

Ма јеби се бре…

Сине, ти их јеси ослободио али ниси схватио шта си ослободио. Ти јеси дао територије али ниси схватио коме си дао територије. Ослободио си непријатеља и дао си територије непријатељу. То што ти очекујеш да те он цени и поштује, због тога што си се толико жртвовао за њега, то је твој проблем, теби је испран мозак не њему. Твоје жртвовање за његову слободу док те је убијао, код њега изазива само жал што те није убијао више и брже.

У крајњој инстанци он ти се смеје и пиша по гробу у коме ти лежиш заклан. Капираш? Ти си проблем, не он. Он зна ко је, он зна шта је, ти не знаш ко је он, ти не знаш шта је он. Али он је мој брат. Није сине он твој брат. Али ја га разумем,говоримо истим језиком. Уфф, седи, молим те… Слушај ме добро сада.

На крају 18 века у Европи која је била колико толико монолитан блок, стабилан (не праведан) дешавају се одређене суштинске ствари. Прво, Турска империја слаби, слаби јер се ослањала на копнене путеве који све више и више губе значај, јер како да ти објасним, на брод може да стане много више него на коњску запрегу. Колоније и морнарица су апсолутни хит тог доба.

Европа доживљава процват док ти стењеш под Турским јармом. Европа не зна како је живети под Турцима, њима су Турци, оријентални мистици,она њих зна по топлим купатилима, смешним капицама и добрим теписима.зна их по баклави и зачинима. Не зна их по набијању на колац, сечи глава, робљу, порезима и данку у крви. Јел можеш то да схватиш?

Њима оријент буди машту и снове о 1001 ноћи а не тера их у шуму када се појави са бакљама да спали дом и одведе сву стоку јер се неком аги диго те ноћи. Твоја перцепција ислама и њихова нису исте, за њих је Ислам једно а за тебе је друго. Они у Османлијама виде партнера за трговину, сарађују, а сарађују јер су ови поклекли пред ЗИДИНАМА Беча. Пред утврђеним градовима, пред структуром. Разлог зашто си ти пао тако брзо под Турке јесте што си уместо градова градио цркве да се докажеш Богу и да се види колико си веран. Сав кеш си потрошио на црквице, али то је ок, тако је твоје схватање света, нема ту ничег лоше. Добре су цркве.

Европа никада није морала да пролива крв у борби против Ислама и Османилја, потурила је тебе, дала ти је камењар и мочвару, да те не види јер те се гади а онда ти је дала слободу, јер је тако нај јефтиније. Тако је слобода постала све што ти имаш, и ти си се само за њу и борио, јер ниси имао низашта друго да се бориш. Слобода те је давала снагу и мотив. Дала ти је право да сањаш да ћеш једног дана ослободити свој завичај и вратити се кући. И то је добро, лепо је.

У тим мочварама и на том камењару ти, пошто ниси умео да читаш и пишеш,причао. Усмено си преносио песме у којим си ставио своју историју,свој идентитет и то све још емотивно украсио предивним стилским изразима. Ти си утиснуо живу емоцију у догађај и на тај начин успео да зауставиш проток времена и да сачуваш своје сећање у оригиналној форми, твоје сећање није пука информација, твоје сећање је и информација и емоција,оно није мртво, оно је живо због те емоције. Док су други учили да читају и пишу, ти си стално свом детету понављао те песме, сваке ноћи док пуцкета ватрица на огњишту, певао му име и веру. Твоје дете тако није само научило оно је осећало.

„Мили боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косову војска,
У тој војсци девет Југовића,
И десети стар Јуже Богдане.
Бога моли Југовића мајка,
Да јој Бог да очи соколове
И бијела крила лабудова,
Да одлети над Косово равно,
И да види девет Југовића
И десетог стар-Југа Богдана.“

Твоје дете зна за Косово,зна за Југовиће,зна за Југ Богдана. Твоје дете осећа мајку девет Југовића. Оно и зна и осећа. Нема тог папира који може то да пренесе песму као што може да ИСПРИЧА мати пред починак.

Е тако ти је прича, то јест језик постао битан, јер ниси знао да читаш и пишеш, већ си само ГОВОРИО. Тако си ПРЕПОЗНАВАО СВОЈЕ јер си их по ГОВОРУ ЈЕДИНО РАЗУМЕО. Тако је говор, то јест језик постао знак распознавања. Постао је идентификација. Онај кога разумеш у тој страној земљи је твој, а твој је јер нико други не жели да живи у тој мочвари и том камењару, тако да онај кога разумеш је сигурно ТВОЈ.

Како ниси умео да читаш и пишеш,већ само да говориш ти ниси могао да прочиташ књиге, књиге у којима је Анте Старчевић још 1876 јасно написао како те види и како те разуме. Ти си певао песме, чуо си глас, док је Хрват у тишини читао и учио. Није морао да памти, довољно је било само да купи књигу, књигу за коју ти ниси имао пара јер ти исте нису ни требале, јер нити си имао коме шта да продаш нити од кога да купиш у тој мочвари и том камењару. А ниси ни знао да читаш и пишеш.Све си радио САМ, са својих 10 прстију, исто онако како је то радио твој отац, твој деда,прадеда…

Ти ниси знао ко је Анте Старчевић али си га разумео, био ти је близак и тако си чуо када је позвао у борбу за слободу у Раковици 11.10.1871 и прикључио си му се. За слободу Хрватске у којој за тебе није било места по њему, али си му добро дошао. После ће он са тобом да заврши, има времена. Није ти то никада рекао али је написао, за касније.

Некако у то време, Вук Стефановић-Караџић иде и скупља песме, каталогизује их и штампа. Те песме,постају књиге, књиге које су превођене на више језика, њих разумеју они који НИСУ ТВОЈИ и читајући их РАЗУМЕЈУ тебе. Знају како мислиш, знају твоје слабости и твоју снагу и одлучују да те УПОТРЕБЕ, тако што ће ти рећи да свако кога разумеш је твој брат, да можеш да му верујеш јер је твој, да се ослониш. И то ти причају и ти слушаш и све је истина, уклапа се и ти почињеш да верујеш у то. Како ти је слобода света, они које разумеш нису слободни и ти желиш да их ослободиш, да ослободиш своју браћу, да им даш слободу јер су твоји. И тачно то радиш.
Ти не верујеш у написано, за тебе само РЕЧ има значење и вредност, написано није сигурно,овако када чујеш и видиш човека знаш да је то он а написати може свако.

Они који те употребљавају употребљавају те са разлогом. Лако се мотивишеш, не мораш да идеш у школе да научиш да пишеш и читаш,за то треба време, довољно је само да људи дођу и да ти кажу тачно оно што ти желиш да чујеш и пошто их разумеш ти им верујеш. И како им верујеш, верујеш себи и ти одмах радиш оно што ти они кажу, јер поред тога што разумеш ти и осећаш. Ти РАЗУМЕШ И ОСЕЋАШ да је то исправно и ти у то не сумњаш и радиш са свом својом снагом. Како си тотално предан, ти то радиш ефикасно и добро,нема сумње, директно у главу. Ти ослобађаш себе и своје. Поносан си на то,ти имаш потврду да си исти као јунаци из песми. Ти то радиш без по муке. ПЕСМА ЈЕ ТО! Дааа, песмица је то, песмица коју ти је мати певала на починку, глас који си запамтио, емоција маме и емоција песме је твоја емоција, информација је твоја информација,она те прожима и води ка победи.

И победио си, поносан си, стојиш раме уз раме са својим прецима, осветлао си образ. Срећан си, верујеш у себе, пун си самопоуздања, не постоји ништа што може да те заустави,све је могуће.

Сво време ти не примећујеш да те води невидљива рука, ЦРНА РУКА коју води БЕЛА РУКАВИЦА, мало горе, мало доле, мало лево, мало десно, мало крени, мало стани,само још ово, само још оно, ако ово онда ово…И тако, земља коју ослобађаш постаје све већа, али те на њој има све мање, јер гинеш док јуришаш, јер умиреш од глади јер ниси кући на жетви док јуришаш. За себе,за историју, за браћу.

И на крају, сав крвав, лежиш на телу свога непријатеља, душа ти је у носу и ка теби иде брат, кога си ослободио, ти му се осмехујеш док он те хвата за косу, реже гркљан и баца у јаму као нај обичније ђубре јер си пасмина славеносербска, прашина од народа, скот најгори.

Дубиозис екстерналис