Иван Иљин (Фото: nasledie-iljina.ru)
Ова два појма се ни у ком случају не поклапају. „Социјалност „ је жива праведност и живо братство људи; и зато су увођење реда, сваки поредак, сваки закон, од који живот постаје правичнији а братство јача – „социјални“. Јасно је да је први услов „социјалности“ – брижљив однос према човековој личности, њеном достојанству, њеној слободи.
Поробљавање и понижавање човека, искључује социјалност, стање духа и поредак духовног живота; говорити о социјалности а при томе понижавати човека, правити од њега роба – глупо је и лицемерно. Сити робови остају робови; робови који су раскошно одевени и који живе у комфору не престају да буду робови, они постају тупи, развратни и самозадовољни робови. Режим претњи, страха , достављања, шпијунирања, ласкања и лажи никада неће бити социјалан, без обзира на било какву могућу „ситост“. Човеку су потребни пре свега – Достојанство и слобода; слобода убеђења, вере, иницијативе, рада и стваралаштва. Само достојан и слободан човек може остваривати живу праведност и живо братство. Робови и тирани ће увек желети нешто друго и спроводити нешто супротно.
Подмукла је превара под именом „социјализма“ обећавати људима праведност и братство, а онда им отимати достојанство, слободу, способност за братство и пут ка праведности. Управо су тако у наше време поступили социјалисти ( у њиховом комунистичком издању), што им човечанство никада неће заборавити.
Дакле „социјалност“ је циљ и задатак државног уређења, које се, по речима Аристотела, успоставља „зарад лепог живота“. „Социјализам“ је само један од понуђених начина за остварење тог циља и тог задатка. „Социјалност“ је потребна у свим условима; а „социјализам“ – само под условом ако заиста брине о „социјалности“.
„Социјалност“ нам је заветована Јеванђељем као љубав према ближњем, заснована на љубави према Богу; али о социјализму у Јеванђељу нема ни речи, јер деоба личне својине и „нестјажатељство“, као највиши ступањ хришћанске врлине, немају ничег заједничког са социјализмом. Социјализам не дели из љубави већ отима из мржње и зависти; он је варијанта земаљског стјажетаљства (грамзивости); он инсистира на колективном богаћењу и у том циљу доводи све до личног сиромаштва; он сваком појединцу говори да узима према својим потребама – и обмањује.
Прави хришћани су покушали да остваре „социјалност“ преко неке врсте добровољног заједничког улагања и расподеле заједничке имовине; међутим брзо су се уверили у то да и таква елементарна форма недржавног заједничког власништва – наилази код људи на недостатак узајамног поверења, самоодрицања, праведности и поштења. У делима апостолским (4,34-37;5,1-11), овај неуспех је описан крајње објективно и једноставно: учесници прикупљања заједничког улога, растајући се од свог богатства и сиромашећи, почели су да крију своје стање и да лажу; уследила су тешка објашњења, чак и смртни исходи. Жртвовање није успело, богати су сиромашили, а сиромашни нису били материјално осигурани; и овај начин остварења хришћанске „социјалности“ био је напуштен као економски неодржив, а религијски и морално гледано – као промашен. Њега не треба ни идеализовати, ни понављати у државним релацијама.
Заједничко власништво је уопште претешка ствар и подразумева пуну и слободну добровољност. Али управо власништво на добровољној основи не треба мешати са социјализмом или комунизмом (као што то чине анархо-комунисти).
Неподељено сеоско газдинство, у коме се свађају две три породице, није образац социјализма. Добровољно заједничко власништво над делом имовине ми имамо у артелу, у научној институцији, у студентској организацији, код скаута, сокола, у кооперативи, у акционарској компанији итд. У свему томе нема социјализма јер је то заједништво на добровољној основи, које не укида приватну својину и које може бити прекинуто. Социјализам је принудан, коначан и временски неограничен и непријатељски настројен према приватној својини.
Елемент социјализма је постојао у руској сеоској општини која је била државно – принудна форма, временски неограничена, а ограничавајућа у односу на слободно располагање земљом. Чинило се да је општина целосходна и „социјална“ јер су сељаци које је она обухватала, настојали да преовладају њене негативне стране правилном расподелом коришћене земље и терета који је она наметала (прерасподела према броју укућана и колективно јединство). То је, међутим водило аграрној пренасељености у општини и целој земљи, екстензивности и заосталости сеоског газдинства, ограничавању и гушењу личне привредне иницијативе, аграрним илузијама у сеоској средини са мало земље и, отуда , порасту револуционарног расположења у земљи; сељаци сабијени у оквире општине замишљали су да Русија располаже неисцрпним резервама хумуса, који само треба узети и поделити – док им је, остварена у почетку револуције „расподела земље „ дала , у ствари, парцелу од две петице и једне десетине на душу ( да би им касније одузела и то, и све остало).
Историја показује да су се за социјализам увек везивале свакојаке илузије и најнеоснованије наде.Наша епоха је позвана да уништи те илузије и угаси те наде.
Разједињени телом и духом, духом и инстиктом самоодржања – људи су у стању да прихвате заједничко власништво само ако успеју да превладају ту разједињеност љубављу, пријатељством, савешћу, дарежљивошћу, личном благо наклоношћу, духом, унутрашњом дисциплином и, што је главно, добровољним пристанком.
У свим другим условима, заједничко власништво имаће за последицу само разочарење, нетрпељивост, насиље, лоповлук и привредне неуспехе. Оно ће довести до репресивног тоталитарног режима, до свеопштег ропства и опадања културе. Савремено човечанство, које још гаји социјалистичке илузије, мораће све то да иживи пре него што дође до отрежњења.
Социјалност или социализам?
0 comments:
Post a Comment