Бес у избегличком кампу у Крњачи: Прогнани и понижени

„Олуја“ (Фото: Б92)

Београд – Бес и огорченост! Овим речима најкраће би могло да се опише расположење избеглица из Хрватске у кампу у Крњачи крај Београда после ослобађања хрватских генерала Готовине и Маркача.

Европа? Каква Европа! Ослободила је злочинце! – каже Душанка Пјевалица (66) из околине Задра, која је 4. августа 1995. године са двоје деце кренула на избеглички пут, који, ево, траје до данашњих дана. Један син је у међувремену отишао у Америку, а други, грађевински радник, живи с њом и мужем у бараци и хране се у заједничкој кухињи.

На десетак километара од Београда, склоњен од пута и од очију пролазника, налази се камп у којем су се испреплеле судбине најсиромашнијих избеглица из Хрватске и Косова. У њему су најсиромашнији и најболеснији, они који никако нису за све ове године успели да се снађу и како-тако скуће. Туробну тишину овог живота на дну јуче су, после ослобађајуће пресуде за хрватске ратне команданте, пореметиле новинарске екипе које су желеле да сазнају мишљење оних који су пред тим командантима и њиховом “Олујом” морали да беже.

„Ја сам са децом три дана путовала до Србије, а мог мужа су 45 дана држали у заробљеништву. И ево где смо данас… “ , каже Душанка Пјевалица.

Братислава М. из Пакраца није хтела да се слика.

„Ја путујем у Хрватску и не желим да ме неко препозна. Јесте ли видели ону еуфорију на улицама хрватских градова? Шта мислите, како би се тамо провео критичар те пресуде?“

Окупљени око ње испред зграде у којој се делио ручак, са посуђем у рукама, ћутке су климали главама. Тек би неко добацио: “Срамота!”

Последња је у кухињу дошла Драгиња Ивковић (76) из Сиска. У Хрватској јој је остало имање и кућа коју нико неће да купи:

„Без врата и прозора је, без крова… све су срушили или однели.“

Она се због повреде колена тешко креће и после неколико пређених метара мора да се одмори. Син (50) са којим је у кампу јуче је био на лекарском прегледу, па је по ручак морала сама.

„Цела се Хрватска весели! Бар неко да се сети жртава “Олује”…

Нема правде у Хагу!

А Владимир Калпаћ (58), који је Хрватску напустио још после пада Масленице 1993. године, каже да га хашка пресуда није изненадила:

„Због болести сам практично везан за постељу и за телевизор. Пажљиво пратим вести и било ми је јасно да Трибунал у Хагу није место где се дели правда!“

Бес у избегличком кампу у Крњачи: Прогнани и понижени