Њушке комуњарске и удбашко-фукарске

Петар Милатовић Острошки

Није реч о класичним комунистима, него о безочним, идеологизованим сатанистима, који имају вишеструке циљеве: да компромитују и обесмисле српски патриотизам; да спрече изнедравање националне политичке опције која ће служити виталним интересима српског народа; да убеде лаковерни народ како му је лепше са оковима на ногама и рукама него без њих, и да, као крајњи циљ, спрече појаву некога ко би био у стању да раскине те окове!

Реч је, дакле, о левацима на десној страни, због којих српски народ успешно данас храмље на обе ноге. Они имају намеру и да свима одсеку десну ногу. То им дође као компензација за ону једну коју су морали србогладном србождеру да одсеку у Клиничком центру у Љубљани пре равно 30 година.

Претварају Србију у Бестрагију!

Ко су те њушке комуњарске и удбашко-фукарске?

Одговор је једноставан. То су потомци оних који су, после свих убистава и пљачки, запосели Дедиње, као да је њихова дедовина и чукундеовина, и целог живота доприносили да постане независно Цетиње са четири нахије и Седам Брда херцеговачких.

То су они из Србије који би сваког часног српског националисту из српске Црне Горе укрцали на воз у једном смеру, иако они добро знају, али неће јавно да признају, да је Српство Црногораца тестамент светаца, из простог разлога што скоро сви српски владари и свеци потичу из српске Спарте – Црне Горе.

Нису саме те две врсте моралних наказа! Раме уз раме су они који су усташку капу заменили зликовачком титовком, који су насилно ишли у туђе куће и раскомотили се у још топлим постељама и они су данас најгласнији заговорници отцепљења српске Атине – Војводине од Србије, како би, разуме се, по протоколу контролисаног хаоса, Србију претворили у антисрпску Бестрагију!

С коца и конопца, од зле мајке и горега оца!

Сви они имају заједничко извориште и коначно исходиште као планирано народно грдно судилиште!

Сви су они поникли из једне идеолошке матице чија је глава далеко од балканске ветрометине, глава у којој су прецизно разрађени црни планови да балканска ветрометина увек буде спремно буре барута, а прљави и крвави извођачи у последњем, најсрамнијем веку у историји људског рода, биле су комуњаре и фукаре.

Знамо ко су комуњаре, али је добро да знамо које су то покумуњарене фукаре.

Ту долазимо до најеклатантнијих примера јавних беспримера, до стокупљевине с коца и конопца, од зле мајке и најгорега оца!

Да се разумемо, фукара има свуда, најчешће без памети и муда!

Не интересују ме комуњаре колико ме интересују покомуњарене фукаре и то оне из националних фамилија и то баш четничких, којима је данас најгори интернационализам заштитни знак.

Те конвертитске фукаре лако су се удружиле са партизанским четницима, али не зна та малоумна фукара оно што зна превејана комуњара, да то конвертитсво има употребни рок, да би после завршили са метком у потиљак поред јаруга, баш као што су њихови очеви били жртве комуњарских очева!

Посматрам како по Србији буја партизанско четништво и морам често грохотом да се насмејем и да им свима, без наклоности и без икаве злоће, једноставно премерим дубину њихове плиткоће.

Како и не би кад сам много пута челницима тих квазинационалних и квазипатриотских организација и покрета морао у боји да цртам речи како би схватили да се Српски Чича, Драгољуб – Дража Михаиловић не презива Ми(Х)ајловић.

Најпре сам то морао 1990. године, да урадим комунистичком писару код усташе Шпиљка, Вуку Драшковићу, ономе који је касније морбидно уновчавао мртвог Ђенерала Дражу, као и многи други; па сам то исто морао да објашњавам и Дверјанима, Ђинђићевим светосавским скојевцима (мада су ми се они у писаној форми извинили и захвалили на подучавању!), па затим сам морао то да објашњавам и некаквим Равногорским четничким покретима чији се „статути“ у длаку поклапају са некадашњим Статутом Савеза комуниста Југославије, што ме и не чуди, јер лакше је готово преписати него нешто истински урадити на ползу васколиког Српства; па сам морао бесловесним и удбашки успаљеним лажним националистима да цртам шта је за Србе у 20 веку Српски Чича, Драгољуб –Дража Михаиловић, с једне, а шта Српска Мајка Милан Недић, с друге, а шта Димитрије Љотић, с треће стране, , јер такви интелектуални пигмејци и морални липутанци у исту раван су ставили Дражу, првог антихителеровског герилца у поробљеној Европи и Љотића, верног Хитлеровог слугу у Србији који је у зборашкој „Нашој борби“ величао Адолфа Хитлера као „провиђење с неба“!

Војводе од трпезе

Кад је почео трећи Балкански рат, у режији великонемачког Четвртог Рајха, Црне католичке интернационале, мапокројача новог светског поретка (што је еуфемизам за нови светски тоталитаризам који је у себи сјединио и фашизам и комунизам), с једне стране; удружених терористичких сепаратиста (којима су покровитељи били сви ови претходно набројани!), с друге стране; и, с треће стране југокомунистичких „Срба“ испод идеолошких грба, без јасног националног програма; као печурке после кише почеле су да ничу неке „војводе“, из реда ноторних кукавица, пробисвета, лопова, робијаша, дакле, из доњег миљеа памети.

Један такав „војвода“ дошао је на масовне српске демонстрације и, пун сопствене празнине, у намери да окупљеном народу покаже како је он на вези са главним говорником, са истуреном трбушином, држећи руку подигнуту, како би народ боље видео да ми нешто даје, пружио ми је визит-карту на којој ћирилицом пише његово име и презиме и испод – „војвода“!

Запањен таквом дрскошћу неотесане цепанице и неопеване будале, лепо сам му хладнокрвно саопштио да се удаљи са демонстрација сам у року од два минута да га не бих ја лично удаљио. „Војвода“ са визит-карте, видевши да је враг однео шалу, храбро се удаљио у реченом временском периоду.

Други један „војвода“, дошавши код мене у Беч, специјало да се упозна са мном, донео је видео-касету са проглашења 30 војвода, међу којима је био и он.

Одгледао сам пажљиво, коментаришући пред њим да би количина сервираног печења могла да нахрани два гладна српска села на Косову и Метохији, најсветијој српској тапији, заточена окупаторским и терористичким бодљикавим жицама.

Кад сам одгледао видео касету, пажљиво сам је извадио и, гледајући га у очи, хладнокрвно сломио једним потезом, показао му где су излазна врата и питао га да ли му треба моја помоћ!

Видовдански маршеви као Титови слетови!

Разне српске „патриотске организације“ већ дуги низ година организују „Видовданске маршеве“ од Храма Светога Саве до окупираног Газиместана!

Било би то у реду да се организује СРПСКИ МАРШ, онако како су то у јужној Србији, на челу са легендарним Војом Танкосићем и Војином – Вуком Поповићем, радили витезови и јунаци: Мицко Крстић, Јован Стојковић-Бабунски, Глигор Соколовић, Василије Трбић, Јован Долгач, Анђелко Алексић, Крста Трговишки, Илија Јовановић-Пчињски, Лазар Кујунџић, Саватије Милошевић, Коста Пећанац, Ванђел Скопљанче, Тодор Алгуњски, Сретен Рајковић-Руднички, Ђорђе Ристи, Цене Марковић, Раде Радивојевић-Душан Вардарски, Тренко Рујановић, Зафир Премчевић, Јосиф Михаиловић, Михаило Јовановић, Павле Блажарић, Емилио Милутиновић, Бошко Вирјанац и многи други јунаци и витезови, који нису правили вашарске „маршеве“ него прави српски, како и доликује јунацима и витезовима!

Да су организовали неки сличан марш, тада бих се ја, са моје 63 године, младићки оран, радо први прикључио, али с обзиром да држим до менталне хигијене с гнушањем гледам на свако пијано и малоумно „србовање“ и робовање соптсвеним уобразиљама!

Кретало се са свирком, песмом, талабасањем у патриотске груди уз наглашене дозе малигана, али су се многи врло брзо трезнили и били мирни као бубице док су се над њима иживљавали шиптарски терористички полицајци, скидајући их до голе коже и бацајући им мајице са српским обележјима на сред пута и по њима садистички газили! Срамота!

Такви маршеви, са другом иконографијом, познати су као Титови слетови за увесељавање малоумника!

Емиграција и инфилтрација

Пошто су комуњаре и покумоњарене фукаре разбиле српски национални корпус у Отаџбини, вредно су прионули на антисрпски посао и, као некад Удба, која је оснивала удбашке гастарбајтерске клубове по Европи (нису смели по Америци, Канади и Аустралији, јер је пре 40 година српска емиграција још увек имала кохезиону снагу), сада су се размилели по белосветској помрчини, сејући раздор, уносећи смутње тамо где им се дозволи, оснивајући сијасет „хуманитарних“ и сличних организација као параван за лично богаћење на народној муци у Отаџбини и лаковерности добродушних Срба у економској емиграцији, а политiчку емиграцију избегавају јер знају да искусни емигранти знају све што такви пробисвети хоће да сакрију као змија ноге!

У економској емиграцији почињу, с неба па у ребра, са личним „пријатељским“ и „патриотским“ контактима, уз обавезно фризиране биографије, али при том заборављају да искусни људи и те како умеју да користе велике народне очи и уши које све виде и све чују, на жалост свих тих мешетара који би хтели да своје среће граде на туђој несрећи! Ту почиње крај самоиницираним контактима, по систему, с неба па у ребра!

Да закључим, њушке комуњарске и удбашко-фукарске, одавно су прочитане!

Њушке комуњарске и удбашко-фукарске