Бугарска и Јужни ток
Ових дана ће у Софији бити потписан инвестициони споразум по питању изградње бугарског дела гасовода „Јужни ток“. Ту одлуку је донео кабинет министара Бугарске који је Дељану Добреву, министру економије, енергетике и туризма дао одговарајућа овлашћења.1 Прво се претпостављало да ће се свечана церемонија одржати већ 9. новембра. Међутим, смрт патријарха Бугарске православне цркве Максима, натерала је да се преиспитају донети планови. Како претпоставља министар Добрев, „уговор са „Гаспромом“ ће бити потписан следеће недеље, у среду или четвртак“. Тако да „Јужни ток“ мада уз тешкоће, ипак пробија себи пут кроз Бугарску.
Сарадња Русије и Бугарске по питању прикључења бугарске стране пројекту „Јужни ток“ сада већ има дугу историју. ОАО „Газпром“ и бугарска државна компанија „Булгаргаз“ су још у децембру 2006.године потписале споразум о сарадњи у области испорука и транзита руског гаса. Документа су, конкретно, предвиђала продужење рока важења билатералног уговора о транзиту до 2030.године, а почетком 2008.године Русија и Бугарска су потписале и споразум који се односи директно на пројекат „Јужни ток“.
Улога Русије у обезбеђењу енергетске сигурности Бугарске тешко да може да се прецени. „Газпром“ представља јединог извозника природног гаса у Бугарску, а у националној сфери промета он има отприлике три четвртине капацитета. Шта више, захваљујући руској страни, Бугарска је постала најважнија балканска транзитна карика преко које гас из Русије стиже у Турску, Грчку и Македонију.
Међутим, изградња бугарског дела гасовода „Јужни ток“ је још пре неколико година наишла на озбиљне тешкоће. Оне су биле тим неочекиваније, зато што се сарадња са другим потенцијалним учесницима пројекта развијала без сличних проблема. То се највише односило на Мађарску, Србију, Грчку, Словенију и Хрватску. Осим тога, у септембру 2011. је потписан споразум акционара компаније South Stream Transport AG који се односио на реализацију оног дела пројекта који је водио морем. Документ је предвиђао да учешће „Газпрома“ у пројекту поморског гасовода износи 50%, италијанске „Ени“ 20%, немачке компаније Wintershall Holding GmbH и француске EDF – по 15%.2
Влада Бојка Борисова, која је на власт у Бугарској дошла у лето 2009. је, образлажући то као проверу рада претходног кабинета, изјавила да је неопходно да се преиспита питање сврсисходности учешћа земље у пројекту „Јужни ток“. При том је влада Борисова покушала да Бугарску прикључи пројекту „Набуко“, који је водила Европска унија, а који је представљао конкуренцију руском гасоводу.
На крају су се проблеми поузданости у снабдевању Бугарске енергијом нашли у центру геополитичких игара које је започела Европска унија, а конкретније – Европска комисија. Ова последња је као свој циљ у раду схватила уклањање Русије из испорука енергената. Декларација, која је донета у јануару 2009. године у Будимпешти на самиту, посвећеном „Набуку“, окарактерисала је пројекат „Набуко“ као „иновациони, животан и поуздан“.3 Као резултат – у „Гаспрому“ су одмах почели да траже могућу замену за бугарски део пројекта „Јужни ток“. При том је најреалнија на том плану изгледала кандидатура Румуније.
Међутим, вектор бугарске политике у енергетици се поново померио према руској страни. Министар Добрев је чак изјавио да је „Јужни пут гаса“ приоритет за његову земљу, јер он представља „диверзификацију за испоруке гаса не само Бугарској, већ и ЕУ“.4
Врло је схватљив разлог за овакву трансформацију – он се налази у потпуној пропасти пројекта „Набуко“ који је бугарска страна покушавала да искористи не само као средство притиска на Русију, већ и праве преваре у вези са питањима транзитних плаћања и цене гаса. Како констатују новине The New York Times, позивајући се на америчке изворе, гасовод „Набуко“ у најбољем случају може да рачуна само на испоруке гаса из Азербејџана , а оне би покриле највише 12% од количине која је предвиђена пројектантском документацијом.5 Суштина позиције Азербејџана је у непостојању жеље те државе да на себе преузме конкретне обавезе у вези са гасоводом „Набуко“, све док се не разјасне намере осталих потенцијалних учесника у пројекту – Казахстана и Туркменије. А те две земље би радије да сарађују са Русијом.
Према првим прорачунима, пројекат „Набуко“ је предвиђао да се гас који се добија у Азербејџану и на Блиском Истоку испоручује преко Турске, са перспективом да се том гасоводу прикључе и централноазијски испоручиоци. Потенцијална количина гаса који се отпрема је требало годишње да износи између 25 и 30 милијарди кубних метара. Та количина представља максимално 5% укупне количине гаса, колико се рачуна да ће Европској унији бити потребно до 2020.год.
Другим речима, са економског гледишта, „Набуко“ није у стању да реши проблем сигурности Европске уније у снабдевању енергијом, које би замениле испоруке из Русије, поготово уколико се узме у обзир да би после укључивања у експлоатацију гасовода „Јужни ток“ укупна количина допунских испорука Русије Европи износила 110 – 118 милијарди кубних метара гаса, што би дозволило да се све већи захтеви Европске уније изврше са бар 50%. Како је у вези са тим констатовао аналитичар компаније Deloitte Грехем Садлер „тешко је пустити у рад и финансирати инфраструктурни мегапројекат на тржишту гаса које већ има приступ извориштима са којих се гас испоручује по конкурентним ценама“. У вези с тим он је економску базу пројекта „Набуко“ оценио као „нестабилну“.6
Такође треба да се узме у обзир да планирано прикључење ирачких налазишта, којима би се гасовод допуњавао, захтева изградњу новог гасовода, а учешће Ирана је немогуће без претходног регулисања читавог комплекса геополитичких проблема који су повезани, благо речено, са сложеним односима Техерана са САД и Европском унијом.
Зато се не треба чудити што на енергетском пољу Русија очигледно надиграва Европску унију.
Бугарску конкретно, али и целу Европску унију, да буду спремнији за разговор терају и објективни фактори који се односе на садашњу ситуацију у Европи. Тешко да ћемо претерати уколико кажемо да на позицију европских земаља озбиљан утицај имају и финансијско-економски разлози – посебно актуелни у условима садашње кризе. И нехотице се присећамо дискусије која се развила још почетком 2009.године међу зидовима Европског парламента. Тада је група европских посланика на челу са Ан Лаперуз, представницом Француске, предложила Европској унији да Русију прикључи реализацији пројекта изградње „Набука“.
Како је госпођа Лаперуз, која је у Европском парламенту дала специјални извештај о проблемима сигурности у снабдевању енергијом Европске уније, сама признала, она се „бори за прилаз који води помирењу и дијалогу са Русијом која Европској унији испоручује 42% гаса“. Такав прилаз је индиректно подржао и експерт НАТО за проблеме сигурности у снабдевању енергентима Ендрју Морган, који је у Европском парламенту изјавио да, иако ЕУ треба да тежи диверзификацији енергетских извора, „ми не треба једноставно да се окренемо од Русије, не знајући при том где идемо“.
Чињеница да руске испоруке покривају скоро пола потреба Европске уније у гасу је сасвим објективна. И то чини још чуднијим покушаје одређених снага и у Софији, и у Бриселу, да изолују нашу земљу. У оваквим намерама може да се открије нека логика – када се ради о геополитичким сценаријима САД. Још 2003.године у америчкој администрацији се тајно дискутовало о потреби да се промени статус не само Каспијског мора, већ и Волго-Донског канала тако што би се поменутом каналу дао статус међународног, и он био претворен у „артерију коју руске власти не би имале право да контролишу“.7 Ипак – било каква енергетска изолација Русије у односу на Европљане изгледа смешно и наивно.
———————————————————————–
1 ИТАР-ТАСС 071442 НОЯ 12 07.11.2012 14:47
2 ПРАЙМ 07/11/12 18:14 07.11.2012 18:15
3 http://www.kormanyszovivo.hu/media/retreive_file/14828?lang=hu
4 ИТАР-ТАСС 07.11.2012 20:56
5 The New York Times, 11.06.2008
6 The Guardian, 21.02.2011.
7 Арешев А. Политически мотивированные энергетические проекты и рост военно-политической напряженности в Закавказье // Аналитические записки. (Арешев А. Политички мотивисани енергетски пројекти и раст војно-политичке напрегнутости на Закавказју//»Аналитические записки». 2007, јуни.Стр. 81-82.
"Јужни ток" иде Бугарском
0 comments:
Post a Comment