Бајке без насиља, за грађанско друштво

Снежана и седам патуљака (Фото: pozadine.blogujem.com)

Београд – Деца 21. века заслужују и бајке за 21. век. Тиме се руководио Борислав Пантић, директор издавачке куће „Чаробна кућа”, када је неколико писаца и илустратора позвао да адаптирају популарне бајке и прилагоде их савременом тренутку. Књига „Српске народне бајке за децу 21. века” садржи 19 бајки (Биберче, У цара Тројана козје уши, У лажи су кратке ноге…), а њих потписују писци Давид Албахари, Драган Великић, драматург Александра Гловацки, и аутори млађе генерације Ото Олтвањи и Дарко Тушевљаковић. Издање је проглашено за најбољу дечју књигу на овогодишњем Сајму књига у Београду.

„Са развојем савременог грађанског друштва, у последња два века све познате светске бајке су адаптиране. Ми нисмо тежили алтернативној адаптацији бајки, већ традиционалном облику који ће родитељи радо читати својој деци пред спавање“, каже Борислав Пантић и додаје да наше бајке нису превише атрактивне новим генерацијама, јер су им поједини изрази тешко разумљиви, а одређене моралне норме несхватљиве…

Неко ће, међутим, питати зар нису универзалне вредности бајки свевремене и зашто све мора да буде ововремено, на шта Пантић одговара да одређене вредности могу да издрже тест времена, попут држања дате речи, или жртвовања за другог, али додаје да то никако не можемо рећи и за уговорене бракове, те је у адаптацијама промењено да вољену особу сада бира срце.

„Такође, у бајкама су позитивни јунаци понекад превише сурови, а женски ликови трпе насиље. У „Златној јабуци и девет пауница” главни јунак заповеда да злу бабу вежу коњима за репове и растргну, док је у новој верзији ова суровост избачена, јер је и мотивација поступака другачија него у оригиналу. Насиље се види у „Немуштом језику” када жена, због необуздане радозналости, доведе јунака на саму ивицу смрти, па се он досети и „опамети” је батинама. Ми смо поруку пренели без увођења насиља“, каже Пантић.

Потписник 11 адаптација Дарко Тушевљаковић, добитник награде Друштва љубитеља научне фантастике „Лазар Комарчић”, говори о томе да ли ће читаоци бити изненађени новим верзијама:

„Ако неко мисли да ће уместо коња затећи ферари, или уместо чардака ни на небу ни на земљи“ – вилу на Дедињу, „онда ћу морати да га разочарам. Ове приче врве од змајева, принцеза у невољи, часних јунака спремних на све, превејаних ниткова са чудесним моћима, мудрих животиња и скривених блага, набраја аутор додајући да и без архаизама, бајка неће изгубити ону „старинску” атмосферу коју су настојали да задрже.“

Бајке су, објашњава, мењане само тамо где би понуђени савет био проблематичан за данашње дете.

„Наравно да ниједна бајка не пропагира насиље, али насиља у њима има, и то поприлично, а понекад је оно, чак и за данашње појмове, брутално као што је кување раскомаданих делова људског тела у казану или батинање трудне жене. Данашњи клинци су навикли на свакакве гадости, али народне бајке заиста не морају да употпуњују ту, већ пребогату, палету. Ако је потребно деци показати чиме су некада људи плашени, увек имају школу где ће читати оригинале“, каже овај аутор.

Писац Ото Олтвањи истиче да адаптације није доживео као бласфемију, већ напротив, изазов да нову генерацију заинтересује за помало заборављене, али ни у ком случају и застареле садржаје.

„Послу сам приступио као рестаурацији, пазећи да ништа не поломим или покварим. Сматрам да су моје интервенције тек козметичке природе“, мисли Олтвањи и објашњава да је само истакао узбудљиве делове, и инсистирао на доследности заплета, у чему „усмено предање уме понекад да закаже”.

„Моја највећа интервенција је у бајци „Ђаво и његов шегрт” где је измењен епилог зато што је крај дошао нагло, па је деловало као да је успут загубљен. Судбина ликова, или питање како ђаво контролише шегрта, у оригиналу су остали недоречени те сам се потрудио да понудим неке достојне одговоре“, каже Ото Олтвањи.

Процес адаптирања „Снежане”

„У првој, необјављеној верзији „Снежане и седам патуљака” браће Грим, главни негативац је њена љубоморна мајка, која лично одводи Снежану у шуму и ту је оставља. У првој штампаној верзији, браћа Грим ово мењају и одвођење девојчице препуштају ловцу, док у каснијим издањима сматрају да је примереније да улогу негативца добије маћеха. Бајка се код браће Грим завршава Снежаниним венчањем на којем маћеха игра у врелим гвозденим ципелама, а ову прилично окрутну сцену приређивачи су касније избацили“, каже Борислав Пантић.

Уз препреке до срећног краја

Нада Милошевић-Ђорђевић, академик и професор народне књижевности на Филолошком факултету у Београду, у пензији, каже за наш лист да подржава адаптације.

“ Таква пракса постоји у свету, и ту је реч о једној врсти ауторске бајке. У њима је важно сачувати: победу добра над злим, превладавање препрека, занимљивост авантуре и срећан крај.“

Бајке без насиља, за грађанско друштво