Екуменизам и време апостасије

(Фото: vizionarski.wordpress.com)

Жалосно је да су у хришћанским редовима прогоњени они који виде замку, храбро указују на њу и беже од пропасти!

На крају своје познате књиге, “Екуменизам и време апостасије“, Јеромонах Сава Јањић поставља веома значајно питање:

„ШТА ЧИНИТИ?

Ово питање поставља се данас пред многим православним хришћанима, који су свакодневно сведоци ширења СВЕОПШТЕ екуменистичке АПОСТАСИЈЕ на свим нивоима. Многобројни догађаји новије историје јасно показују да се убрзано ради на стварању АНТИ-ЦРКВЕ, на „ПРЕРАДИ“ Хришћанства, реинтеграцији догмата, црквене историје и интензивној секуларизацији и модернизацији духогвног живота.

Живимо у временима која су у много чему опаснија од времена Св. Марка Евгеника, или времена аријевске, монофизитске и монотелитске јереси…

Сад се поставља озбиљно питање, ДА ЛИ ЈЕ ДОШЛО ВРЕМЕ да ће УСКОРО ЦРКВА ХРИСТОВА Моћи ДА ПРЕЖИВИ ЈЕДИНО у катакомбама и ПУСТИЊИ И ДОЧЕКА Христа тамо, одакле је и кренула на свој историјски пут?“ (Јеромонах Сава Јањић, Екуменизам и време апостасије, стр. 100)

Ово је питање Јеромонах Сава Јањић упутио православним хришћанима, али екуменски проблем који се намеће хришћанима је свеопшти проблем и односи се на све религије на земљи.

Ово је иста вест коју деценијама верно и истрајно објављује Владика Артемије. Владика Артемије тврди да је ова књига у неким православним продавницама била забрањена да се продаје. Да ли је то истина? Ако је истина требамо се запитати: који је разлог њеног забрањивања?

Друго, да ли је Јеромонах Сава у овој својој књизи изнео истину или фантазију?

Јеромонах Сава Јањић НАСТАВЉА:

„Тренутно два су основна начела на која савремени православни хришћани реагују на јерес екуменизма. Први је начин, борбe против екуменизма унутар канонских и институционалних оквира Помесних Православних Цркава, а други је напуштање тих оквира и пресецање свих званичних веза са Црквама чији су поглавари активни у екуменском покрету.

Они који се боре на први начин верују или да је могуће васпоставити светоотачким курс у васцелом Православљу и да ће јерес екуменизма бити превладана, или барем сматрају да још нису исрцљенe све могућности борбе унутар постојећих оквира, те да не треба правити додатне расколе на и онако већ изранављеном телу Цркве која страда.

С друге стране, они који су се већ званично одвојили од официоналне црквене организације развијају један став који се може дефинисати. О каквом се ставу заправо ради?

У суштини појам отпада и поделе у црквеном телу има негативну кoнотацију, пошто су основни атрибути Цркве љубав, мир и слога. У том смислу свака подела и раскол проузрокован због личних или нецрквених циљева није оправдан и сматра се цепањем ризе Христове.

Али у историји можемо да видимо да кад год су Цркву нападали вукови у јагњећој кожи, тј јеретици, посебно они који су били високих црквених чинова, свештенство и народ су се уклањали од таквих и прекидали са њима општење“. (Јеромонах Сава Јањић, Екуменизам и време апостасије, стр. 100, 101)

У наставку Јеромонах Сава Јањић наводи 15. канон Прво-другог сабора цариградског из 9. века у ком је речено да иако свештеник, епископ или патријарх и греши, верник је дужан да га поштује и слуша све док сабор не одстрани таквога. Међутим Сава наглашава један изузетак:

„Једини случај кад је допуштена и не чекајући САБОРСКУ ЗВАНИЧНУ ОДЛУКУ, раскинути послушност предстојнику јесте случај КАД ОН ОТВОРЕНО ПРОПОВЕДА јерес, те самим тим он престаје да буде истински епископ и пастир…

Свети Јован Златоусти одговара: У ком смислу? Ако је то у питању вера, бежите од њега и клоните га се, не само ако је то човек, већ дадође сам анђео са неба. “ (Јеромонах Сава Јањић, Екуменизам и време апостасије, стр. 101, 102)

Да ли Јеромонах Сава предлаже верницима, ако епископ почне да проповеда јерес, да не треба чекати одлуку сабора о његовом свргнућу, него одмах треба да га напусте?

„Свет и ђаво воде Цркву таквом искушењу, да може доћи дана КАДА ЋЕ сви епископи УЋИ У ЗАЈЕДНИЦУ СА ЈЕРЕТРИЦИМА. Шта ће тада верни радити? Шта ће Радити та неколицина која буде имала храбрости да не иде за масама, за својим народом, ближњима, својимсуграђанима … Црква је тамо где је истина. “

„Сведочанство западних учитеља не признајем, нити прихватам. Претпостављам да су они покварени, јер у стварима православне вере не може бити компромиса.“ (Св. Марко Ефески, Против лажног јединства, стр. 15)

„Сама чињеница што говоре о јединству“ цркава „показује да је њихова замисао потпуно антихришћанскa. Они тиме признају да је ЈЕДНА, СВЕТА, Саборнa и Апостолскa Црквa коју исповедамо у Симболу вере, престала да постоји, да је „распарчана у многе“ цркве…“ (др Александар Каломирос, Против лажног јединства, стр. 17, 80)

Жалосно је да су у хришћанским редовима прогоњени они који виде замку, храбро указују на њу и беже од пропасти.

Очајни позив екуменском патријарху

После обостраног скидања анатеме из 1054. године између Ватикана и Константинопоља, многи међу католицима и православнима били су одушевљени, док је са обе стране било и негодовања и критике. Међу првим и можда најоштријим био је архимадрит Филотеос Зервакос, игуман манастира лонговардског. Његова посланица названа је: Очајнички позив екуменском патријарху (Атенагора).

„Већ раније сам желео да вам пишем Ваша светости због Вашег брзог и непромишљеног дијалога према јединству Источне Православне Цркве са ђаволско наученим папством … Пожурили сте брзим кораком и ропским умом испуњењу ваше прве сумњиве одлуке – која је, према лажном јединству са лажним – непогрешивим папом, који Вас је позвао као некога ко је на погрешном путу, да се врати папином тору…

Видите, Ваша светости, како у неслози вукови хватају и разгоне овце Вашег стада које Вам је Господ поверио и за које је пролио крв своју. А Ви се не бринете за овце. Ви се једино бринете да по сваку цену успоставите пријатељство и јединство са њим и за своје лично, а својестадо предајете папи. Међутим, пазите, Ваша светости, јер добре и рационалне овце Христовог стада неће Вас следити, по речи Господњој: ‘А за туђином неће да иду, него беже од њега, јер не познају гласа туђега’. (Јован 10,5). Они који ће Вас следити су они који су изван тора Христова, то су паписти, лутерани, калвинисти. ‘А који саблазни једнога од ових малих који верује у мене’, рекао је Исус, „боље би му било даму се обеси камен воденични о врату његову и да потоне у дубину морску’. (Матеј 18,6). Онда, Ваша светости , каква ће бити казна за Ваш грех? Јер нисте саблазнили једнога од најмањих – већ милијарде великих – епископа, свештеника, монаха свештеника, калуђера, теолога, обоје, људи и жена… Пре свега Ваш је посао да успоставите јединство и мир Православне цркве, која је дословно уздрмана овим новотаријама…

Паписти и без икакве промене настављају у својој злој доктрини и арбитражи. Док данас категорично изјављују да ‘јединство хришћанства не значи ништа друго већ покорност Риму, једином Христовом заменику на земљи’ и да ‘примат и непогрешивост нису еклезиолошкe одлуке које Црква може поништити, већ догма коју нико не може померити’. (Catholic, the Roman Chatolic Nevspaper of Athens, Oct. 16,1963); и још више ‘Католичка црква није спремна да жртвује ниједну од својих истина’ – радије речено заблуда …

Јединство коме теже обе стране не може бити право јединство, нити оно које је стабилно и трајно, зато што се не темељи на јединству доктрине.
Пошто је јасно да унутрашње (доктринарно) јединство није могуће, и спољно јединство је немогуће … Ово спољно једниство, које се заснива на верским разликама, резултат је лажног јединства и конфузије у Цркви…

Свети Нектариус је рекао: ‘Услови јединиства показују да је оно под овим условима немогуће, зато што нема додирних тачака. Свако од другога тражи нешто више или мање него само одрицање од принципа на којима је утемељена цела грађевина Цркве. С једне стране Римска црква основана је на папству, а с друге стране Источна црква основана је на васељенским саборима. Због тога је једниство немогуће, јер захтева рушење обеју Цркава …

Источна црква захтева да се папа са западним Црквама врати у њено крило, одричући се свог прошлог живота, и да јој се врати у покајању …Да би се постигло јединство, било би неопходно да се одстране главни узроци одвајања. Овај захтев биће задовољен, кад се папа одрекне свога пута, а не док толерише ове заблуде које су укорењене у Цркви. Све дотле док главни узроци поделе остају такви какви јесу, Цркве упорно иду својим путевима и јединство је немогуће. Да би се успоставило, јединство мора да се осигура на принципима истине. Без тога сваки напор је узалудан.’ (An Historical Studi Concerning the Causes of the Schism, p. 9).

Нека буде јединство, Ваша светости, али на начин на који то Христос жели: далеко од сваког световног разлога и било каквог компромиса… Између два различита учења, не постоји прави пут компромиса. Из тога разлога они који проповедају средњи пут компромиса и уче да не постоји ништа стабилно, дефинитивно и сигурно, већ као лицемери мисле на своје међусобно мишљење, такво јединство мора да се избегне.

Немојте рећи Ваша светости, да настављамо само спољно приближавање и јединство заједничког фронта љубави против глади, несреће, атеизма, комунизма и рата, јер јединство најпре треба да буде победа истине, а онда тријумф љубави која извире из једниствене истине …

Што више проучавамо ситуацију која је формирана за десет векова шизме и потпуне одвојености, то указује да чињенице нису тако једноставне да бисмо са више дијалога на ходницима Латеранске палате могли остварити дугоочекивано једниство … Ако Римска црква настави упорно да се држи папиних принципа и даље буде покушавала да прошири своју власт изнад свих екумена, гутајући и асимилујући све, била би права лудост од нас православних да започнемо разговоре са људима који немају намеру да се помакну са своје позиције – чак нимало – већ напротив показују тенденције да прогутају све друге цркве. Здраво, неискварено и славно православље одбија такве предлоге иузалудне дискусије.

Ваша светости, Ви цепатe Цркву и делите православље још више него што је подељено. Зашто бисте приморали оце Свете Горе, или пет од десет митрополита Грчке, да сутра поделе Цркву да би је сачували од јединства које није дозвољено? Шта мислите да сте постигли својим јединством са римским бискупом које је против светога канона? Најједноставније, ојачали сте латинску позицију поделе. Шта је учинио Ваш мелодрамски поздрав издалека, Ваш загрљај и шта су постигли Ваши противканоски поклони? Прецизније, повећали су опасност да упозоре верне да ће од сада папине јереси бити отвореније. Дијалог, заједничка молитва, примање поклона и либералних новотарија, неопростиви су према православним прописима…

Ваша светости, немојте нас водити у грешно папство и не планирајте да нас увучете у Вавилон… Немојте, зато што ћете наићи на отпор. Слава Богу, у овој земљи мучеништва постоји љубав православља и дух отпора.

Православна мисао, као таласи океана пробудиће се и потопити Ваш чамац у његовој трци према папском антихристовом јединству, са суперјеретичким папством… Нећемо толерисати издају! …

Бог је уклонио издајнике … Бежите од новотарија као да их је ђаво измислио. Останите на светим канонима. Ако у њима останете бићете спасени, имаћете мир, али ако их не послушате, мучeћи се у мукама, имаћете вечити рат међу собом …

Ваша светости, објавите опасност у којој се налазимо, онда кад приступате дијалогу са тврдоглавим јеретицима. А од нас се захтева да будемо будни … Ваша светости, што се десило оно је прошло. ‘Људско је грешити; а упорно настављање је сатанско’. Исправите погрешку! Имајте самилости према рањеним хришћанским верницима … Прекините више са скандалом, јер пут који сте изабрали, иако ће вас довести до јединства са римокатолицима, изазваће још већу поделу у православном свету, јер без сумње Ваша духовна деца, радије ће изабрати верност православљу уместо екуменске идеје компромисног јединства са неправославнима без њихове пуне сагласности у истини.“ (Letter of Metropolitan Filaret to Patriarch Athenagora)

Глобални луна-парк

И сам центар православног света – Света Гора, на почетку новог миленијума сусреће се са до сада невиђеним проблемима. Екуменизам, као део свеопште унификације планете, тренд је који озбиљније од свих варварских освајања може да угрози седиште источног хришћанства и претвори га у глобални луна-парк, туристичку атракцију која значи и крај духовног подвижниства хиљаде православних монаха са полуострва Атос.

„Рат за Свету Гору достиже кулминацију! Актуелан политички тренутак у свету наговештава да заговорници екуменизма, дијалога католицизма и православља, али и свих других религија: шаманизма, будизма, зороастризма или вуду-зомби веровања у једну, јединственусветску религију под јурисдикцијом римског папе, вребају прилику да уништењем Свете Горе задају последњи ударац православљу“, тврди за НТ београдски вајар Владан Мартиновић, управо пристигао са Свете Горе.

У Грчкој се, подсећа Мартиновић, међу политичким званичницима води права кампања против Свете Горе, а на опште негодовање већински православаног грчког народа. Посланица грчког парламента Ана Караманоу прошле седмице упутила је Европској унији иницијативу да се Света Гора, после готово 1.000 година, отвори за посете жена. Као главни разлог свог предлога навела је непоштовање женских права. Овај захтев долази у тренутку када је Света Гора, комплекс 20 православних манастира на грчком полуострву Атос, у ванредном стању, и само додатно појачава тензију у седишту источног хришћанства.

„Православље или смрт“

Владан Мартиновић нашао се у једној од својих многобројних посета Светој Гори баш у тренутку када је истекао рок за исељење из манастира који је васељенски патријарх Вартоломеј дао зилотима. Пред полазак за Београд, Мартиновић је на Атосу посетио неколицину својих старих познаника међу зилотима, који су у тренутку опсаде били ван манастира, па је видео и саму блокаду Есфигмена. Ексклузивно за НТ преноси своја искуства:

„Они су не под грчком, него под директном јурисдикцијом Васељенске патријаршије. Међутим, већ 10 година, од првог сусрета цариградског патријарха са папом, више него оштро противе се свим облицима сарадње источног и западног хришћанства, а реч екуменизам не сме ни да се изговори у њиховом присуству. Логично је да њихове оптужбе – да уједињењем са католицизмом долази до уништавања православља, које су при том и болно тачне – не пријају њиховом патријарху и да је, уз помоћ световних, грчких власти, решио да их ‘дисциплинује’.“

Зилоте, наводи Мартиновић, неки сматрају православним фундаменталистима, али свако ко је икада посетио Свету Гору морао је увидети даје то фама и нереално подгреван стереотип. Њихов мото: „Православље или смрт“ и даље се погрешно тумачи као спремност зилота да сваком ко није православне вере – ставе нож под грло!

Зилоти нас Србе баш и не воле

Зилоти у свом манастиру живе по изузетно строгим правилима. У госте не пуштају већину намерника, већ само оне који признају стари, јулијански календар, и то веома добро знају да процене. Када је први пут, пре неколико година, Владан Мартиновић стигао пред капије Есфигмена, који је од Хиландара удаљен „30 минута шетње“, прошaо је кроз специјалну проверу:

„Видели су да целивам иконе уз наш, специфицно српски начин метанисању. Један монах поручио ми је да се склоним из цркве и сачекам са стране. Објаснио сам му ко сам, одакле сам и какви су ми погледи на православље. Онда је отишао код игумана и вратио се уз осмех и понуду да преноћим у конаку. За разлику од осталих светогорских манастира, где сам приман за трпезу са монасима, добио сам неку кашицу и више него неудобно место за спавање. То је било упознавање са њиховим аскетизмом. За разлику од увреженог веровања да нас Србе нешто посебно воле, уверио сам се да нам замерају стремљење ка екуменизму. Веома су добро информисани и знају за све потезе наших црквених великодостојника.“

„Тај мото је само начин очувања вере. Према њиховом веровању, нема средине. Или сте прави православци или не! Међутим, то није милитантна искључивост. Они, ни случајно, не желе да се сукобе са било ким, да се туку или проливају крв. Бориће се искључиво мирним, православним методама. Сасвим су далеко од увреженог мишљења – да су, малтене, ‘православни терористи’. ‘Православље или смрт’, тај мото, функционише једино у смислу – ако си православан, само тако можеш да досегнеш вечити живот, и после смрти.“

Грци, којима последњих неколико година превласт над туризмом у источном Средоземљу полако преузимају Турци. Од оснивања „монашке републике“, 1054. Године, на Светој Гори забрањено је присуство жена, иако су свих 20 манастира посвећени жени – Богородици. Штавише, на ово полуострво, насељено монасима посебних моралних начела и стремљења ка готово савршеном идеалу духовног живота, забрањен јеулаз и женкама животињама. Нема крава, коза и оваца! Све што је „женско“ сматра се могућим искшењем за монахе заветовани на целибат. Једини изузеци су, кажу легенде, царица Јелена, жена цара Душана, која је у бегу пред епидемијом куге, у 14. веку, под маском царевог пажа, на кратко обитавала у Хиландару, и једна америчка новинарка, која је пре двадесетак година, прерушена у мушко, у жељи за ексклузивном причом, успела да се увуче на Свету Гору.

„Иницијатива да се женама дозволи боравак на Светој Гори уједно је и најава краја монашког живота на Атосу. Пошто је ово само седиште, односно духовни центар православне вере, прихватање „женског туризма“ означило би и сам крај православља! Истина је да Грци имају све озбиљније губитке у традиционално уносном туризму, да им Турци отимају европску клијентелу и да би зарадили милијарде од навале жена на Атос. Али, бојим се да је цена за то превелика за све православне Грке.“

И сада се, пред тим искушењем, као последња брана све озбиљнијим и успешнији нападима на Свету Гору, поново појављују зилоти.
Интервенција државе

„Света Гора је, наравно, део Грчке, па су, практично, сви манастири, као и наш Хиландар, на грчкој територији. И Кареја, као административни центар Атоса, иако има неку врсту аутономије, налази се на територији Грчке, односно ЕУ. И Есфигмен је, заправо, грчки манастир, који је ‘застранио’ по својој доктрини, што индиректно потврђује и васељенски патријарх кад тражи интервенцију државе Грчке…“

Основни повод зилотског последњег сукоба са својим духовним поглаваром јесте неуобичајено причешће које је патријарх Вартоломеј јавно извео:

„Пре неколико месеци причестио је групу људи, међу којима је било и муслимана и католика. То је, по зилотима, највећа могућа јерес. Сама литургичка начела и позив: ‘Оглашени, изађите’, даје им и за право. Нису крштени, нису хришћани, а што је најважније, нису ни припремљени за свету тајну причести. Зилоти су га критиковали на сав глас. Васељенски партијарх је преко грчког поглавара Хризостома показао на ‘неваљале момке’ који га анатемишу, па се тако и развила идеја да се коначно разрачуна са зилотима. Најгоре је што и поглавари знају да су зилоти, који им стално упиру прст у око и подривају ауторитет, у праву! Навели су да ‘станодавац’, једноставно, монахе избацује из њихове куће. Зилоте, међутим, то савршено не интересује.“

Патријарх је зилотима дао рок за исељење из Есфигмена до 28. јануара. Баш пред сам истек ултиматума, Мартиновић се и затекао пред зилотским манастиром:

„Већ су били спремни. Веома љути! Били су под тешким постом и заветом ћутања, у такозваном молчењу. Примили су мене и једног пријатеља, а један од Срба зилота отишао је код игумана да тражи благослов да поприча са нама. Није га добио. Седели смо неко време и ћутали. Попили смо кафу. Схватили су поруку и мислим да су нам били захвални на немој подршци.“

Мартиновић је затим посетио неколико зилота који, као испосници, живе на југу Атоса, у пећинама. Тамо је сусрео чак тројицу Срба зилота – Симеона, Серафима и Данила:

„Са њима је било лакше разговарати. Неке од зилота, Русе, специјалци су похватали и похапсили. Алпинисти су их извлачили конопцима из келија на високим стенама, везивали, па буквално бацали у патролне чамце. Прогоне их као у најгора средњовековна времена! Један од њих ипак ми је навео да је срео полицајца који му је рекао да се не плаши – до маја. Тада, по свему судећи, планирају да окончају ову кризу. Како, видећемо…“

Шљаштећи манастири

Београдски вајар, који је провео неколико месеци на Атосу рестаурирајући камене натписе и саму испосничку ћелију светог Саве у Хиландару, пред Есфигменом је видео и седам аутобуса зилота који су дошли да подрже своју браћу под опсадом. Полиција им ни сада не дозвољава да приђу манастиру, али су тако и специјалци грчке полиције у својеврсном обручу монаха:

„Ни једни, ни други се не повлаче, а ситуација је веома наелектрисана. Грчка војска, која је такође ангажована у овом инциденту, сместила се и у нашем Хиландару, а специјалаца има на све стране. Најгоре од свега јесте што остали монаси из светогорских манастира све то посматрају као да се дешава неком другом. Као да се не ради о православљу, о њима самима. Не тиче их се…“

Међу стотинак калуђера разних националности, у Есфигмену живе и четворица Срба. Есфигмен је уточиште свих који у својим верским начелима не дозвољавају себи никакав компромис. Основа њихове доктрине јесте да је истина бескомприомисна. „Ако са истином правиш компромис, онда то више није истина“ – знају да кажу.

Занимљиво је да деценијама одбијају да им се уведе струја. Пре неколико година грчке власти су, без обзира на њихово противљење, покушали да кроз донације Светој Гори од стране ЕУ и у Есфигмен уведу електричну енергију. Али …

„Тестери су посекли све бандере на три дела! Кажу, немају потребе за струјом. Они сматрају да су то олакшице које умањују истрајност у вери. Компјутери, џипови, парно грејање и купатила у манастирима, по њима само су „пецалице“ ЕУ за монахе који полако постају жртве. Иначе, последњих година ЕУ је уложила на стотине милиона евра у инфраструктуру Свете Горе. Сада, вероватно, очекују да им се улагања врате. Кроз туризам!“

Мартиновић додаје да је то видљиво:

„Нема манастира на Светој Гори поред којег не стоје велики грађевински кранови, за солитере. Наткриљују их као роде. Скоро до свих манастира стигли су и асфалтни путеви, а сви се, осим Велике Лавре, комплетно обнављају. Неки су постали, онако шљаштећим, као наша Будва! Ма какви, летовалишта не могу ни да им примиришу. То више нема везе са сликом калуђера као седобрадих, нееманципованих стараца из средњег века. Са њима може да се разговара чак и о боксу, одлично знају ко је Тајсон. О фудбалу и филмовима и да не причам. Нема шансе да нису свесни процеса глобализације који обухвата и њих. Зато још више чуди њихова незаинтересованост за судбоносну ситуацију у којој се налазе зилоти, али и православље уопште.“

_____________________

Напомена:

Кориш’ен материјал са веб sajta svetosavlje.org, Недељног Телеграфа и фрагменти књиге оца Саве Јањића „Време Апостазије„, која је написана по благослову владике Артемија

Екуменизам и време апостасије