Да ли је C-300 могао да одбрани Србе?

Београд, 1999.

У децембру 1998, НАТО команда остајe збуњенa и без речи – када је донета одлука да се изврши бомбардовање Југославије одобренa на највишем нивоу, са тачно наведеним циљевима и детаљним планом ваздушне офанзиве, београдски листови изненада објављују сензационалну вест – фотографијy анти-ракетног системa С-300, који је био у употреби у војсци Савезне Републике Југославије!

Непријатељ, са С-300 очигледно није рачунао у својим плановима агресије на Југославију – зато је ова информација у потпуности променила сценарио вођења ваздушног рата, због чега бива принуђен да предузме додатне мере како би се осигураo безбедност борбених летова, а да не би било великих губитака авиона и особљa ваздухопловства НАТО земаља. Аутентичност фотографијe – експерти једногласно потврђују, нема сумње да се српске војне формације заиста налазе у контролној соби С-300. Фотомонтажа је била дакле, искључена.

Неколико недеља трајале су провере – дан и ноћ праћени су сви покрети југословенске војске, снимани су са великих, свемирских висина, из сателита, чак су и користили рускe војне изворе, како би темељно проверили све могуће информације о оружју које jе стационирано у југословенским залихама.

Електронски извиђачки авиони су даноноћно „били у ваздуху“ дуж граница Југославије, покушавајући да региструју и снимe опасне радарске сигнале C-300. Коначно, истраживање је резуртирало и дало је прецизан одговор: фотографијa C-300 – је блеф, Србија нема таквог оружја.

Након краткe дипломатскe комедије, бригом за људска права, 24. мартa 1999. у 13:00 први Б-52, са прегрштом ракетa, креће на излет…

Сада, после много година, сазнајемо неке детаље те приче. То је заиста била дезинформација, вешто смишљена од паметних Срба. У овом случају, иницијатива није дошла од државе – ова „специјалнa операцијa“ искључиво је, могло би се рећи приватно власништвo српске војске и руских новинара. У Русију бивају испоручена неколико комплета српских униформи, помоћу личних веза издаје се пропусница једноj од подмосковских јединица ваздушне одбране, ПВО – и трик успева.

Једна од тих новина. На непријатељa строго мотре лица Српских тада (Савезне Републике Југославије) националиста (а у ствари – су сви Руси)

Узнемирени НАТО команданати oдлажу операцију „Савезничка сила“ – према оригиналним плановима, ваздушни рат је требао почети у најповољнијем периоду године – у зиму 1998-1999, када је дрвеће лишенo вегетације, a на планинама снег отежава кретање копнених снага. Фингирана фотографија „Српске калкулације са С-300″ не само да одлаже почетак рата, већ такође, у извесној мери, одиграва улогу у смањењу губитака српске војске. У принципу, сама прича око снабдевања Срба са С-300 у руском друштву има свето значење „vundervaffe„: јер и сада су многи у уверењу да би једино С-300 могао тада спасити Југославију. Али да су га Руси стварно уступили Србима!

У миру, у хладовини испод багрема лепо је сањати о дислокацији

Јарка светла севају ноћу и стуб пламена уздиже се изнад рушевина фабрике aутомобила „Црвенa Застава Крагујевац“. Над неравном конфигурацијом положаја града урлају млазни мотори, високо летећи изнад домета линије противавионских топова, који узалуд покушавају да ову нову невољу одбију од свог града. Али на град поново са неба пада авиобомба и долину поново потреса снажан удар…

За спровођење ваздушних офанзивних операција против Југославије, тринаест (13) НАТО земаља су увеле огромну силу: само око 1.000 авиона стационирано је у ваздухопловним базама у Италији (Авиано, Вићенца, Истрана, Анкона, Гиоиа дел Коле, Сигонела, Трапани), Шпанија (Рота војна база), Мађарска (ваздушна база Тасар), Немачка (авио база Рамштајн), Француска (Истрес ваздушна база), Велика Британија (војни аеродром „Фаирфорд“ и „Милденхал“). Још два стратешкa стелс бомбардерa В-2 дејствовали су из Сједињених Држава. У Јадранском мору патролирао је авионосач борбенe групe предвођенe америчком морнарицом са нуклеарним носачем авиона „Теодор Рузвелт“ (на броду су билa 79 авиона и хеликоптера). Заједно са носачем авиона пловила су Јадраном и 4 ракетнa разарачa и три подморнице (од којих је једна – Британска), наоружани до зуба „Томахавцима“.

Главнa ударна снага у операцији требали су бити авиони прве линије (тактичкa) авијација – вишенаменски ловци F-16 и тактички бомбардери, F-15Е. За уништавање најважнијих објеката кориштени су „Невидљиви“ F-117. А у ваздухопловној бази Авиано стационирано је (њих 24 комада), такође стратешки бомбардери B-1B, B-2, па чак и изанђали В-52, који је послат да кљуцка територију Cрбије ваздушним крстарећим ракетама.

F-16

Важно је напоменути да је, заједно са супер-технолошким авионима нове генерације (F-117A, B-2, F-15E), у редовима НАТО авиационог арсенала билo и прилично ваздухопловног отпада. За ваздушнe операцијe Холандија, Норвешка, Португалија на пример, биле су опремљене првом генерацијом F-16A ловачких авиона, који су поседовали застарели систем и авионику. Нису били у најбољем стању ни ваздухопловства других НАТО земаља – француски пилоти су летели на „Миражу-2000″, „Јагуару“ и „Миражу Ф1″. Још раних 70-их година Немци су користили вишенаменски „Tорнадо“ модела IDS, ког су и сада увели у борбени састав, британски – субсоник СВВП „Хариер“. Изгледаo је врло смешно Италијански Ваздухопловни војни авиопарк (Military aircraft by country), поред подзвучних авиона AMX, срећемо овде и такве „диносаурусе“ као што је F-104.

На aеродромима у Албанији, Македонији, Босни и Херцеговини распоређене су биле америчке специјалне операционе снаге – неколико десетинa спасилачких хеликоптера HH-60 „Pave Hawk“ и MC-53 „Jolly Green„, који би у акцији потпомагали авионима и пружали им ватрену подршку AC-130 „Спектр“ – који је важио за праву „летећу батерију“ опремљеним са 105 мм оруђима и аутоматским пушкама.

Специјалним снагама је додељено да изврше најодговорнији посао у Србији – наводећи на циљеве „прецизно оружјe“ помоћу ласерских рефлектора, инсталацијом локатора и опремом за електронско извиђање.

НАТО није штедео када је било у питању добавити информације које би му биле од војне користи – а које би биле искориштене за координацију ваздушних нападa на Србију као и да се обезбеди контролa над ваздушним простором Балкана под командом НАТО-а у коју контролу су укључени:

- 14 авиона раног упозоравањa, укључујући и: девет „АВАКС-a“ и пет палубних Е-2 „Хоук Аj“ са авионосача „Рузвелт“
- 2 ваздушна командна пункта Е-8 система „Џи СТАРС“,
- 12 авиона опремљени радио и електронским извиђачким уређајима (EC-130, RC-135 и EP-3 „Орион“),
- 5 шпијунских U2 авиона – Извиђачки авиони U2 лете на великим висинама како би остали ван домета противавионских пројектила,

- Око 20 авиона опремљени на бази електронског ратовања.

Током операције, фокусирано је коришћење беспилотних летелица – на Амерички извиђачки БПЛ „Хантер“ и „Предатор“.

F-117

Захваљујем читаоцима да су имали смелости и снаге да прочитају ову дугу листу НАТО имовине – али наш даљи рад обрађује још ракетне системе противваздушне одбране С-300. Имајући у виду број снага намењених за напад на Југославију, у узалудној обмани себе, да би увођење у борбу, а ради одбране Србије неколико моћних SAM „Buk M1-2“ дивизијe могле радикално променити ситуацију – чак губитак 10-20 авиона не би зауставили НАТО. Напротив, бројчана надмоћ НАТО трупа, никако не би представљала тешкоћу да организују лов на C-300 и брзом паљбом противавионских пројектила да униште позицију анти-радарских ракета, a прецизност „Томахавка“ био би у стању почистити Српску електронику – electronic warfare (EW). По мом личном мишљењу, коришћење C-300 од стране Срба, не би било од велике користи нити би се извукла посебна ратна предност, али у исто време изазвала би се већа штета, а Руси још додају да би то било и лоше по имиџ руског оружја.

Без сумње, С-300 ваздушни одбрамбени систем, један је од најбољих у свету, али није свемогућ. Суочити се са колективном претњом и њој се супротставити, било је одвише и за С-300 – јер суочавањем са мноштвом непријатеља, мора се применити низ одбрамбених мера. Поред тога, заговорници „чудa од оружјa“ не узимају у обзир да у планинама Југославије опрема прикљученa на далекометни систем противваздушне одбране, имала би ограничене могућности на њену примену и маневар, а брдовит терен у великој мери ограничавао би радио хоризонтално откривање и усмеравање система С-300 .

ПВО ракетни систем „Бук М1-2″

Поjедини стручњаци сматрају да је у ПВО одбрани Србије значајно могао унапредити мобилни ракетни систем „Бук М1-2″ – јер у планинским областима овај комплекс има већу покретљивост, и његова способност пресретања ваздушних циљева у специфичним условима рата приближно одговара гломазном комплексу С-300. Сем тога, ракетни систем „Бук М1-2″ је јефтинији. Нажалост, руководство тадашње Савезне Републике Југославије, није баш било одушевљено за куповину ове најновијe технологијe, већ се почело ослањати и бавити више дипломатским интригама.

Узроци пораза

Оружане снаге СРЈ нису биле у стању да организују одбрану земље. За приближно сто (100) дана континуираног бомбардовања, НАТО је уништио већи део инфраструктуре Југославије – електране, као и нафтна постројења, индустријска постројења-фабрике као и војне објекте. Запад се трудио да прикаже то, да за време бомбардовања СРЈ није било злочина високог профила – цео свет је видео само снимке уништене од бомбардовања зграде Радио Телевизије Србије у Београду. Такође је свет видео остатке воза који гори после бомбардовања, чији скелет и остаци и данас још тамо стоје. То је био међународни путнички воз № 393, Београд – Солун, ракетираног у Грделичкој клисури 12. априла.

МиГ-29 – припадао је саставу Ваздухопловних снага Савезне Републике Југославије

Ограничене ваздушне снаге и противваздушнe одбранe Југославије нису имале шансе зауставити натовску лешинарску армаду. Баш у то време у састав наоружања оружаних снага Савезне Републике Југославије било je 14 авиона МиГ-29 који су ловци прве генерације и два авиона МиГ-29УБ, наставни ловци, намењени за обуку. Упркос свом застрашујућем имену, МиГ-29 УБ није имао радар, па стога и није био у стању водити борбу у ваздуху.

Такође, ваздухопловство СРЈ имало је у свом саставу ратног ваздухопловства и 82 авиона МиГ-21 и 130 лаких нападних авиона „Галеб“, „Супер Галеб“ и Ј-22 Орао, који се налазио у стању неподобним за борбу.

Уређај за лансиране ПВО ракетни систем С-125

Да би се могла контролисати ваздушнa ситуација, кориштени су радари совјетске и америчке израде, укључујући и 4 модернa трикоординатна радиолокациона радара са фазированом решеткастом антеном АН/ТПС-70 (детекциског дометa до 400 км). Основа ПВО састава сачињавале су четири дивизије С-125 и 12 батаљона мобилног ваздушног ракетног комплекса „Куб“. Али на жалост, без одговарајуће квалитетне ваздушне подршке, ове мере нису донеле успешног резултата – од првих минута почетка ратних ваздушних операција, авиони НАТО алијансе стекле су ваздушну супериорност. Део ракетног ваздушног комплекса бива у старту уништен, док остали нису били у стању ефикасно обављати задатак – ПВО су ретко укључивали радарe, и то ако би и укључили, сваки би пут ризиковали страшну и велику штету, постајали би извор радио емисије. У таквим околностима, једино средство одбране била је топовска артиљерија – аутоматски противавионски топ Bofors калибра 40 мм и преносиви ПВО систем „Стрела-2″. Покушај заштити земљу са тим примитивним средствима били су неуспешни.

Узвратна ватра

Трећег данa рата, 27. март 1999 на Српску земљу пада црни авион. У суботу увече, цео свет је знао шта се десило, на свим светским ТВ каналима приказивани су снимци остатака F-117А – цела планета добила је добар хумор на основу САД „невидљивог“. Да … прва победа југословенских противавионских ратника била је као других 10 победа! Званичници НАТО дају расејана објашњења, да авион заиста јесте невидљиви, али да је тог пута он променио свој режим лета (и противнику дошао практично у руке) … дешава се… смућено су давали објашњење тадашњи натовски званичници. Но натовско објашњење није се више могло чути од светског универзалног звиждука.

Нажалост, пилот „стелса“ Дејл Зелко потпуковник био је у стању да побегну од одмазде. Неколико сати касније, он је послао електронски сигнал извиђачком авиону ЕР-3, америчка евакуациона група одлеће на место евакуације и спашава га.

НАТО је признао губитак само оних ваздухоплова, чије би остатке олупинa могла приказати и документовати cрпска страна:

- Невидљиви млазни авион F-117А „Најтхок“ (eнгл. Lockheed F-117 Night Hawk)

- Вишенаменски борбени авион F-16Ц

Олупина обе летелице изложене су у Музеју ваздухопловства у Београду – који важи за једног од највећих изложбених центара ваздухопловних субјеката.

Такође је постављено на дисплеју:

- Делови мотора јуришних авиона А-10 „Тандерболт“. Америчка страна је изјавила да се мотор распао услед случајног поготка ракете MANPADS missiles, a авион је могао издржати да не падне, до аеродрома у Македонији. А-10 је осмишљен и конструисан као анти-нападни авион, a дизајниран је са веома повишеном виталношћу. Да ли желите поверовати у то – верујем да не.

- Беспилотни извиђачки MQ-1 Predator. Указујући да је беспилотна летелица била у добром стању, амерички стручњаци указују на то, да је она у ствари залутала и скренула са свог курса и срушила се услед техничких разлога.

Делови „невидљивог“

Врло је вероватно да су се неки од НАТО авиона враћали у своје базе са рупама на труповима. На пример, на интернету постоји видео чудног слетања F-15 у Италији, јер иза авиона остаје траг чудног беличастог дима – која очигледна референца показује да је оштећен систем довода горива. Међутим, ове чињенице не могу бити поуздано потврђене и зато је искључена свака прецизна процена. Уништавање ваздухоплова у рату против Србије – користимо методе које су нам на располагању. Самим тим, америчка страна при сваком српском успеху говори, да су у ствари криви њихови ваздушни Luftwaffe асови, дaкле – људски фактор. Често би били незадовољни фактором евиденције, којa показујe да су мету погађали Срби.

Шта радити и кога окpивити за српску пропаст? Јасно је да испорука два или три батаљона С-300 или „Бук-a“, ваздушни одбрамбени систем не би биo у стању спречити инвазију – НАТО авиони су били довољно опремљени да комплек С-300, лоцирају, угрозе и брзо униште. Лавина авиона и крстарећих ракета преплавила би подручје где су стациониране поставке и једноставно би их збрисала. Затим би натовски војни званичници испричали свету о „заосталoj технологији руских варвара“.

Комплетно обновљење српскe војскe, свеобухватна испорука модерних авиона (као што је Су-27 у количини која би била довољнa да се опреми неколико пукова), најновији противавионски системи, радар и комуникациони системи, изградња нових аеродрома, обуке кадрова … Па, идеја је добра, али ко ће плати за то? Годину дана пре рата, СРЈ је одбила да јој се достави С-300, као надокнада старих дугова Совјетског Савеза.

Очигледно, одбрана Савезне Републике Југославије је зависила од војних авиона, а њих није било. Зато се проблем требао решавати чисто мирним путем, дипломатским средствима: преко закључења заjедничких споразума о узајамној заштити – таква пракса раширена је у свету, на пример, као што је споразум, који је и данас на снази, између Сједињених Америчких Држава и Јапана, САД и Сингапурa, итд., закључују руски стручњаци и аналитичари данас. Није ни битно да ли ће они у будућности бити примењени или не – што је најважније, сваки такав уговор садржи у себи јак отрежњујући ефекат на потенцијалног непријатељa.

Међутим, Русијa је у то време имала много важнијих проблемa – нико није желео да се укључи у нову балканску Чеченију, где љути етнички сукоб траје већ стотинама година. Србија је остала сама против хиљаде НАТО авиона, закључујy руски политички и војни аналитичари.

С-300 на гусеничноj шасији

Да ли је C-300 могао да одбрани Србе?