Има ли Европска унија европску будућност?

(Фото: Блиц)

Драматично стање у посрнулој заједници народа и држава Старог континента

Оно што је почело као занемарљива дужничка криза у Грчкој крајем 2009. године, претворило се у огроман проблем који не само да љуља евро већ и само преживљавање Европске Уније. Ова финансијска криза узроковала је политичка размимоилажења, пораст утицаја екстремних политичких партија, споро доношење одговарајућих мера, нетрпељивост грађана богатијег Севера према сиромашнијем Југу, дотле да Грци називају Немце нацистима, а Немци Грке лењивцима. Ова ситуација је највероватније највећа криза у Европи још од 1945. године.

Пре само пет година, нико није могао ни да наслути да ће отворено нацистичка партија у Грчкој, Златна зора, добити седам одсто гласова на парламентарним изборима, али ни да ће десно-леви екстремисти у Француској прошлог пролећа добити скоро 40 одсто гласова.

Европа је била пуна новца и банке су давале зајмове уз камату од један одсто. Европа је, са својих 500 милиона становника и бруто производом од 16 трилиона годишње, била обећана земља. Потом је стигла озбиљна дужничка криза. А шта је то дужничка криза? Врло једноставно: немати довољно новца да би се платили дугови који су се гомилали током последњих неколико деценија.

Пет земаља Европске Уније, у мањој или већој мери, нису успеле да остваре довољни економски раст који би им омогућио да несметано опслуже своје дугове. То су Грчка, Португал, Ирска, Италија и Шпанија. Грчки дуг је постао толико велик да је премашио вредност целокупне грчке економије и проблем није више могао да се прикрива. Земље евро зоне, њих је 17, покушале се у више наврата додатним новцем помогну Грчкој али те суме нису биле довољне. Немачка захтева да Грчка „стегне каиш“ тако што ће повећати порезе и смањити издатке, али такав прилаз решавању проблема је за мање земље доста проблематичан. Смањење потрошње владе доводи до смањења привредног раста, што значи и мањих прихода од пореза. Број незапослених расте и земља је у стагнацији.

Богатије земље, као што су Немачка и Француска морају, због својих пореских обвезника, да захтевају од земаља у кризи да „стежу каиш“ а то доводи до социјалних немира као што може да се прати пре свега у Грчкој, Португалији, Италији и Шпанији.

Усмеравање бунта-демонстранти на имигранте

Грчка влада је пристала да смањи издатке и повећа порезе, али на то нису пристали Грци. Немири и жестоки сукоби по улицама грчких градова је свакодневна слика. Грчки парламент усвојио је у недељу, 11. новембра, смањење потрошње док је десетак хиљада Грка протествовало испред законодавне зграде. Ти су протести прошли без насиља, за разлику оних од претходне среде где је био знатан број повређених и када су демонстранти нападали полицију молотовљевим коктелима. Грчки премијер Антонис Самарас је раније упозорио да је његовој земљи неопходна хитна позајмица јер ће Грчка за неколико дана остати без пребијеног евра. Та позајмица можда неће стићи на време јер мора да буде одобрена у неколико европских парламената, међу њима и у немачком. Национална економија Грчке пашће, тако се очекује, додатних 4,5 одсто, а дуг ће достићи 189 одсто бруто националног дохотка.

То што се догађа у Грчкој је распад социјално-одговорне државе у корист вредностима као што су фискална дисциплина и приватна економија. У том процесу суспендује се слобода говора и насиље државе према цивилном становништву значајно се појачава. Присутан је терор на улицама који спроводе политичке групације са крајне деснице. Ти десничарски екстремисти пре свега нападају имигранте и њихово власништво. А суспендовање слободе говора постало је очигледно када је приведен новинар Костас Ваксеванис након што је у свом магазину објавио листу Грка који највероватније избегавају плаћање пореза. Та листа садржи 2.000 имена људи који имају рачун у швајцарској испостави грчке банке ХСБЦ. Ту су листу француски ауторитети доставили Грчкој још 2010. године али се у тој земљи ништа није преузело јер грчка влада у овим напетим тренуцима нема стомак да испитује своје богате пријатеље.

Ваксеванис је био пуштен након што је хиљаде грађана протествовало преко петиција и на уличним демонстрацијама. Одмах након његовог привођења, прекинуто је емитовање са грчког државног ТВ канала извештај двоје новинара да су у једној полицијској станици полицајци мучили и злостављали 15 анти-фашистичких демонстраната.

И поред оштрих протеста и доказа који су обелодањени, грчка власт је одбила да спроведе истрагу против полиције. Крајем септембра ухапшено је 15 демонстраната који су покушавали да од екстремних десничарских јуришника одбране нападнуту групу танзанијских имиграната. Не би се могло речи да у Грчкој доминира фашизам и расизам, али сузбијање слобода и слободе говора у Европи у земљи која се цени као колевка демократије забрињава многе грађане.

Мама Ангела и европска сирочад

Генерални штрајк који би обухватио Шпанију и Португал био је заказан за 14. новембар (овај текст писан је два дана пре тог догађаја). Предвиђено је да немачка канцеларка Ангела Меркел стигне у посету Португалу, да би им објаснила колико морају да „стежу каиш“, уочи генералног штрајка те су се очекивали значајни протести и у Лисабону. Министар полиције рекао је да ће полиција снимати камерама учеснике протеста против Меркелове посете, на шта ће Португалци, макар су тако најавили, одговорити ношењем маски преко лица. „Стезање каиша“ афектира и запослене као и оне без посла којих има 16 одсто.

Крајем октобра најављено је у Португалу да ће незапосленима бити смањена социјална помоћ као и да ће минимална плата доживети редукцију. Један мој пријатељ из Лисабона, професор историје у средњој школи, рекао ми је током моје посете Португалу пре три недеље, да размишља да се раније пензионише. Наиме, захваљујући свом радном стажу очекивао је да ће му плата порасти на нешто преко 2.100 евра, али му је речено да неће добити више од 1.800. По најновијим најавама о смањењу плата Руи А. се плаши да ће пасти на 1.500 евра месечно. За своје млађе колеге, који зарађују још мање, каже да решавају проблем кирије јер се по двоје-троје сместе у један стан.

Још је драматичнији случај извесне грчке медицинске сестре, мајке женског детета школског узраста, а таквих примера препуне се новине, која је имала плату од 1.200 евра и са којом је једва састављала крај с крајем. Сада добија само 800 евра месечно а са тим не може да покрпи ни најосновније потребе. У Шпанији, четвртој по величини европској економији, незапосленост је достигла цифру од 24 одсто док се тај број код младих попео на 53 одсто.

Лекари и друго медицинско особље најављују временски неограничени штрајк због најављене намере владе да приватизује неке болнице. У Француској је незапослено три милиона радно способних особа.

У кафићима европских земаља у економској кризи може се слушати расправе да ли ситуација подсећа на ону из 1930. године, почетак Велике депресије, или на ону из 1939, уочи нацистичке агресије. Мада Грчка представља само два одсто европског националног дохотка, њен статус се сматра кључним за будућност Европске Уније. Грчки излазак из евро зоне, а можда и из Уније, био би катастрофалан за финансијско тржиште и због тога што би њен корак могле да следе Шпанија и Италија, земље без којих Европска Унија не може да постоји.

Решење европске финансијске кризе, тврде многи аналитичари, може да се реши у Бриселу и Берлину за само пет минута. Наиме, проблем није толико економски колико је политички. Богате земље би морале да поделе дугове сиромашнијих. Не би се ту радило о солидарности већ о одговорности. У једном тренутку током лета 2011. године, тврде дипломати из Берлина, Меркелова је схватила да Европа не сме да се круни и одлучила је да она неће бити кривац за распад Европе након 60 година мира. Схватила је да је већ историјска личност и да не долази у обзир да је се сећају као неуспелог политичара.

Проблем су немачки грађани који нити осећају кризу нити су расположени да о њој размишљају. Уверени су да ће их њихова „мама Ангела“ заштитити. У овом тренутку одиграва се игра мачке и миша, између банака и других финансијских институција и презадужених земаља у којој свака страна покушава да извуче максималну корист за себе лично. У тој игри Немци би желели да извуку максимум али постоји опасност да се прерачунају. Са своје стране председник Европске централне банке, Марио Драги, обећао је да ће учинити „све што је потребно“ да би спасао евро.

Како опстати

Крајем прошле недеље у Шпанији је влада донела одлуку да ће наплаћивати један евро за сваки рецепт које напише лекар. На тај начин у државну касу ушло би 83 милиона евра годишње. Шпанци су одмах вриснули да таква одлука апсурдна и да „краву не можете више да цедите“. На такву врсту крпљења буџета нису спремни ни Шпанци а ни остали грађани Европе и како избори нису увек побољшање, бићемо сведоци многим протестним митинзима озлојеђених грађана. Мада Шпанија још нема велики дуг, мора замашно да позајмљује да би изашла на крај са незапосленошћу и спречила колапс вредности некретнина.

С друге стране, у Шпанији постоје 17 регионалних влада и скоро свака од њих има дугове. Валенција, на пример, где је изграђен један аеродром на који још није слетео ни један једини авион, тражи новчану помоћ од владе у Мадриду. Помоћ је тражила и најбогатији регион Каталонија, исто као и Мурсија и Андалусија.

Региони колективно требају да ове године рефинансирају дуг од 36 билиона евра. Ова новчана криза рефлектује се и на политичке тензије. Каталонија је заказала изборе за регионалну владу за 25. новембар.

Ови се избори цене и као референдум за независност Каталоније, зависи од тога ко ће победити, а један такав исход искомпликовао би економски опоравак Шпаније. Нису све регије у дуговима; северна регија Астуриас и регија Мадрид релативно су слободни од дугова, а и неколико преосталих регија доста се добро држе што се финансија тиче. Без сумње, незапосленост је у Шпанији највиша у читавој Европи.

Грчка би, с друге стране, могла да изађе из евро-зоне и са мало вредном драхмом отплати своје скупе дугове. Међутим, Грча је „земља која не производи ништа“ и како не би имала приступа страним кредитима, Грчка би се економија угушила.

Девалвација драхме би највише одговара туризму земље која би постала јефтинија од Турске, Хрватске и Италије, на пример, али смо већ сада сведоци ксенофобије због које немачки, а и други, туристи отказују летовање у Грчкој.

Економисти и добитници Нобелове награде, Кругман и Стиглиц, да би „стезање каиша“ гурнуло Грчки, као и Португал, у још дубљу рецесију и било би још теже да се балансира буџет. Најбоље решење, кажу неки аналитичари, било би да се формира фискална унија и да се од политике „стезања каиша“ пређе на већи привредни раст. Тако би се спасла не само Грчка, већ и Португал, Шпанија, Италија и Ирска.

Од самог почетка, увођење евра било је коцкање. Када су се одлучили 1992. година да ће бити уведена заједничка валута сматрало се да ће европске земље с Југа континента инсталирати „немачки стандард“. Такође се очекивало да ће Немачка прихватити неке идеје Југа, као што већа приватна и државна потрошња и умерена инфлација. То се није баш тако догодило и једна валута са 17 влада и 17 државних буџета по природи ствари морала је да улети у кризу. Ова ће криза ипак бити превазиђена, јер како би можда рекли Чеси и Пољаци – „ово је само један мањи проблем, а криза је кад ти ушетају совјетски тенкови“. На крају крајева, а то би требало схватити, уједињена Европа није питање избора и поседовање нечега „што је лепо имати“ већ, и без обзира колико је понекад болно, Европска Унија не може да се врати корак назад. Повратак на старо створило би сличну климу која је постојала и у време пред два светска рата.

Лисабон у црнини

Демонстранти против „стезања каиша“ увили су у понедељак, 12. новембра, у црно све споменике у Лисабону у знак протеста против немачке канцеларке Ангеле Меркел која ја дошла у шесточасовну посету Португалу, окривљујући је да је својом „франкештајнском“ политиком гурнула Португал у сиромаштво. Добар део Лисабонаца такође је носило црнину. Ипак, за разлику од грчког дочека немачке канцеларке, у Лисабону није било нереда, сузавца и транспарената на којима су Грци поредили Меркелову са нацистима.

Један видео снимак од пет минута такође се приказивао на великим екранима широм Лисабона. Наслов тог снимка је био „Ицх бин еин Берлинер“ (Ја сам Берлинац) који је алудирао на говор америчког председника Кенедија који је одржао у Берлину усред хладног рата, 1963. године.

Видео приказује 30 година напора Португалаца да изађу из сиромаштва, и то без помоћи „маршаловог плана“ на који су могли да рачунају Немци. Такође се инсистира да Португалци раде више од Немаца, да имају краћи годишњи одмор, да касније одлазе у пензију и да у просеку зарађују двоструко мање од својих колега у Немачкој.

У том се снимку такође признају и грешке Португалаца који су за званичнике куповали скупе аутомобиле немачке производње, две подморнице изграђене у Немачкој, као и фудбалски стадион на чијој су изградњи такође учествовала неколико немачких предузећа. Један важан португалски економски дневни лист, Диарио Економико, објавио је у понедељак, 12. новембра, уреднички чланак у коме оптужује Ангелу Меркел да инсистира на „стезању каиша“ усред економске рецесије: „Створила је од Португала економског Франкештајна“.

Посета Ангеле Меркел Лисабону одиграла се под изузетним сигурносним мерама.

Како то раде Немци

Након Холандије у Немачкој запослени проводе на послу најкраће време. Немци и нису баш продуктивни и њихова деца проводе најмање времена у школи у поређењу с остатком Европе. Рецимо, 25 одсто краће време него деца у Италији. Без обзира на ове чињенице, Немачка је највећи европски извозник, земља која је сама зауставила пропаст евра у овом тренутку и једина земља која држи Унију подаље од дубље рецесије. Како то раде Немци?

Немачка је највише ушићарила од увођења евра. Немачка марка била би знатно јача од еура и увођењем нове европске валуте показало се као велики подстицај за немачки извоз. Евро је само део тајне немачког успеха. Други део је – дуговања. Док је остатак Европе током 1990-тих и 2000-тих користило јефтине кредите, Немци и немачке компаније одбијали су да се протегну шире од губера. Немци се осећају нелагодно, кажу аналитичари, да позајмљују новац. Питање је културолошко. На немачком позајмљивање се каже – кривица (Сцхулден). Постоји мишљење у немачком друштву да ако неко мора да позајми онда нешто није у реду с њим.

Овим разлозима немачког успеха можда би требало додати, а неки аналитичари на томе инсистирају, и чињеницу да Немци проводе најмање времена на послу и у школи. То би могло да значи да не губе време узалуд.

Аргентина: протестују и богати

С чињеницом да Аргентина није у Европи не слажу се Аргентинци који тврде да су Европљани. Чак и својим шпанским заврћу на италијански нагласак. Ипак, то је више питање психологије него географије. По угледу на своје европске „сународнике“ Аргентинци такође протестују по улицама али, како неки тврде, тамо се буне „богати“.

Већина, како тврди аргентинска влада, међу демонстрантима припадају средњој или чак и богатој класи грађана.

Истина је да се на фотографијама могу видети добро обучени и неговани људи, али је на њиховим транспарентима између осталог писало: „Доста нам је лажи“, „Доста нам је несигурности“, „Слобода, слобода, слобода“, „Гласао сам и осећам да сам погрешио“…

На протестима у главном граду Аргентине, Буенос Аиресу, заиста могу да се уоче припадници средње класе, па и они богатији, али владу критикују и они што се налазе ниже на економској лествици. Један аналитичар тврди да „…данас, 50 одсто аргентинског друштва налази се у сектору који може да се назове средња класа, како по свом економском тако и по свом едукативном и културном нивоу. Дакле, не ради се о мањинској већ о већинској групи у друштву“. Да ли је средња класа у Аргентини већинска социјална група остаје да се утврди, али они који имају проблема са својим основним животним трошковима тврде да је влада управо њих запоставила. Богатији протестују зато што влада исувише троши на сиромашније, док ови други тврде да се њима не излази у сусрет.

Инфлација у земљи је званично 12 одсто, али се мисли да је много виша. Многи Аргентинци протествују против владиних мера које ограничавају куповину америчког долара и онима боље-стојећим отежавају парирање инфлацији. Посматрачи тврде да су мере усмерене на побољшању живота најсиромашнијима, као што је готовинска помоћ незапосленима, највећи успех аргентинске владе. Процењује се, упркос свим актуелним демонстрацијама, да би влада, када би избори били ових дана, председнице Кристине Фернандез де Кирчнер добила већину гласова.

Има ли Европска унија европску будућност?