Шеици могу да обрађују нашу земљу

Озима пшеница на њивама на Фрушкој Гори (Фото: Танјуг)

Београд – Странци не могу као физичка лица да купе земљу, али могу као правна лица, у приватизацији, да купе пољопривредно предузеће или комбинат, са земљом којом они располажу.

Чије су оранице у Србији или још боље речено ко све може да их обрађује? Да ли треба правити разлику ко све треба да буде поседник овог вредног националног ресурса?

Ова тема изненада се наметнула након што је министар финансија Млађан Динкић, после повратка из Уједињених Арапских Емирата, саопштио да је тамо нашао купца за десетак пропалих пољопривредних предузећа. Могу ли арапски шеици да обрађују нашу земљу?

Одговор је да могу. Странци, према важећим прописима, не могу као физичка лица да купе земљу, али могу као правна лица, у приватизацији, да купе пољопривредно предузеће или комбинат, подразумева се са земљом којом они располажу. Већ има неколико таквих примера. Чини се да је у случају позива арапским шеицима да буду инвеститори у пољопривреду министар финансија наљутио војвођанске паоре зато што им је понудио и државну земљу коју та предузећа обрађују и то закуп. Јер, тако нешто није немогуће, али је мало теже изводљиво. Прописи који регулишу област закупа државне земље кажу да на лицитацијама за њихово коришћење, и то у другом кругу, могу да учествују и правна лица са седиштем на територији локалне самоуправе које има најмање 10 хектара у власништву на територији те катастарске општине. Значи, уколико би шеици купили пољопривредно предузеће могли би да се надмећу и да закупе и државну земљу.

Зоран Кнежевић, директор Управе за земљиште у Министарству пољопривреде каже да Закон о пољопривредном земљишту никога не ставља у привилегован положај ни власништва, ни коришћења земљишта.

„Наш став је да земљу треба да обрађују они који то могу на адекватан начин како би били конкурентни. По нашем закону земљу обрађују пољопривредници и правна лица чија је основна делатност пољопривреда“, каже наш саговорник.

У Србији има 4,2 милиона хектара обрадивих површина, а по статистици просечни посед је још увек мали – око три хектара. Реално стање је ипак другачије, па у Министарству пољопривреде рачунају да је просечни посед повећан на око пет хектара с тим да има газдинстава и са неколико стотина, па и до хиљаду хектара.

Приватизацијом пољопривредних предузећа и комбината изменила се и поседовна структура тако да су неки, попут Мирослава Мишковића, Ђорђија Ницовића, Миодрага Костића, Војина Лазаревића, Петра Матијевића, куповином и по неколико предузећа дошли до великог поседа. Тако се у јавности може чути да Делта има 25.000 хектара, Ницовић мало више, Костић око двадесетак хиљада хектара.

Директор Управе за земљиште каже да је смањен, чак и преполовљен, број хектара које обрађују њихова предузећа из простог разлога што државну земљу коју су раније обрађивали ти комбинати сада могу да добију у закуп пољопривредна газдинства. На лицитацијама, каже Кнежевић, земљорадници нуде веће цене закупа и тако „односе” земљу.

Одговор на питање да ли нама требају овако велики земљопоседници не треба тражити на адреси Министарства пољопривреде зато што су они настали Законом о приватизацији.

„Није наш интерес да се праве велики земљопоседници, јер имамо пуно становника који живе у руралним подручјима и који су упућени на пољопривреду као извор егзистенције и за то им је, разумљиво, потребна земља. Да ли су приватизационом политиком направљени велики поседници може се дискутовати. Јер, нечијих 15.000 хектара само су један одсто од, на пример, војвођанских 1,5 милиона хектара обрадивих површина“, каже Кнежевић.

Према Закону о пољопривредном земљишту државна земља се не продаје, већ се на основу одлука локалне самоуправе даје у закуп ономе ко за њу више понуди.

Примаран циљ Министарства је, каже наш саговорник, да се очува пољопривредно земљиште. Јер, због претварања у грађевинско, пошумљавања, повећања броја становника сваког сата се у свету изгуби 900 хектара. У Европској унији ове године нестаће 100.000 хектара обрадивих површина, а у Србији је тај просек 7.000–8.000 хектара годишње. У неким годинама губили смо и по 34.000 хектара. Богате земље су свесне тог проблема па су у земљама у развоју купиле чак 220 милиона хектара. За последњих десет година Уједињени Арапски Емирати су купили чак 2,2 милиона хектара.

Иначе, ми можемо да рачунамо да још само у наредне четири године странци као физичка лица из Европске уније неће моћи да купују земљу код нас. Након што и последња земља Литванија ратификује ССП, а то се очекује до краја ове године, тече тај рок. То значи да ће већ 2017. године грађани ЕУ бити изједначени с нашим по овом питању. Министар Горан Кнежевић већ је најавио да ће покушати накнадно да испреговара нешто другачије решење што би подразумевало да се свих 27 чланица ЕУ с тим сложи.

У јавности се може чути да би мотив за куповину наших ораница могла бити њихова ниска цена, односно каснија препродаја по уласку у ЕУ у којој су цене више. Познаваоци прилика кажу да су и код нас цене земље повећане и да се за земљу прве и друге категорије крећу од 8.000 до 15.000 евра по хектару.

Статистика, иначе, показује, да се годишње не обрађује између 170 и 300.000 хектара, углавном у источним и југоисточним деловима. Разлози су економске природе и то што су парцеле ситне земља лошијег квалитета, без инфраструктуре. За необрађивање земље изричу се прекршајне казне од 2.000 до 200.000 динара ако се ради о правном лицу. Ове године написано је 12 таквих пријава.

Злоупотребе закупа државног земљишта

Најчешћа злоупотреба код закупа државне земље је да је не обрађује онај ко ју је излицитирао на аукцији, ауредно плаћа закуп. Тада реагује пољопривредна инспекција и онај ко је то злоупотребио гони се и прекршајно и кривично. Са њим се раскида уговор, три године нема право на субвенције и исто толико не може да закупљује државно земљиште.

Шеици могу да обрађују нашу земљу