Шта радити у условима алиментарне ГМО окупације?

ГМО

Тринаестог новембра ове године у Скупштини ће се одржати политикантска фарса под звучним именом „јавно слушање о ГМО“, на којој неће учествовати ни представници САНУ, ни српског лекарског друштва, ни председавајући Екотрибунала и доказани екопатриота Никола Алексић, али ће зато ту бити Миодраг Костић, који, скупа са другим несавесним „бизнисменима“ већ увелико крши још (једва) постојећи закон о забрани увоза и производње генетски модификоване (ГМО) хране. А биће и представници Српске железнице (?!), и још сијасет (не)компетентних личности и организација.

У суштини, та фарса је само увод у предстојеће излажење у сусрет „категоричном тражењу“ Монсантоленда (бивше Америке) да Београд увози мутиране (ГМО) производе.

И скорашња посета државне секретарке (само које државе?) Хилари Клинтон је у свом незваничном делу представљала још један притисак да и Србија, једна од само три земље у свету које законом забрањују ГМО, постане Монсантов полигон и сметилиште. Све у свему, неумитно се ближимо часу када ће се, незванично већ постојећи увоз и производња ГМО производа, а онда и фундаментални геноцид, који иде уз то, и озаконити.

Миодраг Костић, Матијевић и слични ће коначно моћи да одахну: количина новца који улажу у подмићивање цариника и политичара ће се након озакоњења увоза фундаментално-геноцидне ГМО хране драстично смањити, то јест остати у њиховим већ препуним џеповима. То што ће тим озакоњењем започети још драстичније акције против опстанка, те ће бити још више канцерогених обољења и других болештина, а дугорочно и пораста стерилитета, што је све научно доказана последица коришћења ГМО – не секира никог, па ни народ. Народ зато што је, захваљујући лажима политичара и ћутању медија, заправо необавештен.

Неко би могао рећи да нам се црно пише. Али то није тачно. Црно нам је већ написано, само ће ускоро бити и озакоњено.

У таквој ситуацији, а док се коначно не догоди промена и политичког и економског система, који ће бити у функцији опстанка, а не у функцији мита и профита, свима који су свесни како ствари стоје, остаје да у овој алиментарној ГМО окупацији потраже оазе сигурне хране и отуд се снабдевају. Говорено војним речником, такав начин снабдевања је својеврсно герилско ратовање против надмоћног ГМО непријатеља. Претходна реченица није само метафора. Ми јесмо у рату и морамо и бити, ако хоћемо да опстанемо.

Морамо се повезивати и идејно и практично и борити на све начине, како бисмо сачували и своје биолошко, а онда и државно, национално и културолошко језгро. У ту сврху смо, Сабор Срба и пријатеља Срба и Покрет за опстанак, данас посетили једну од још увек ретких оаза сигурне хране, у једном банатском селу.

Један од домаћина, чије име из логичних разлога, јер у ратној смо ситуацији, нећемо помињати, нам је показао читави лепезу сигурне хране, која не само да је јестива и укусна, него је и лековита. Као што је и сам рекао, купује само со и делимично шећер, јер има замену и за њега.

Од свега што смо окусили, укључујући и чварке, не зна се шта је боље. Број ових оаза сигурне хране се мора повећати. То ћемо успети међусобним повезивањем људи као што је наш домаћин, који ће, као и многи други, када се ствари у овој скоро пропалој земљи промене у правцу који гарантује опстанак, сасвим заслужено добити медаљу народног хероја. Јер данас је патриотизам уствари екопатриотизам. Јер само живи и здрави ћемо моћи да решавамо своје државне, политичке, социјалне и културолошке проблеме. О дистрибуцији сигурне хране, свесни д аделујемо у алиментарно-окупационим условима, ћемо се побринути ми, који се организовано залажемо за опстанак.

Ако смо већ од стране подмитљивих политичара, несавесних тајкуна и мултинационалних компанија, које управљају многим светским владама, фундаментално угрожени, показаћемо како се ми Срби понашамо кад смо ОТПИСАНИ.

На крају бих Монсантоленду и свим његовим домаћим помагачима , који као хијене насрћу на наш опстанак, уместо поруке цитирао стихове Ђуре Јакшића:

– И само дотле, до тог камена,

До тог бедема…