Убијање као забава у граду

(Фото: Форум Пријатељ Божји)

О играном документарном филму „Други сусрет“

Деведесетих година прошлога века, времена у којем се сва земаљска немилост сручила на српски народ, збио се следећи догађај: отац сахрањује сина убијеног американским оружјем; поворци мученика снагу корачаја дају звуци умилне музике „свилен конац“. Орфејска милина свиленог конца и јововски вапај оца уткали су се у безмерно платно опште српске судбе: грешни Господу на небу – вечни страдалници на Земљи. У временском помаку од непуних двадесетак година од сна исплетен свилен конац послужи ненавидницима као пропратна мелодија гаврановом лету.

Да, грубо, питам: о чему се ради?

Од града до града, од биоскопа до биоскопа у Србији, свилена мелодија се креће и носи „други сусрет“, медијски припреману и медијски добро обрађену меланхоличну филмску причицу – подвалу. Наивни верују да се ради о филму, србоодљепници зборе да се ради о досад невиђеном хуманизму којег носи гавранов лет. Ови други су, наравно, већ спремни да запале ватру у кући жртве не прихвате ли хуманизам боје крви којим је она – жртва – благодарно почашћена од стране џелата. Коснут чињеницом да сам, можда, целога живота живео у заблуди да свему што је д р у г о следи п р в о и, верујући да се ради о филму, дана 29. октобра одем у београдски Дом омладине на тзв. премијеру. На плакатима испред дома читам: „Други сусрет“. На филмском платну наслов „Други сусрет“. Чудим се јер не знам који и какав је претходећи му, логички п р в и, сусрет. Одгледао сам филм. Све време изливања гадљиве меланхолије на филмском платну, публика, бурним, аплаузима (бројао сам – 15-ак пута ) у ноћи, у центру Београда, поздравља утварност која се показује на филмском платну. Како који аплауз удари, мени одмах дође у главу оно што ме је, од када сам почео да вежем, схватам, памтим… ужасно мучило: како то да у центру Београда, још у мрклој ноћи, никада нисам видео шишмише. Да, њихове уши не подносе такве децибеле.

Наиван човек је упоран и када му је, по његовим критеријумима, све јасно. Трагајући за узроком другог сусрета, за пар дана одлазим у Ковин да још једном погледам ово што је д р у г о, надајући се да ћу ући у траг ономе што му је претходеће као п р в о. Гледам и, у мраку, бележим – рекло би се: чисто кафкијанско поступање или као онај из „Ко то тамо пева“. Но, ако је онако било у Београду, у Ковину није. Већ по доласку у Ковин осетио сам, а касније се и уверио, да ту и шишмиши нормално живе. Ниједног аплауза и у мраку осећам лебдење дубоког презира спрам онога што се муља на платну. Тако је у географски малом Ковину а онако у ситном Београду.

Сабравши средину с крајем и почетком, уплашен да се не претворим у кукца који не само да аплаудира својој несрећи, славећи чинитеља несреће му, већ ужива у свом новонасталом облику без мождане запете, одлучих да све ово под хитно ставим на папир и – спасим своју душу!

Док сам сабирао средину са оним осталим, готово ускликнух од радости када осетих да ми се у мозак увукло оно без чега се не може – методски поступак у обради и разради овог надумственог остварења којем следује – О, даровитости! – сигурно и некаква оскаровштина. Овај поступак своју и пуноћу и јасноћу добија не кроз приказ слика на платну, већ кроз одабране цитате онога што ликови изговарају. Но, пре ове појединачности, одлучих да напишем пар реченица у равни општости.

У филму се „говори“ о „сусрету“ (то је та, наводно фундаментална, ствар ) америчког пилота који је 1999. године авионским бомбардовањем храбро, херојски, из ваздуха, и само ваздуха, убијао и разарао покретнину и некретнину по земљи Србији – а пре тога он или његови каубоји по свим српским земљама с ону страну Дрине – и Дани Золтана, официра југословенске војске.

Летећи, тако, у српској ноћи тзв. невидљивим Ф – 117 авионом, њега нешто видљиво, ма и у ноћи, ћушну и он паде на српске оранице у – симболично име – Буђановце! За његово рушење у војвођанску равницу заслужан је, тако у филму кажу, ( и ) поменути официр југословенске војске. Е, сусрет убице и његова приземљивача након тринаест година јест к а о тема филма.

Зар?

„Драги Боже, сачувај га, само га сачувај!“, чује се глас на почетку – ето! – филма. Дејл Зелко полеће из Авијана, у недалекој Италији, у величанствену мисију убијања.[1] „Боже, сачувај га…“, „објашњава“ у филму супруга Американца како се молила, по вести о његовом „боравку“ у Буђановцима. Она, наравно, не моли Бога да му помогне да не убија, него само да њега сачува. Пилота су, наравно, спасили његови „плави“ хеликоптером и он се поново обрео у Авијану. У филму, ево, најсвежијих слика срушеног авиона и камера које га снимају, те сцена како тада супруга говори: „Не треба то мом мужу да раде, треба да се сакрије“. Боже мој, и после убијања Срба може се десити да неки преживи па да дивљак у неком евентуално т р е ћ е м сусрету препозна „мог супруга“, и да се дивљаку заврте у глави све слике убијене српске деце…да, да!

„Знам да сте осећали страх од могућности да вас грешком бомбардују“, претворно збори Американка Золтановој супрузи. Г р е ш к о м бомбрадују? – а бомбардују! Вероватно, по смислу претворности, не вас, госпођо Золтан, већ, б е з г р е ш к е, неко друго српско дете.

„Супруга ми је трудна, добићемо шесто дете“, саопштава Американац Золтану по његову доласку у Америку. Српска, јаде мој, трудница у Нишу беше у деветом месецу трудноће, када су је раскомадале хумане касетне бомбе, а ово другосусретање финансирала је, несреће ли наше, и нишка општина Медијана!

Ето Зелка у „посети помирења“ Золтану. Тако редитељ и донатори замишљају радњу „документарца“! Золтан, који се у међувремену у родном Ковину прихватио пекарског заната, подучава Американца како се развијају коре, савијају пите… Обојица у улогама моделирања српске јавности. Ево, било је шта је било, нас двојица остављамо прошлост, окрећемо се будућности, братимљењу, сарадњи… И пријатељству, свакако. Зашто не! Ако можемо нас двојица који смо један на другог одапињали ракете, шта смета и вама другима, широм Србије!? Заборавите. Опростите. Идемо даље.

„Мој брате!“, виче Золтан пред кућом Зелка, негде у Америци. Приватна ствар? Релативизација свега је идиотска метода: апокалиптичка догађања искључују приватност!

Вели Золтан како је добијао понуде „једне велике силе са Истока“ за рад у њиховој војсци али да је то одбио. Духовни инстикт ми открива која је то сила и могу да кажем да никад ниједан Србин кроз памтећу нам историју тако нешто није одбио тој истој Сили. Али, ни то није цело искушење. И „нека“ друга земља, негде на Блиском истоку, где ли то беше, која ли би земља имала такву настрану потребу, нудила десетак и кусур милиона да им пренесе своја искуства. И то је, да како, одбио. Наши никада не крчме свој карактер. Поготову, не да би нашкодили Америци. Далеко било! Наравно, да је, онда, Золтану Америка, како каже у филму, „обећана земља“. Колико сам срећан што је мој избор бездилемски другачији.

Могли бисмо навести још десетине оваквих говорних извадака у двосатном меланхолисању на филмском платну. Све су оне само трућење и траћење како пенкала, тако и папира, јер једна, а у својој једности свеобухватна, у значењском смислу свеносива – и за први и за други сусрет – зверовита: 27. марта, тмуши Американац, време је било лоше, облачно, те авиони нису могли летети на великим висинама, да би убијање било сигурно, па је он летео тзв. стелтом и каже, несрећник, да су те вечери „једина з а б а в а у граду били ниско приметни момци“.

Ма колико год, мислио и говорио лоше о ономе што се зове американски дух, не може а да ми и душу и тело не ухвати нека чудна, епилептична грозница, коју је само Достојевски способан, живећи је, на папир да пренесе: убијање к а о „забава у граду“! Ономе ко је при себи, ко није изгубио и последњу нит са Богом (па чак и американац чекајући у Вашингтону – поновни – лет за Србију говори како увек носи Бога са собом! ) стаје дисање: дехуманизација човека је доведена до апсолутности, разбогивање човека је доведено до апсолутности: „други сусрет“ се, по мери живота, до мишевности умишио.

Тражење опроста темељи, логички претходеће, к а ј а њ е. Американцу, који се, јелте, стално током филма позива на Бога, изгледа да то, по хришћанском духу нормално, није припадно. Зато он, летећи Американац, обраћајући се публици након пројекције филма, не каже: опростите нам што смо вас убијали, него: „Хвала вам што сте нам опростили!“.

Убијање може да се настави, данас у Ираку, Авганистану, Сирији, јуче Либији, сутра Ирану, прекосутра, опет, у Србији! Летимо!

Други сусрет имлицира да је ( што ме је на почетку овог текста и мучило ) био и п р в и сусрет. Оно друго јест д р у г о у свему и свачему, и логички и временски, по п р в о м. И ево, гледам филм који има смисла: сцена првог сусрета – ужарене кугле над земљом Србијом; сцена другог сусрета: ливаде, градови, нијагаре… у срећној Америци; сцена првог сусрета: рушевине градова, села, болница, мостова, породилишта, тв кућа, возова по земљи Србији; сцена у другом сусрету: све исто, а непорушено у земљи Америци; сцена у првом сусрету: убијене Милице – Мила Дечица, раскомадана тела и Срба и Албанаца у земљи Србији; сцена у другом сусрету: Зелково детешце се игра у трави са Золтановом супругом; и на крају, Зелко у Србији: опростите што смо вас убијали, и Золтан у Америци, поносан, јер му сва Америка говори: опростите што смо вас убијали!

И све би, изузев последњег, било могуће да финансијер није била америчка амбасада у Београду уз – какве ли ироније!, непресушног пузења! – припомоћ српских д р ж а в н и х органа.

Све у свему, за морске сунђере, једна „лепа“ сагица – холивудска – о америчком животу и, важније, као утук какви ми и сви неамериканци морамо бити, како би нас они могли редовно, са ваздушним налетима, посећивати.

Ово нас, као закључно, ипак тера на почетак: филм неуморно прати мелодија свиленог конца, јововском вапају српског Оца небесно на рану мелемна и у чину предаје аврамског Сина Богу, души Очевој смирајна, а никако пре п о к а ј а њ а, џелату приподобна. Опрости Господе ономе који се поиграо (Царевском ) песмом Царевца.

____________________

[1] ТВ канал Fox News, 24. маја 1999, упитан да ли НАТО покушава да ојади и обичне Србе, амерички сенатор Џо Либерман каже: „О па да, хоћу да кажем то и радимо ова последња два месеца. Ми не погађамо само војне циљеве…Ми покушавамо ваздушним ударима да сломимо вољу српског народа, како би тај народ сломио вољу свога вође, како би онда он наредио својим трупама да напусте Косово… Битка за ОВК јесте битка за људска права и америчке вредности.“

Убијање као забава у граду