Носачи авиона на пацифику (Први део)

Ши Лан (Фото: Архива)

После скоро две деценије непромењене морнаричке превласти у Тихом и Индијском океану на хоризонту ове регије почеле су да се појављују нове поморске силе, али и савезништва.

Почетак нове поморске ере обележило је поринуће првог кинеског носача авиона, затим најава поринућа новог индијског носача „Викрамадитиyа“, а и његово одлагање због проблема са парним котловима. Најава уласка десатних носача хеликоптера класе „Мистрал“ у састав Пацифичке флоте Руске ратне морнарице, улазак носача хеликоптера класе „Хyга“ у оперативну употребу Јапанске морнарице приказују нов правац у развоју поморских сила азијско-пацифичке регије.

Улазак ова два носача авиона неће озбиљније угрозити тренутну доминацију америчких носача на Пацифику, али ће се то стање променити у следећој деценији када Руска ратна морнарица почне израду нове класе носача авиона на нуклеарни погон депласмана до 50.000 тона и то после 2020. године. Руси планирају већ да 2017. године око за сада јединог носача авиона формирају борбену групу бродова која ће бити модел за оно што следи после 2020.

Према замисли из 2007. када је на видело изашла нова поморска стратегија Руске морнарице свака борбена група у свом саставу имаће: један носач авиона, ракетну крстарицу, разараче, вишенаменске подморнице, затим фрегате, корвете, десантне бродове и друге бродове, а за деловање на Арктичком подручју борбене групе ће укључити и нове класе ледоломаца.

Америчка морнарица тренутно користи шест од 11 носача авиона, и формира шест борбених група до 2015. године када треба у оперативну употребу да уђе нова класа носача авиона Џералд Р. Форд.

Кинески носач авиона за сада је само школска платформа, који је крајем септембра после низа тестирања ушао у оперативну употребу, али је означен са двоцифреним бројем са чиме је идентификован као брод за обуку, док се троцифреним бројевима означавају пловила за борбену употребу. Кина тек планира да развије нову класу носача авиона у чему су јој помогла искуства током обнове недовршеног совјетског носача авиона Варјаг.

Индија планира такође да крене у развој потпуно нове класе носача авиона „Мажестик“ у наредним деценијама, а „Викрамадитиyа“ је само прелазно решење које ће се користити до увођења нових носача у оперативну употребу.

Осим градње нових носача Индија интензивно развија морнаричку авијацију која је била поприлично запостављена последњих више од 20 година, а нове летелице имају за циљ да прошире оперативне способности носача и продру дубље у Индијски окенан до источних обала Африке. Индијци исто планирају већ да почну од 2015. године формирање борбених група око носача авиона, иако је полагање кобилице за нов носач авиона одложено за 2017. годину. Због тога снага индијске морнарице у наредном периоду биће ослоњена на два носача авиона Вираат којој ће оперативни век, иако је стара скоро 60 година, бити продужен на 2020. паралелно са Викрамадитиyа који би требао упркос кашњењима ући у оперативну употребу средином 2013. године.

Четверомесечна обнова Вираата у бродоградилишту Чочин условиће да се Индијици неће моћи ослонити на овај брод чиме ће бити привремено смањене оперативне могућности индијске морнарице.

Од нерегионалних глобалних сила носаче авиона једино још има Тајланд који је свој носач авиона изградио у Шпанији, али мањак одговарајућег авиона за подршку у борбеним операцијама на мору кочи оперативне могућности овог носача авиона. Остале земље у саставу својих флота имају носаче хеликоптера, десантне бродове опремљене са хеликоптерима: Јужна Кореја, Јапан, а у будућности прикључиће им се и Аустралија.

Једно је сигурно да ратне морнарице азијско-пацифичког региона по броју неће досегнути ниво са носачима у Другом светском рату, али ће их претећи по оперативној флексибилности, ватреној моћи и домету.

Кинески носач авиона класа Ши Лан- Љаонинг 16

Ратна морнарица Кине 23. септембра свечано је у флоту примила први носач авиона „Ши Лан“. Улазак носача авиона у употребу подударио се са тензијом између Кине и Јапана око острваца у Источном кинеском мору Дијаоју или јапански Сенкаку.

Кинески пројекат развоја и конструкције носача авиона дугује адмиралу Лиу Хуанчингу, који се од 1954. до 1958. године школовао у СССР-у где је успешно завршио поморску академију „Воршилов“ у тадашњем Лењинграду. Занимљиво да је главни ментор Хуанчингу био адмирал Сергеј Горшлов отац развоја модерне совјетске морнарице који је застарелу флоту претворио у стратешку и офанзивну способну деловати на свим океанима и морима.

Горшковљева поморска стратегија утицала је на адмирала Лиуа који је заступао став да кинеска морнаричка стратегија мора еволуирати кроз два степена: 1. обална одбрана-омогућити заштиту кинеских територијалних вода и јачање суверенитета у Тајванском мореузу и Јужном кинеском мору; 2. пројекција моћи дубоку унутар вода Пацифика, а то ће бити остварено тек када се буду могли користи носачи авиона. Пре свог пензионисања 1997. године објавио је обиман текст о „екстремној потреби Кине да набави свој носач авиона“.

Адмирал Лиу је заступао став да су носачи потребни Кини у заштити кинеског поморског суверенитета и поморских потенцијала земље, заштити поморско-трговачких комуникација чија је проходност од значаја за нарастајућу економију. Прва студија о носачу авиона наручена је још 1982. године о могућности изградње у домаћим конструкцијским бироима и бродоградилиштима. Изграђивани модели су испитивани у 600 метара дугачким базенима бродограђевинског института и Таи језера у провинцији Џиангсу. Адмирал Лиу је 1985. формирао академију где је започело школовање официра и подофицира за будуће дужности на носачима авиона, а будући пилотски кадар селектован је у бројним ескадрилама авијације.

Покушаји добијања старог носача авиона кренули су још од 1985. када је од Аустралије купљен стари носач авиона „Мелбурн“ од 15.000 тона депласмана. Куповина је помогла да се кинески стручњаци упознају са конструкцијом носача авиона, опреми која је кориштена иако је носач купљен огољен, начину уградње појединих склопова и могућности пројектовања свог првог лаког носача авиона. Полетно-слетна палуба Мелбурна остала је у целости сачувана па је кориштена за статичку симулацију полетања и слетања кинеских пилота на носач авиона иако није могао дочарати полетање и слетање при различитим стањима мора на отвореном.

Деведесетих година Кинези су са Украјинцима преговарали су о куповини незавршеног носача авиона Варјаг, затим су ту били преговори са Шпанцима да њихов концерн Базан изгради носач авиона. У опцији су били депласмани од 23.000 тона и 25.000 тона. Преговори су били прекинути 1996. јер су Кинези били заинтересовани само за куповину пројектне документације. Варјаг је купљен 1998. године, као и три отписана носача авиона класе Кијев који су Кинезима помогли да развију сопствени носач авиона. Кинези су Варјаг темељито проучили и започела је његова реконструкција и опремање.

Потребна је била читава деценија да се преуреди брод дугачак 300 метара да би коначно 2012. ушао у оперативну употребу и да постане заставни брод Кинеске морнарице. Процењује се да ће новој посади бити потребно чак 5 година да овлада бродом тј. његовом борбеном применом.

Оно што је за сада предмет нагађања јесте избор борбених летелица које ће бити базиране на носачу авиона. Кинези су од Руса затражили куповину Су-33 и то свега неколико примерака које би производили у сопстевним погонима што су Руси одбили. Од Украјинца је набављен један развојни Су-33 и пошто лиценцно производе Су-27 очигледно је да ће моћи овладати и производњом палубног ловца. Као алтернатива спомиње се и домаћи палубни ловац Ј-15 али је то предмет нагађања.

Кинези планирају да у будућности крену у производњу свог конвенционалног носача авиона, процењује се број од 4 комада на класичан погон и два на нуклеарни погон, али су то за сада планови који би требали бити реализовани после првих искустава са употребом оперативног носача авиона.

ТТ Подаци за носач авиона Ши Лан

Дужина: 302,3 m, ширина: 72,3 m, површина палубе: 14.700 m, депласман: 55.000 тона, погон: гасне турбине, максимална брзина: 32 чвора, аутономија: 42 дана.

Посада: 1.960 официра, подофицира и морнара, број пилота: 626, предвиђене летелице: авиони: 16 Јак-41М, 12 Су-33; хеликоптери: 4 Камов Ка-27ЛД, 18 Ка-27 ПЛО и 2 Ка-27 С

Индија

Индија припада реду земаља која је одмах по проглашењу независности изјавила да жели постати и остати регионална поморска сила у Индијском океану. Да би то могла реализовати кренула је у набавку носача авиона пре свега захављујући утицају Британаца који су помогли по проглашењу независности изградњу ратне моранарице. Сукоб са Пакистаном, а затим и Корејски рат преусмерили су пажњу са морнарице на ваздухопловство и копнену авијацију, а променила се и спољна политика Британије према Индији. Индија се идеје о носачима авиона никада није одрекла а по стабилизацији односа са Британијом набављен је први носач ХМС Хермес, а затим и ХМС Херкулес који је добио име ИНС Викрант за кога су 1983. набављени палубни авиони БАЕ Си Херијер од којих је остало само 25 у оперативној употреби.

Тренутно једини оперативни носач авиона Индијске ратне морнарице је ИНС Вираат Р 22 некадашњи ХМС Хермес, који је изграђен 1944. у бродоградилишту Викерс. Брод је поринут 1953, а оперативан је постао 1959. Индија је овај носач авиона од Британије купила 1986. за око 50 милиона фунти, а обнова је коштала додатних 15 милиона фунти. У оперативну употребу Индијаца брод је ушао 1987, опремљен са 12 Си Херијера и 3 до 7 хеликоптера Камов Ка-25 Хормон иако носач авиона има способност ношења чак 30 Херијера.

Пут ка куповини новог носача авиона

После дуготрајних преговора индијског и руског министарства одбране 2о. јануара 2004. године закључен је уговор о куповини и трансферу некадашњег руског носача авиона Адмирала Горшкова Индији. Склопљени посао према различитим оценама вредео је од 1,3 до 1,5 милијарди долара, при чему је 650 милиона само отишло на обнову овог носача авиона, док ће 800 милиона бити потрошено за набавку нових палубних летелица. Уласком у оперативну употребу 2013. године овим носачем авиона Индија је желела да из регионалне прерасте у глобалну силу као и њен ривал Кина. Набавка носача авиона била је усклађена са индијском поморском стратегијом о примени два носача авиона.

(Фото: jet-airlinezz.blogspot.com.es)

Први уговор истина за вољу био је потписан са Французима о производњи и набавци новог носача авиона, али је потписани уговор раскинут када се у Русији појавила могућност јефтиније набавке већ постојећих носача авиона. Индијци су били заинтересовани за куповину носача авиона Минск и Кијев које су онда купили Кинези, па је Индијцима на вољу остао једино модификовани носач авиона класе Кијев под именом Адмирал Горшков, који је био предат на обнову, а после пожара 1993. брод је отписан. Руси су Индијцима дали до знања да ови носачи авиона неће бити продати са противбродским ракетама П-800 Балзат (СС-Н-12 Сендбоx). Иако су Индијци били разочарани празнина додатног простора на крми омогућила је продужење палубе што би омогућило употребу морнаричке верзије МиГ-29К (Куб) које би могли сместити (13) под палубу и шест на самој палуби. Потписивање намере и преговори трајали су од 1998. а уговор је потписан 2004. године. Дуги преговори и отежана могућност затварања финансијске конструкције отежали су обнову и улазак носача у оперативну употребу.

У обнови угађен је нови лифт за подизање летелица тежине 30 тона. Повећан је број како авиона тако и хеликоптера повећана је полетно-слетна палуба дужине сада 189,5 m, ширине 20,7 m што је омогућило упоредно полетање два авиона. Депласман је повећан на 48.500 тона. Приликом изградње било је и доста заплета тако на пример Индијци су могли да по избору у носач авиона уграде сопствене електронске уређаје проблем је био одстрањивање руских ПВО система јер су Индијци хтели да уграде израелске што су Руси одбили па ће то бити уграђено по пријему носача авиона у оперативну употребу Индијаца.

Оно што је једино сигурно то је авио-компонента носача авиона ИНС Викрамадтија који ће бити састављени искључиво од руских палубних ловаца МиГ-29К/Куб и палубних хеликоптера Ка-31. МиГ-29К/КУБ је једноседнa и двоседнa верзија надграђених летелица МиГ-29М/М2 примењених за морнаричку употребу са ојачаном конструкцијом, осавремењеним системом за склапање крила, смањеном радарском површином, повећаном носивошћу, савременим радаром Фазтрон НИИП жук МЕ са могућношћу праћења до 10 циљева, док се морнарички хеликоптери Камов одликују по ојачаним могућностима откривања и осматрања потенцијалних претњи и већ се налазе у оперативној употреби Индијаца.

Носач авиона ИНС Викрамадтија већ је требао да уђе у оперативну употребу, али је проблем настао услед кашњења са уградњом парних котлова због чега је одложено његово увођење у оперативну употребу тек 2013. што је посебно изнервирало Индијце који су за крај 2012. године предвиђали да Горшков уђе у састав флоте.

Нова класа индијских носача авиона

Упоредо са набавком носача авиона класе Горшков Индија се одлучила за самостални развој и градњу носача авиона који је познат као Пројект 71 ADS (Air Defence Ship) или брода за противваздушну одбрану флоте, а данас се о њима говори као о бродовима класе Викрант или Мажестик. Први оперативни планови су били представљени 1989. и предвиђали су градњу два носача авиона депласмана 28.000 тона, али је већ 1990-тих дошло до промене оперативних планова и представљен је модификовани план градње носача повећаног депласмана на 32.000 тона.

План је добио зелено светло тек 2003. године када је план поново промењен а носач добио нови депласман од 37.500 тона што је била последица да се одустане од набавке Херијера и предност морнаричким МиГ-29К/КУБ.

Адмирал Арун Пракаш већ 2006. мења име програма из ADS у IAC (Indigenous Aircraft Carrier) чиме је желео дати на значају да се ради о самосталном индијском пројекту градње новог носача авиона депласмана сада повећаног на 40.000 тона који би омогућио употребу палубне верзије Сухоја Су-30 што је значило повећање дужине носача на 280 m, ширине 60 и газа 8,4 m. Очувале би се и могућности кратког полетања и конвенционалног пристанка летелица (СТОБАР) а по плану на четири носача, колико се планира изградити, могуће је укрцати групу од 30 МиГ-29 К/КУБ и морнаричких хеликоптера К-31.

Погон носача представљаће четири гасне турбине Џенерал Електрик ГЕ ЛМ 2500 који ће преко четири пропелера обезбедити брзину пловидбе на 28 чворова ( 51,58 km/h) и акциони радијус кретања 7500 морских миља или 13.890 km.

Посада са укрцаним пилотима авиона и хеликоптера износиће 1.400 чланова. Градња нових носача авиона поверена је индијском бродоградилишту ЦЛС Чочин (Cochin Shipyard Limited). Градња је почела 2008, а прва кобилица положена је 28 фебруара 2009. године. Око 80 посто елемента брода је већ урађено пре њеног поринућа јер је у питању модуларна градња из око 874 главна блока.

Планира се да ови носачи авиона уђу у оперативну употребу од 2015. године, због отежане градње и кашњења испорука посебног челика који се набавља из Русије. Кашњења у испорукама натерале су Индијце да сами крену у производњу специјалног челика у сoпстевним погонима, што је довело до одлагања планова за даљи почетак градње нових бродова.

(Наставиће се)

Носачи авиона на пацифику (Први део)