Лажи о европском робовском “рају”

Бобан Петровић

Канадски новинар Даг Саундерс је својевремено написао да основа европског “раја“ може бити лабаво аналогна оном старе Атине, где је живахна демократија почивала на огромној популацији робова на раду у рудницима сребра. Европски еквивалент атинске ропске популације, тврди он, је велики број радника миграната који сачињавају сиву економију, а који су, међутим, искључени из доброг живота. Просјаке у Севиљи, открио је он, скупљају ноћу и камионима одвозе у сабирне кампове на ивици града. Између 5-20% европске економије, тврди он, потиче од рада оних који живе незаштићени у предграђима већих градова. То је популација ‘аусландер-а’, другим речима то обезбеђује средњој класи да има живот какав има.

У име овог лажног “раја“ какав никада не може заживети у Србији су почињена небројена недела према целом народу. Уништена је економија, предузећа су или уништена или продата у бесцење, радници су постали и буквално робови страних послодаваца као они у италијанском Фијату или корејској Јури или словеначкој Мури – робови који раде за шаку евра и још су срећни што имају било какав па и робовски посао.

Достојанство земље је бачено у блато практичним пристајањем на отимачину Косова и Метохије а заузврат су капои логора ‘Зербија’ добили тапшање по раменима и шансу да се и даље богате или сачувају већ опљачкано у робовској приватизацији умилно названој “транзиција“. Суштина је да Србија и сличне земље – чак и оне већ у ЕУ као Румунија и Бугарска, никада нису имале и немају шансу да достигну стандард западноевропског робовласничког друштва због гомиле историјских и економских и геополитичких али и културолошких и религиозних разлога.

Србија нема колонијалну историју и историју развијене индустријске експлоатације а нема ни “гастарбајтерску“ популацију која је рецимо и поред немачке радиности чинила добар део основа послератног немачког економског бума. Ово важи и за друге земље ЕУ, као нпр. Француску. Србија нема политичку класу која је у стању да схвати ово а чак и када би то била у стању није их једноставно брига.

Та гомила празноглаваца и популиста није једноставно никада имала капацитет да води једну државу и народ и на позиције су доведени сплетом несрећних историјских околности и утицаја страног фактора и сопствене алавости. Њима једноставно нема поправке иако се понеки коментатори политичког блата у Србији заносе да их је могуће спасити Србију у постојећем систему лажне ‘демократије’ и у процесу спасити касту која урушава српски народ и од њих самих.

Жалосно је да она преостала српска интелектуална елита (то није власт већ оно мало преосталих интелектуалаца који виде даље од носа) ћути о српском путу у понор у име кога се даје све, сада Косово и Метохија, сутра продају преостала државна предузећа као Телеком, а спрема и распродаја и обрадивог земљишта и коначно поробљавање српског робља.

Они који су дошли на власт на крилима незадовољства народа нису схватили нити могу да схвате да настављање сулудог пута ДСа у уништавању Србије само води и у њихову пропаст а не само државну и народну. ЕУ су потребни само робови и сировинска база, тржишта и места за бацање технолошког отпада.

Ако је народу требало скоро деценија да казни ДС (макар и губитком власти засад) због пљачке у којој су огрезли, лажи и превара којима су се служили, неће му требати ни пар година да казни његове незване настављаче недела, макар и не били главни кривци за огромну пљачку и издају већ почињену под владавином Боте првог и последњег.

Магла борбе против корупције неће моћи да сакрије државну издају која се тренутно одвија, под руководством премијера ‘Дачија’ и његовог пристанка на састанке са терористом са Косова који изиграва премијера а што је још горе пристанком на дизање граница усред Србије.

Наравно ту неће моћи да оперу руке ни Томислав Николић ни Александар Вучић. Ни прекомпоновање власти не може да сакрије да Србију чека само пропаст од настављања сулуде политике задуживања и распродаје која се наставља под диригентском палицом доказаног економског убице Динкића. За то време своје црно сутра Србија може да види у робовању радника Фијата који се буне због робовског рада по 10 и више сати на дан за неколико стотина евра. Што је још горе том и таквом робовласничком конгломерату српска ситориња преко субвенција политичких полтрона Брисела пуни кофере и даље субвенцијама које се мере стотинама милиона евра.

Бесмислено је доказивати многим еврослепцима у Србији да нема те земље на кугли земаљској која је значајно подигла стандард пристајући само на робовску шрафцигер индустрију без трансфера технологије. То ће сами пронаћи после деценија робовања уз бацање магле назадних демократа некада и сада ‘напредних’ слепаца на власти. Ову власт би могла да изнутра опамети само дуготрајна серија штрајкова као у Грчкој.

Међутим за то има мало шанси после деценија убијања народа у појам и споља и изнутра. Зато су они, све док настављају са сулудим маршом по диктату Брисела, само историјски нужан корак ка отрежњењу народа. Колико дуготрајан и тежак остаје да се види.

Неку реч о томе су рекли понеки појединци у медијском простору као Антонић скорије. Боље икад него никад. Међутим мало је то у овом тренутку када се болид Дачи залетео са кршењем устава уз погуривање напредњака, а Динкић залетео са гурањем Србије у економско ропство.

Наде ипак има, јер иако све друго пропадне, од нас самих изгледа једино може да нас спасе слом пљачкашког система наметнутог целом свету а који можда и није више тако безнадежно далеко (бар не деценијама), јер како рече конгресмен Рон Пол на Обамину послеизборну причу о спречавању финансијског слома Америке – касно је ми смо већ банкротирали само нам то још нису рекли….

Лажи о европском робовском “рају”