Никола Јанић
Ако нисам некад, зашто бих сада?
Данас ми дошао један од пријатеља у посету и каже: „Твој бивши пријатељ, новинар, пише да је Славка Драшковић, председница Конгреса српског уједињења, постављена за директорку канцеларије за дијаспору. У чланку тврди да је „једна група стално незадовољних људи из дијаспоре, слала ружна протестна писма премијеру и председнику Србије против њене кандидатуре…”. Написао је и да су ти људи ”мало учинили за Србију, а доста само за себе” и да су критиковали госпођу Драшковић без аргумената“.
То се не односи на мене, кажем садашњем пријатељу, из више разлога, и почнем да набрајам:
1. Славка Драшковић није никада била председница „Конгреса српског уједињења“, а већ дуго није ни председница „Конгреса српског уједињења Србија“. Професионални и познат новинар, који познаје дијаспору, не би могао погрешно да напише њене функције.
2. Лично не припадам групи „стално незадовољних“, већ групи оних који су стално били и увек остали спремни да укажу на погрешно и некорисно за нашу матицу.
3. „Ружна писма“ не пишу они који се потписују својим пуним именом и презименом. Таква писма пишу анонимни, који не смеју да стану иза онога, најчешће лажи, што су написали. А протестна писма, за која знам да су упућена на поменуте адресе, укључујући и моје, била су сва потписана и објављена.
4. Што се тиче тврдње да су ти људи ”мало учинили за Србију, а доста само за себе”, не могу да говорим у име других. Што се тиче мене, кад мој садашњи пријатељ тврди да је мој бивши пријатељ написао тако ружну формулацију, за оне који су против наименовања Славке Драшковић, желим да поменем две чињенице: Прво, да ја никада нисам престао да волим Србију и никада се нисам устручавао да се супротставим свакој ружној речи написаној о Србији и о народу коме припадам.
Наравно, када то ружно није било засновано на чињеницама, доказима и истини. А то је, признаћеш, бар мало више од онога што су учинили неки новинари у Србији, који „констатују“ и пишу шта је њима или другима ћеф или потреба. (само један мањи део „неучињеног“ може се видети на порталу www.janic.se и na www.koreni.rs у рубрици „Срби у шведској“, коју смо тек отворили и почели да је „пунимо“ а која ће бити финализована тек за пар недеља).
Иначе не верујем и да се та и таква поменута тврдња (ако је тај новинар заиста написао да су ти људи, који протестују против овог срамног наименовања, „учинили доста само за себе“, може односити на мене, јер ја:
а) Немам никакав бизнис у Србији.
б) Не интересује ме никакво политичко деловање, или неки положај у Србији, што ми је више пута нуђено. Године живота које су ми преостале живећу са мојом најближом породицом далеко од Србије, коју често и са радошћу посећујем, а где ћу и када ћу умрети, не знам. Али знам да ћу бити сахрањен далеко од Србије, у којој су одавно сахрањени моје бабе и деде, отац, мајка и брат. А у Шведској, док сам био и док ћу бити активан у друштвеном раду, никада нећу добијати, нити сам икад добијао, плату за мој рад – никада у последњих десет година нисам узео ни једну дневницу за сва моја многа и дуга путовања; па ако неко може да докаже супротно, нека изволи! Ако је тај новинар ипак написао то што рече мој садашњи пријатељ, онда је прешао све границе људскости. Било би крајње време да се и он и њему сличне колеге опамете и престану да трпају све људе у исти кош – или да полазе од самог себе када пишу о другима.
ц) Кад смо већ „код писања о другима“, могу да кажем – ако је исти господин заиста написао да су „људи који су протествовали против кандидатуре Славке Драшковић, критиковали госпођу Драшковић без аргумената“ – да се ни то не може односити на мене. Зашто? Па зато што сам ја износио јасне и непоречиве аргументе, који су доступни (или су били, јер су понешто у међувремену склонили) на порталима Конгреса српског уједињења, на Славкином „Пословном вођству“ (који је угасила) и другима. Али и што су моја писања о КСУ, о Славки и о другим људима у врху те организције, о њиховим сусретима и конвенцијама, као и горих лагарија од ове „канцеларијске“, била заснована на подацима добијеним, и у многим мејловима потврђеним, бш од тог истог новинара.
О томе не желим да пишем све док не добијем скениран чланак из „Новости“, који ће ми послати из Србије. А тада ћу писати, ако треба и о томе, а чим ми буде боље писаћу и најављени наставак о Славкином „бизнису“ и „пословањима“ групе жена, „лидера из Србије“. Изнећу неке податке и мишљења и о томе шта су све оне са тим лидерством и „знањем“, школама, дипломама, политичким и другим функцијама учиниле за боље сутра Србије и њених грађана.
Никола – каже ми пријатељ који ми је данас у посети – шут се са рогатима не боде, а имена ових женских „лидера“ данашње Србије показују да су и оне рогате и да су њихови рогови изузетно шиљати и опасни. Мани се тога…
Нити сам ја брате „шут“, нити сам се икада плашио да се бодем са дамама… Овде није у питању лично уживање, задовољство и обострано задовољавање, већ егзистенцијална потреба да и овима „новима“ кажемо:
Доста бре! Доста због свих грађана Србије и њихових кћери, синова и унука. Не толико због наших у расејању, колико је то примарна неопходност због младих у матици!
„Шут са рогатима се не боде...“
0 comments:
Post a Comment