У потрази за српским Дворжаком

Вацлав Дворжак

Да се ради о Србији 19. века можда би важио Милошев закон – да када народ псује и нешто се као буни, онда каиш треба још стезати, али када ћути и само стреља очима, онда је дошло до дувара и паметном владару, за каквог историја држи да је био књаз, јасно је да дизгине ауторитативне власти треба попуштати.

Тако је било пре два века када се Србија умирити није могла, данас је Србија мртваја коју уз државне почасти походе њени егзекутори.

Шака радикала једина се окупила у знак протеста што Хилари Клинтон пред крај свог мандата другог човека САД долази на место злочина. Неки медији су имали прилог о томе, а неки, уз оправдање да га је организовала непарламентарна странка, чак ни вест без слике. (И има неке логике, јер да је народ хтео радикале они би нас и данас развесељавали из скупштинских клупа. А народ се вазда пита.)

Тако је госпођа Клинтон имала прилику да усред Београда, уз веселог домаћина Дачића и новинаре који су послужили као статисти без права гласа, саопшти да је „Косово независно и да се границе у Европи неће мењати“.

Да је којим случајем неко од припадника „седме силе“ желео да оправда овај све више пежоративни назив професије и, рецимо приупита газдарицу Стејт департмента, тек да јој бар мало буде нелагодно – како може САД да представља пријатељем Србије када су нас пре 13 година бомбардовали и отцепили део територије (?), вероватно би већу непријатност доживео од колега него од упитане.

Погледи – ко је овај паћеник и у ком времену живи – довољно би му рекли да је залутао. И у државу, и у време, и у професију ове државе овог времена. Високим гошћама, којима је Дачић могао да парира једино у центиметрима, не можемо замерити на мимикрији или лажима, јер оне не само што су биле искрене и што нам се нису додворавале, већ је нешто јужније, у Приштини, Клинтонова отворила и душу, признајући да је пројекат независног Косова њена лична, прича њеног супруга и њене породице.

Добила је инспирацију да покаже своју емотивну страну баш тамо јер Приштина и може неког да инспирише. Ако ничим другим онда борбеношћу и вером у идеју да је сада време да се албански народ заокружи у једној држави.

Јер, када припадници Самоопредељења добију прописне батине од добре опремљене Тачијеве полиције, то даје дух демократичности албанског друштва на Космету више него било шта друго. Ту није битно да ли су куртијевци већи екстремисти са становишта српских интереса, већ то што су то људи од визије у којој њихова албанска нација заузима централно место.

Београд је, пак, после доласка Дачића са „историјског“ руковања у Бриселу изгледао као политички Пјонгјанг. Незаинтересован, ућутан и са аплаузима диригованих аналитичара. Све у свему, општа апатија у народу који се донедавно хвалио својим дрчним јунаштвом. Толика малодушност међу Србима не само што од народа и државе ствара аморфну масу коју свако мало моћан може обликовати према свом ћефу, већ српско друштво чини ретроградним.

Данас, чини се, тешко се може наћи неко ко би био у стању да сатима стоји у реду чекајући да му Клинтонова потпише књигу да би онда, као политички протест, пред шефицу америчке дипломатије подметнуо плакат са сликама порушеног Београда и у лице јој скресао како би као некадашња активна прва лејди требало да стави параф испод ове панораме свог породичног недела?

Може ли заиста неко да се сети ко би могао да учини нешто попут Вацлава Дворжака, члана чешког удружења Пријатељи Срба са Косова који је успео онако добро да изнервира Мадлен Олбрајт?

Таква су времена дошла, да Чеси испадоше већи Срби од Срба, а Ивица, тај ђак генерације, тек од – баронесе Кетрин.

У потрази за српским Дворжаком