Црногорци и Српство

Петар Петровић Његош

На доказивање изворног и стварног Српства данашњих националних Црногораца не треба трошити много времена и простора, али само под условом да се та чињеница представља разложним људима. Довољно би било подсетити на оно што су писали и говорили династи из лозе његушких Петровића: владике Петар I (до 1830) и Петар II (1830-1851) и књажеви Данило (1852-1860) и Никола (после 1860). Сви они, неко мање а неко више, допринели су империјалном ширењу Црне Горе, али ниједном од њих ни у примисли није било да од својих поданика стварају нову нацију која би се звала по њиховој држави; сви они јасно су разликовали појмове Српство и Црногорство.

Тако, на пример, Петар I уочи битке на Мартинићима (1796) позива Црногорце и Брђане да покажу “да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије”, а који месец касније, у очекивању битке на Крусима, тражи од војске да се устреми на непријатеља “нашега предрагог имена србског и наше дражајше вољности”.

За Петра II Црногорци су “дичне горе српско племе”, “народ српске Црне Горе”, “гњијездо Срба мало у предјелу црногорском”, “свободе српске срце”, “Срби Црногорци”, а Црна је Гора “свети храм српске славе” и “зачатије храбра Српства”. Када 1845. године тражи од српске владе дозволу за насељење Црногораца “гђе год међу с нама јединоплеменим Србљима”, он има на уму да је Црна Гора “урна у коју је силно име Душаново прибјегло” и тако постало “огледало српско”.

У свом Законику из 1855. године књаз Данило вели да “у овој земљи нема никакве друге народности до једине србске и никакве друге вјере до једине православне источне”, те да “сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати како и сваки Црногорац и Брђанин што ужива”.

А краљ Никола, који Ловћен назива “Олимпом српским”, о Божићу 1912, под Скадром, својим војницима-витезовима честита “српске бадњаке… опијен вјером да сте кадри бити још величанственији у могућим искушењима такне ли се ко нашијех права и оспори ли нам сјести на огњиште вашијех ђедова и мојијех предшаственика Немањића, Гребљановића, Бранковића, Балшића и Црнојевића”.

Црногорци и Црна Гора

За историчара Бранка Павићевића, црногорског академика, главног уредника Редакције хрватске Еnciklopedije Jugoslavije за некадашњу брозовску Црну Гору, Црногорци су српско племе које је насељавало “ужу област средњовјековне Зете, такозвану подловћенску Црну Гору”, састављену од четири нахије: Катунске, Љешанске, Ријечке и Црмничке (средином 19. века с око 73.000 становника) и познату као Стара Црна Гора. До битака на Мартинићима и Крусима, кад су у састав Црне Горе ушли Пипери и Бјелопавлићи, појмом “црногорски народ” означавано је искључиво становништво ових четирију нахија. Од те године започело је империјално ширење Црне Горе, тако да је од свих европских империјалних сила 19. века, она, у процентима, остварила највеће територијалне добитке. Све до 1905. године та се држава звала Црна Гора и Брда.

По Павићевићевом тумачењу, назив Црна Гора први пут помиње у повељи краља Милутина из 1276. године. У италијанским изворима тај се назив помиње 1348. као Cerna Gora, у дубровачким 1379. као Cernagora, а у которским као Мontenegro 1397, а као Crna Gora 1458. године. У уговору између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана из 1435. године спомињу се catuni Cerna Gora или catunos Cernagora (Branko Paviċeviċ Crna Gora :  Оpšti podaci – Ime i granica, Еncikliopedija Jugoslavije, knjiga 2 Bje-Crn, Zagreb 1982, 697).

Ови Павићевићеви подаци (вероватно је годину 1276. сам домислио, пошто је Милутин постао краљ 1282) углавном су преузети из књижевне радње Ивана Јастребова, руског конзула најпре у Призрену, потом у Скадру, коме је Гласник српског ученог друштва објавио већи број прилога за српску црквену историју, делом у облику превода, делом као резултат истраживачког рада. Уз напомену да “питање, за што је садашња Црна Гора назвата овим именом, готово не заслужује пажње”, он је констатовао да “у свету више разних места зову се Црном Гором”. Поред Црне Горе “близу везирова моста на путу од Призрена у Скадар”, поменуте у једној дипломи цара Душана, и планине “што се налази међу Гиланом (Гњиланом) и Скопљем, где је Урош V заједнички са својом матером свршио цркву коју је започео био градити Душан в чрној гори… имамо Црну Гору у Србији у црноречком срезу, па Карадаг у Дагестану недалеко од Гунида, па Карадаг у Азији близу Карса, па близу Диајрбекира” (Иван Јастребов, Белешка о имену Црне Горе, Гласник Српског ученог друштва, књига XLVIII, Београд 1880, 419-426).

У Историји Црне Горе (књига 1, Tом други, Титоград/Подгорица 1970), која се бави и Зетом у држави Немањића, назив Црна Гора помиње се осам пута, увек уз израз “данашња”, што значи да у том времену (од краја 12. века до Маричке битке 1371) није постојала територијална нити управна (административна) јединица под тим именом. Први пут се тек у 15. веку за Зету каже да је “сада већ Црна Гора” (Историја Црне Горе, Друга књига, Том 1, Титоград/Подгорица 1970, 3-95). Но, да би цела прича била мало јаснија, док се пише о владању Ђурђа II Страцимировића (1385-1403), само се “планински масив изнад Боке Которске и Будве” сматра Црном Гором “у  најужем смислу ријечи” (Исто, Друга књига Том 2, 50). Исто то потврђује се и податком да “само име Црна Гора, које се први пут помиње у дубровачким документима 1376. године, још дуго ће означавати планински масив који се од Рисанског залива, изнад Котора, Грбља и Будве, пружа до изнад Паштровића, са Ловћеном као највишим врхом. Тек касније ће се, у доба успона Црнојевића (током друге половине 15. века – ИП), почети да шири и на околне предјеле, а на крају замијенити старо име Зета” (Исто, 169).

А кад се већ уз Црну Гору помиње српски краљ Милутин (Стефан Урош II,  ? – 1282-1321), онда се први запис о тој српској области тиче његове хрисовуље (повеље са златним печатом) “којом је приложио манастиру светог Николе у Врањини село Орахово и 100 перпера од светог Срђа” (Иван Јастербов, Исто, 424). Извесно је, дакле, да је Врањина (у данашњој Црној Гори) тада била у Србији, и не само она него и цело Српско Приморје, данас преименовано у Црногорско, и цело његово српско залеђе звано данас Црна Гора. Што је то олако заборављено можда је баш “заслуга” Милутинова, који је, ослањајући се на чињеницу да је то подручје од искони било несумњиво српско (а Скадар је некад био престони град свега Српства), верујући у чврстину и постојаност српског духа тамошњег живља и проглашавајући Скопље престоницом Србије, “упутио српску експансију низ вардарску долину, и тако је полако преносио тежиште српске државне политике са Јадранског на Егејско море” (Владимир Ћоровић, Милутин, одредница у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој, II књига И-М, друго издање, Нови Сад 2000, 782).

Да је завичај породице Црнојевић (и пре Ивана Црнојевића), оне које такозвана дукљанска историја ни за живу главу не жели да препозна као Србе, био српски и после Милутиновог времена, потврђују и српске царске повеље са средине 14. века, чији нам је садржај обелоданио конзул Јастребов. Он, наиме, пише да, “ми видимо фамилију Црнојевића у време Душана и његова сина Уроша. У повељи, у којој Стефан (Душан) цар српски и грчки решава распру између патријарха Данила и града Котора, даној у Неродимљу године 1351, Михо и Радосав Чрновић поменути су као важна лица, којима је поклоњено било поверење и цара и патријарха у решењу ове распре… На исти начин у повељи Стефана Уроша, којом он потврђује повластице Которанима (1355), опет су поменути исти Михо и Радосав Чрнојевићи” (Исто, 421). Биће да се радило о неком дуго вођеном спору, пошто се патријарх Данило, доцније канонизован за српског светитеља, на трону налазио од 1324. до 1337. године.

Да је данашња Црна Гора била српска сведочи и историчар Божидар Ферјанчић (1929), коме се већ и због самог наслова једног недугог текста, насловљеног као Освајачка политика краља Душана, баш и не може пребацивати за србовање. Пошто у наводној својој потрази за историјском истином не препознаје чињеницу да краљ Душан није освајао суседне крајеве већ васпостављао српску власт на појединим деловима Српске Земље које су у ранијим временима отели ратоборни српски суседи, он каже да се “у првим годинама владавине краљ Душан морао суочити с неочекиваним тешкоћама у самој Србији. Већ у пролеће 1332. године избија побуна великаша у Зети, баш у области где је једва годину дана раније млади краљ и почео акцију за преузимање престола.

Незадовољни свакако наградама којима је Душан по преузимању власти платио њихову помоћ, зетски великаши су устали… Млади краљ Душан брзо је угушио побуну зетских великаша и тако успоставио унутрашњи мир у држави, што је био неопходан предуслов за предузимање офанзиве према византиским областима на северним обалама Егејског мора” (Божидар Ферјанчић, Освајачка политика краља Душана, Историја српског народа И књига, Београд 1981, 511).

Прича о побунама на западној и северозападној граници српске државе тицала се борби у Хуму, делом око Пељешца и Стона (са Дубровчанима), а делом око крајева до Цетине (са босанским баном Стјепаном II Котроманићем – 1322-1353, сестрићем краља Драгутина,  ? -1316). Први спор окончан је тако што је краљ Душан, повељом из 1333. године, део српске државне територије од Стона до Дубровника уступио Дубровачкој Републици уз једнократну накнаду од 8.000 перпера, годишњи трибут српским владарима од 500 перпера и уз обавезу да православном живљу са тог подручја осигура право на слободно богослужење. Мимо тога, Дубровчани су преко својих дипломатских канала помогли да се и спорови на крајњем западу, с Котроманићима, реше на миран начин, чиме је млади краљ Душан добио могућност да своју војну и политичку делатност усмери на своје византијско суседство (Исто, 511-513).

А због оних који српског краља Бодина (1085-1111) својатају као наводног Црногорца, ваља рећи и следеће:

Половином 5. века, кад је већ било извесно да се Римско царство не може одржати, започето је с обновом српске националне државе, за време римске владавине познате под именом Илирија. Но, тек 590. године Оштроило Свевладовић, један од синова Свевладових, краља Дачке Србије, успео је да створи и потом учврсти Јадранску Србију, те да за своју престоницу одабере Скадар, који је и пре римских освајања био престони град српски. Династија Свевладовића задржала се на челу Јадранске Србије свега подруг века, да би је каснијих векова, до Немањића (после 1171), наслеђивале династије Светимировића (640-794) и Оштривојевића (794-1171). Из ове последње био је и краљ Бодин, син српског краља Михаила (1065-1084) а унук српског краља Доброслава I Војислава (1024-1065). Бодинови претходници успоставили су у Србији чврсту државну власт, а њиховим стопама ишао је и Бодин, изабран за краља док се налазио у Антиохији, у заточеништву, одакле су Срби успели да га ослободе. “То је био човек великих способности и велики државник. Одмах по ступању на престо Бодин је прокрстарио Србијом (курзив ИП) и сменио непослушне банове и друге чиновнике и на њихова места поставио одане и савесне људе. У Рашкој је поставио два бана: Волкана и Марка, а у Босни бана Стефана, сву тројицу са Бодиновог двора”. На западу, Бодинова Србија укључивала је Лику и Крбаву и Далмацију до реке Крке, а на северу до реке Саве, све до Уне  (Јован И. Деретић, Западна Србија : Кратак историјски преглед од 3. века пре Христа до 20. века, Чикаго/САД 1995, 14-64).

Појам Црна Гора преноси се на суседне области

Павићевић не спори да се “појам Црна Гора у дуготрајном историјском процесу ширио према сусједним областима. Године 1796. дио Брда ушао је у састав Црне Горе. Почетком 19 вијека тај се процес наставио, и већ у доба Петра II Петровића Његоша Црна Гора обухвата поред Бјелопавлића, Пипера, Роваца и Мораче још и дио Куча, Братоножиће, дио колашинске области, Лијеву Ријеку и дио Васојевића. У доба разграничења са Турском 1859 до црногорско-турског рата 1862. појам Црна Гора се проширио и на друге области, обухватајући Грахово, Рудине, дио никшићке области, дио Дробњака и Језера, Шаранаца и дио Васојевића. Берлинским конгресом суверенитет Црне Горе се проширио на друге области, нарочито према приморју, кад је Црна Гора постала приморска земља. Од 1912. историјско-географски појам Црна Гора обухвата и пљеваљску, бјелопољску област, подручје на десној обали Лима (са Беранама) и Метохију. Данашња територија Црне Горе обухвата све области црногорске државе из 1913, изузев Метохије… У састав Црне Горе ушло је у ИИ свјетском рату подручје Боке которске” (B. Paviċeviċ, Isto, 698). Таква и толика Црна Гора простире се на 13.802 квадратна километра, односно на нешто више од 5.300 квадратних миља, што је неколико пута више од површине Старе Црне Горе и што Црну Гору чини највећом европском империјалном силом 19. и 20. века.

Не сме се, наиме, изгубити из вида да је територија позната данас под именом Црна Гора у назначеном периоду увећана неколико пута, увек на рачун српских племена у Брдима “и шире”. Тако, на пример, године 1796 (или 1806) прикључени су јој Пипери и Бјелопавлићи, 1820. Ровца и Морача, а 1878, после Берлинског конгреса, Кучи, Никшићи и део Васојевића (онај преостали део после балканских ратова).

Због свега тога, територијално проширење Црне Горе на рачун српских племена из Брда, уколико Црногорци нису Срби, већ – према “науци” савремених дукљана – нешто што је сасвим различито од Срба, морало би бити црногорска окупација српских крајева, а све жртве црногорског отимања тих подручја, чак и појединачне, биле би последица црногорског злочина заснованог на расизму.

Заиста, за кога се може рећи да је Црногорац

Све ово што је до сада написано вреди, и употребљиво је, само под условом да га прочита разложан ум. У супротном, ако се на другој страни налази било који загрижени национални Црногорац, никакав доказ не може бити довољан, нарочито не ако је заснован на поставкама које нам о српском Црногорству и црногорском Српству нуди Петар Милатовић Острошки у свом тексту Српство Црногораца – тестамент светаца!, објављеном 11. новембра ове године.

Занемари ли Милатовићеве некорисне вербалне егзибиције о “верско-националном грађанском рату”, о озваничавању Титових граница “у српској крви”, о “безочном инсистирању наводно >антикомунистичког< Запада” на тамо нечем, о лицемерном Западу, о “лажном антикомунизму”, о комунистичким националистима и марксистичким четницима, о полицијско-војно-обавештајним службама из комунистичких и неокомунистичких номенклатура, о квазипатриотским и квазинационалним организацијама, сваки разложан читалац његовог текста биће збуњен подацима да је “један од највећих Црногораца свих времена Стефан Немања, рођен у данашњој Подгорици, која се тада звала Рибница”, те да је “такав велики Црногорац створио моћну српску државу три века пре него се први пут помиње Црна Гора у светској историографији и бласфемично договорној, малоумној, картографији по разапетој кожи народа који говори истим матерњим, српским, језиком”. (Не би било лоше да се о овим својим тврдњама “договори” са Хрватима, који за Стефана Немању веле да је Хрват, ваљда због тога што је први пут крштен у католичанству, и који, врло љути на Петра Ђорђића што је написао књигу Историја српске ћирилице, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1971, не признају да је ћирилица српско писмо).

Има ли се на уму да се Стефан Немања родио 1114, а упокојио 1200. године, много пре првог помињања Црне Горе и Црногораца, непристојно је за њега рећи да је то “један од највећих Црногораца свих времена”, а чак и ако све то схватимо само као симболику, или црногорски епски прећеризам, недопустиво је рећи да је Црногорац и син му Растко, потоњи Свети Сава.

Ни Ђорђије Петровић, познатији као Карађорђе, ни по чему није могао бити Црногорац, пошто је, претпоставља се, рођен у Васојевићима око 1768. године (убијен 1817), једанаест до четрнаест деценија пре прикључења Васојевића  Црној Гори. Он је “свега” Брђанин, утолико пре што се крај у коме је рођен увек помиње као једно од седморо Брда, а држава у којој се то Брдо данас налази, све до 1905. године звала се Црна Гора и Брда. (Не бих се баш сложио ни са Милатовићевом тврдњом, преузетом од разних анационално расположених историчара, да је Карађорђе “подигао Српску револуцију”, барем из једног разлога: свака револуција руши и уништава све постојеће институције, најпре цркву, а Карађорђе је, започињући велики Покрет за обнову српске државности, успео да очува све затечене српске националне вредности).

Његош, владика Раде (1813-1851), јесте Црногорац, пошто је рођен у Старој Црној Гори, у цетињском племену, у Катунској нахији, али је противно здравој логици проглашавати Светог владику Николаја Велимировића (1880-1956) за “једног од највећих Црногораца”. Он јесте пореклом из Бјелопавлића, али су Бјелопавлићи тек једно од седморо Брда, и то оно на које се књаз Данило Станков Петровић Његош (1826-1860), Зеко Мали, намерачио да га силом насрамоту поцрногорчи. У најстарије записе о тим Даниловим поступцима спада онај који, крајем 19. века, у књизи под насловом Неколико крвавих слика из албума Петровић-Његошевог дома, у виду поруке краљу Николи (1848-1921), подсећа на око осам до девет хиљада политичких убистава током Данилове владавине (просечно око хиљаду годишње) и, између осталог, описују “подвизи” Данилови у Бјелопавлићима:

“Због крволоштва, њега је већи дио народа црногорског смртно мрзио, а особито Бјелопавлићи од којих је преко сто и педесет најотменијих људи, у року од девет година… поубијано преко перјаника. Знајући да га Бјелопавлићи страховито мрзе, дао је своју рођену сестру Јану чувеном јунаку и војводи попу Ристу Бошковићу за жену, еда би му овај својим упливом повратио љубав и задобио оданост Бјелопавлића, у чему је релативно успио. На тај начин дакле, Данило се и усудио да дође у манастир Острог једног Тројичина-дана (1852. године – ИП), гдје се о тој слави манастирској скупи обично цио народ из Бјелопавлића, а много свијета такође из остале Црне Горе и Херцеговине.

У таквим приликама, обичај је, да родитељи доведу собом и своје кћери, а са циљем, да би их заручили и поудавали. То се и дан-дањи практикује, и обичај је, да све дјевојке и скоро удате невјесте, што ту дођу, сједну једна до друге на једном дугом сједишту, које је од камена око цијеле цркве саграђено. На том сједишту може их се поређати преко четири стотине. И том приликом, кад је Данило био, оне су као обично сједјеле једна до друге, а међу њима је била и жена попа Пунише из Бјелопавлића; – жена млада и необично лијепа, коју је пијани књаз, прошавши туда, спазио и на њој свој поглед зауставио. Увече, пошто се добро избанчио и испијанчио, наредио је својим перјаницима, да сваки узме по једну од ових дјевојака, а њему да доведу жену попа Пунише, која је била сестра Тодора Кадића, доцније његовог (Даниловог) убице.

Дјевојке су се отимале колико су могле, али најзад, биле су објачане од ових звјерова и својих гнусних обесчаститеља, те тако тридесетак њих буду силом одведене у одаје манастирске, гдје су их сердари, војводе и перјаници кнежеви, читаву ноћ држали и силовали, а Данило, разумије се, скраћивао је часове те ноћи са женом попа Пунише – сестром Тодора Кадића.

“Међу овим дјевојкама биле су три-четири из породице Бошковића, а оне остале из најугледнијих бјелопавлићких кућа” (Будо Симоновић, Зеко Мали, Београд 2000, 241-244).

То јесте било пре нешто више од подруг века, али је довољно свеже да бјелопавлићки Брђани очувају у личном и племенском памћењу оно што су им тада приредили Црногорци, у једној од највећих српских светиња, у кругу српског манастира Острог, слава му и милост!

Ни Вук Караџић (1787-1864) није Црногорац, он је само Србин пореклом из Херцеговине, патријарх српски Гаврило Дожић (1881-1950) такође је Србин, рођен у Врујцима, у Доњој Морачи, једном од седморо Брда, а могло би бити да Петар Милатовић Острошки, Бјелопавлић, Брђанин, несвестан да је и сам малкице затрован “југословенском” логиком братства и јединства, олако препушта забораву оно што су 1852. године Црногорци приредили његовим саплеменицима.

И, на крају, једна мала досетка настала у научном кругу:

Поодавно, на неком међународном научном скупу у Београду стално се помињу мало Срби а мало Црногорци. Један Бугарин, не сналазећи се у томе, нагиње се ка Васи Чубриловићу (1897-1990) и пита, у поверењу:

- О чему се ту ради, ко су сад ти Црногорци?

А Васо му одговара:

- Црногорци, то су Вам, колега, Срби у дивљем стању.

Илија Петровић, историчар

www.ilijapetrovic.netau.net

Црногорци и Српство