Носачи авиона на пацифику (Други део)

Адмирал Кузњецов (Фото: stormfront.org)

Русија

Русија иако амбициозно планира изградњу нове класе носача авиона за сада употребљва само један под именом Адмирал Кузњецов (некад је носио имена Рига, Леонид Брежењев и Тбилиси) пројекта 1143.5 (НАТО Кузњецов). Носач авиона Адмирал Кузњецов спада у категорију СТОБАР кратко полетање и конвенционално слетање са употребом Ски џамп стазе. Поринут је 1985. године, а у оперативну употребу је ушао 1991. године, али је оперативне могућности досегнуо тек 1995. године. На носач авиона је могуће укрцати до 41 летелице у различитим комбинацијама која обично садржи 12 летелица Су-33 до 5 јуришника Су-25 УТГ/УБП у палубној верзији до 24 хеликоптера Ка-27 у верзијама ЛД32/ПЛО/С. Животни циклус Су-33 требао би да буде завршен 2015. године па се поставља логично питање да ли ће га наследити морнаричка верзија МиГ-29К, који ће по свему судећи наћи место на новој класи носача авиона јер је производња малих серија нових Су 33 неекономична, а Куб се већ израђује за Индијце.

Депласман Кузњецова износи 67.500 тона, дужина: 302,3 m ширина: 36 m, газ 9,1  m. Погон чине две гасне турбине јачине 20.000 КС што омогућава максималну брзину од 32 чвора (59,2 km/h) акциони радијус 3.850 морских миља (7.310 km), аутономност брода је 45 дана. Посада броји 1.993 члана, а број пилота зависи од конкретне мисије и износи не више од 626 чланова.

Брод поседује значајно наоружање: хибридни ПВО систем Каштан са широком палетом ПВО и противбродских ракета. Брод поседује 12 вертикалних лансера ракета СС-Н-19 Гранит које су постављене испод саме палубе носача са поклопцима на отварању који су део плаубе, па је тиме због њих смањен број авиона у потпалубљу као амерички. Брод има одличан систем за противподморничку борбу „удав-1″ са 60 противподморничких ракета домета 3 km и дубине до 600 m.

Носач Адмирал Кузњецов за сада пре него што буде формирана ударна група носача авиона око њега служи као помоћно средство у одабраној групи ракетних крстарица, разарача и нападних нуклеарних подморница наоружаних крстарећим ракетема или подводних ракетних крсташа како их Руси још називају.

Некадашњи командант Руске ратне морнарице пре одласка у пензију најавио је да Русија тек планира градњу нових носача авиона на нуклеарни погон. Градња је најављена у бродоградилишту Северодвинск, где већ постоји одговарајућа струкутра за градњу нових бродова. Наиме руски нови носачи авиона имаће депласман од 50.000 тона и носиће борбену групу од 30 до 50 палубних авиона и хеликоптера.

Разлог покретања градње нове класе носача авиона лежи у претпоставци руских морнаричких кругова да је један носач авиона премали за мисије и задатке који леже пред руском морнарицом у будућности. Године 2011. Кузњецов је потпуно обновљен чиме му је продужен животни век за нових 15 година и око њега је већ формирана нова ударна борбена група носача авиона која ће бити модел за нову класу која се очекује негде око 2020. године у оперативној употреби.

Амерички носачи на Пацифику

Америка има значајно присуство носача авиона на пацифику још од Другог светског рата, као и у послератном периоду које су генератор сваке кризе која се појави у овом региону.

Џорџ Х. Буш (Фото: dittosrush.blogspot.com)

Од носача авиона углавном се ради о носачима авиона класе Нимиц који су намењени за извођење целог спектра задатака. У оперативној употреби се налази 10 носача авиона ове класе које су утрле пут новој класи носача авиона Џералд Р. Форд које ћемо детаљније представити и који ће у будућности имати значајну улогу на светским морима па тако и на Пацифику.

Када их упоредимо са последњим носачем авиона класе Нимиц, Џорџ Х. Буш CVN-77 има у односу на њега 500 до 700 чланова посаде мање. Смањење броја чланова посаде најављено је у новој класи развоја будућих носача авиона америчке морнарице. Као и претходни носачи авиона тако ће и нова класа бити изграђена у Груман Њупорт шипбилдинг. Нови носач ће бити опремљен и новим борбеним системима и опремом. Од нове опреме носач ће имати тридимензионалне рачунарске програме и апликације. Грања носача ће бити модуларна и слична Нимицу по броју палуба. Наградња острва где се налази контролни торањ биће померена према крми у односу на Нимиц. Командни мост ће бити пребачен под палубу, а унутрашњост брода ће бити промењена у односу на класу Нимиц и поседоваће све потребне прикључке који ће омогућити економично коришћење простора. Нови носач ће такође имати један лифт мање за дизање летелица. За самоодбрану биће наоружани новим системом си сепроу који треба омогући одбрану од брзих противбродских крстарећих ракета. У употреби ће бити и нов ракети систем РИМ-116-РАМ настао као заједнички развој Американаца и Немаца.

Померањем командног моста уназад и смањења броја лифтова са четири на три повећана је површина палубе за полетање и слетање летелица. За носач ће бити развијен електормагнетни катапулт који ће користити линеарне електромагнентне моторе за повећање брзине приликом полетања летелице. Уместо паре за грејање биће кориштена енергија из нуклеарних реактора који ће имати и функцију пловеће електране чиме ће се повећати још више његова самосталност, а смањити трошкови. Нови носач авиона од авио компоненте носиће 90 палубних Ф-35Ц, ФА-18ЕФ, ФА-18Г, Е-2Д хокај мини авакс, хеликоптере МХ-60Р/С. Највише наде се полаже управо на верзију Ф-35Ц који ће упркос неким кашњењима ући у оперативну употребу као и носач авиона 2015. године.

Иначе први носач авиона случајно или не управо се гради за Пацифичку флоту тако да ће сигурно у будућности имати веома запажену улогу.

Тајланд

Тајланђани су током 1992. године са шпанским бродоградилиштем Изар започели разговоре о градњи носача. Пројекат је био познат као „патролни носач хеликоптера за отворена мора“ и класична је копија првог шпанског носача авиона Principe de Asturias, који је у оперативну употребу ушао 1998. године под именом Чакри Наруебет.

Чакри Наруебет (Фото: naval-technology.com)

Тајланђани су га почели постепено да опремају са увођењем у оперативну употребу а користи се за патролирања даља од обале, давање подршке амфибијско десантним операцијама и ваздушног патролирања у подручју Тајландског залива и Јужнокинеског мора до Борнеа и спорних Спартлијевих острва која су тачка спора Кине и Вијетнама.

Чакри спада у категорију лаких противподморничких носача авиона дужине 147,5  m, ширине 27,5 m и пуног депласмана од 11.486 тона. Палуба овог носача је у облику ски џамп за полетање летелица под углом од 12 степени. Посада броји 455 чланова и 62 члана и додатном посадом летачким особљем и послужиоцима од 145 чланова плус 4 члана краљевске породице. Носач остварује максималну брзину од 26 чворова, а покрећу га две гасне турбине ГЕ ЛМ-2500 од 33 мегавата док поседује и дизел погон од два мотора изар МТУ 16Б1163 ТБ83.

Масимални радијус носача је процењен на 10.000 наутичких миља при средњој брзини од 12 чворова што је довољно за контролу комплетне обале Вијетнама, целог Тајландског залива, острваца Спартли и дела острва суседне Малезије и Индонезије. Летачка компонента чини 6 авиона АВ АБ матадор који су копија Си Херијера који су добијени од Шпаније, а максимални број је 12 авиона и 6 хеликоптера Сихорски С-70Б, Си Хок или замена 14 хеликоптера Си Кинг или Чинук у морнаричкој верзији.

Наоружање брода се састоји од вертикалног Мк 41 лансера ракета брод-ваздух Си Спероу и четири артиљеријска система Вуклан Фаланкс. Брод има четри бацача пасивних дипола за обмањивање торпеда. Брод поседује и најмодернији систем за сателитску навигацију МX-1105 транит.

За крај текста било би незахвално не споменути још два брода од којих је један носач хеликоптера који је такође ушао у употребу и један десантни носач хеликоптера који се очекује да уђе у оперативну употребу чиме ће се вертикална компонента на пацифику знатно увећати. Поред постојећих носача авиона који су у употреби или требају да уђу у употребу од 2015. године.

Јапан

После Другог светског рата Јапану је било забрањено да гради носаче авиона иако су имали дозволу од САД да могу изградити јаку флоту па је изграђен велики број разарача и фрегата одличног квалитета, а САД је имала поузданог савезника у овом региону Пацифика.

Јапанци су били специфични јер су почели да граде ткз. хеликоптерске разараче наоружане артиљеријским, торпедним и ракетним наоружањем.

Дана 23. августа 2008. године Јапанске поморске самоодбрамбене снаге поринуле су у море свој први послератни чистокрвни носач авиона тачније 63 године откада је потписана капитулација.

Раст кинеске помороске моћи, улазак у флоту нових разарача, фрегата и ракетних чамаца, набавка првог кинеског носача авиона и одлука о почетку градње новог носача на нуклеарни погон од 90.000 т депласмана (Пројекат 085) уз поновни излазак на светска мора Русије утицао је на Јапанце да одлуче, без обзира на уставна ограничења, да крену у развој свог носача авиона. Американци су одобрили план и кренуло се у реализацију.

Планови изградње датирају још из 1960, затим 1983. и деведесете године али не у форми класичног носача авиона већ носача хеликоптера. Амбицизоно се у развој кренуло од 2000. године, али је због политичких недоумица, пројекат преформулисан у разарач-носач хеликоптера.

Носач је концептуално нов облик добио 2004. године, који је превиђао стандардни облик носача авиона, са карактеристичном надградњом дела где се налази оперативни центар и контролни торањ на десној страни полетно-слетне палубе. Пројекат је добио ознаку 16 DDH.

Изградња првог из серије од планирана четири брода пројекта 16 DDH (2 + 2) започела је полагањем кобилице за DDH 181 Hyuga 11. маја 2006. у бродоградилишту Јокохама. Нови DDH 181 добио је своје име по старом бојном броду империјалне царске морнарице (HIJMS) Hyuga, изграђеном 1918. године. Јапански морнарички врх тврди да је Hyuga намењена за противподморничку борбу, обезбеђивање десантних активности, логистичка подршка и контрола функције командоовања унутар састава јапанске морнарице.

Дизајн брода који се назива разарачем, а секундарна улога носач указује да је реч о малом носачу.

Непрекинута полетно-слетна палуба има површину нешто већу од 5500 m2 подељену на три дела – прамац, средина и крма. На палуби су предвиђена четири места за слетање тешких хеликоптера MCH-101. Веза палубе и хангара остварује се преко два лифта тежине 40 тона.

ТТ Подаци

Дужина 197 m, ширина 35,5 m на најширем делу крменог дела слетне палубе (са заштитном мрежом), стандардни депласман Hyuga износи 13.500 тона, док је пуни депласман 18.000 тона. При пуном депласману газ Hyuga износи 7 m. Силуетом брода доминира награђен торањ висине 13 метара. Поморски стручњаци Кине и запада сматрају да ће ти носачи бити способни да укрцају чак и авионе као што је Ф-35Б. Иако се ти авиони не налазе у оперативној употреби Јапанских самоодбрамбених снага нити је устав дозволио градњу носача авиона, Запад је највероватније затворио очи и дозволио Јапанцима коришћење оваквих бродова и као носача авиона ако се ситуација у региону у случају Северне Кореје и Кине буде усложњавала. Јапан је израдио студију којом су му потребни носачи хеликоптера опремљени са 20 противподморничких хеликоптера или као алтернатива 20 авиона за вертикално полетање и слетање.

Наоружање:

Ракетни лансери Мк41 смештени у 16 вертикалних лансера, хеликоптери МЦХч101, СХ-60Ј типа Харпоон. Великим металним површинама изнад прамчаног и крменог командног моста доминирају антенске решетке фазног осматрачког рада ФСЦ-3. Срце сензорско-информатичког система Hyuga чини Мицубишијев ФЦС-3 фазни радар и Талесов контролни ракетни модул. Фазни радар ФЦС-3 заправо је смањена верзија америчког фазног радара СПY-1 Аегис.

Погон брода чини класична ЦОГАГ пропулзија. Погонску конфигурацију његовог пропулзијског постројења чине четири америчке гасне турбине Џенерал Електрик типа ГЕ ЛМ 2500, које преко два редуктора покрећу две пропелерске осовине на којима су уграђени петерокраки пропелери фиксног корака. Свака од уграђених турбина може развити више до 25 000 КС, односно укупна инсталирана снага износи више од 100 000 КС, тј. више од 74 МW.

ТТ Подаци

Русија

Руској ратној морнарици (ВМФ Воено Морскои Флот) најавом модернизације били су потребни нови амфибијско-десантни бродови за које је одлучено да се набаве у Француској, а ради се о класи Мистрал за подизање борбених могућности Пацифичке флоте пре свега у заштити Курилских острва. Русија са новим десантним бродовима који су уједно и носачи хеликоптера жели повећати могућности својих сила на Пацифику где када се погледају географске могућности не постоје адекватне снаге за испуњење овог задатка што би се постигло и увођењем новог носача авиона.

Са Французима је склопљен договор о набавци 4 брода класе Мистрал где ће два бити изграђена у Француској, а друга два у Русији опремљена руским хеликоптерима типа Камов Ка 31 за противподморничку улогу и Ка-52 алигатор за борбену.

Мистрал са пуним депласманом од 32.300 тона дужине је 199 m, ширине 32 m, газа 6,2 m представља класу десантних бродова четврте генерације. У градњи je по први пут примењен концепт модуларне градње брода и примена нових материјала који су смањили цену изградње за чак 30 посто. Иначе сваки брод ове класе може да прими 16 тешких, средњих или борбених хеликоптера, трећину механизованог пука, лебделица, а сваки брод поседује и резeрвоар за гориво хеликоптера од 540 т и за 1.600 тона дизел горива.

За посаду је обезбеђено 9.000 квадрата простора за боравак у модуларним кабинама. Сваки брод има потпуно опремљену и болницу а две операцијске дворане, ренгеном, амбулантом и 88 постеља, у хитним случајевима могуће је и хеликоптерске хангаре преуредити као део болнице. Погон брода се заснива на четири дизел мотора 16В32 јачине 24 МW који покрећу две бродске елисе. Површина полетно слетне палубе је 6.400 метара квадратних, на левом боку је и шест паркирних места за транспортне хеликоптере. Брод је опремљен савремним уређајима за контролу и командовање СИЦ-21 примењив за здружене борбене операције. Бродови класе Мистрал могу се користити иначе и за командну улогу већих пловних састава и имају простор за здружену оперативну команду ранга борбене групе. Проблем овог брода је мала количина наоружања за самоодбрану то су: два лансера ракета море-ваздух Симба, два аутоматска топа калибра 30 mm Бреда-Маузер и четири тешка митраљеза Бровинг М2ХБ калибра 12,7 mm.

За крај треба додати да ће на руским бродовима искључиво бити примењено руско противбродско и ракетно наоружање док ће мотор и електорника бити исти као и код француских бродова што опасно нервира поједине чланице НАТО-а.

Носачи авиона на пацифику (Други део)