Звона у славу патријарха Павла

Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле

Београд – На данашњи дан, пре три године, у Београду на Војномедицинској академији преминуо је патријарх српски Павле, после дуге болести. Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле, како званично гласи његова титула, био је 44. поглавар Српске православне цркве, од 1990. до 2009. године.

Трогодишњица смрти патријарха Павла обележена је у храмовима СПЦ у земљи и расејању, у цркви манастира Раковица свету архијерејску литургију служио је патријарх српски Иринеј, док је на гробу патријарха Павла служен помен. Данас је организовано и молитвено сећање.

Патријарх Павле рођен је као Гојко Стојчевић у славонском селу Кућанци далеке 1914. године, у ондашњој Аустро-угарској монархији. Након школовања у Тузли  и Сарајеву, и завршеног Богословског факултета у Београду, ратне 1942. године одлази у манастир Свете Тројице у Овчарско-кабларској клисури. Разболевши се од туберкулозе отишао је у Манастир Вујан, где се излечио, а затим је са братством тог манастира прешао у овчарско-кабларски манастир Благовештење, где се и замонашио 1948. године, добивши монашко име Павле. Након постдипломских студија у Атини, изабран је за епископа рашко-призренског 1957. године. На Косову и Метохији провео је 33 године, и за то време подигао и обновио бројне цркве и манастире, одржавајући интензивне контакте са верницима и монасима, обавештавајући редовно тела СПЦ и државну власт о нападима Албанаца на имовину Цркве и страдању српског народа.

За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990, а устоличен наредног дана. Било је то веома тешко и бурно време, почетак распада југословенске државе, време пада комунистичке идеологије и буђења национализма и старих непријатељстава, време сукоба али и већег враћања вери, што је представљало велики изазов за Српску православну цркву и њеног поглавара, који се показао достојан и мудро водио Цркву у тим тешким временима.  Како је рекао митрополит Амфилохије „патријарх Павле је тај тешки крст изнео часно и достојанствено, као ретко ко у нашој прошлости“. На састанцима са римокатоличким и муслиманским верским поглаварима, бројним функционерима и у обраћањима светској и домаћој јавности редовно се залагао за мирно и праведно решење сукоба. Патријарх Павле је интензивно радио на јачању цркве, на њеном организационом јачању, превазилажењу унутрашњих сукоба и раскола, ојачао је њен образовни систем, у његово време веронаука је враћена у школе, а Богословски факултет у оквире Београдског универзитета. Због свог рада добио је више престижних домаћих и страних одликовања, а уживао је велики углед међу грађанима Србије и региона, и то не само код оних православне вероисповести. Бавио се и научним радом, објавивши бројне монографије, књиге и чланке. Од 2005. године више пута је због болести и повреда приман на Војномедицинску академију, а због јаке упале плућа 2007. године започео је лечење у овој установи, где је остао до своје смрти. Због болести се обратио Светом архијерејском Сабору СПЦ да му дозволи да се повуче из активне службе, али његова молба није усвојена.

Поводом његове смрти Влада је прогласила тродневну жалост у републици Србији, а дан сахране је био дан жалости у Београду и Републици Српског. Стотине хиљада верника, у километарским редовима, одало је почаст преминулом патријарху у Саборној цркви у Београду, док је више од пола милиона њих присуствовало сахрани, што сведочи о томе колику популарност и углед је патријарх Павле уживао у српском друштву. Сахпањен је у манастиру Раковица, према сопственој жељи, а сахрани су присуствовали представници бројних цркава и верских заједница, као и многи државници.

Патријарх Павле био је једна од јавних личности која је уживала највећи углед и поштовање међу грађанима Србије, али и других држава на Балкану, без обзира на њихову вероисповест. Дубоко поштовање указивали су му и поглавари бројних верских заједница, као и многи светски државници. Остао је познат по животу у складу са јеванђељем, својој скромности и аскетском животу, честу путујући пешке или градским превозом, сам је шио своје одело и поправљао ципеле, и често обављао мајсторске радове у Патријаршији и манастирима у којима би се затекао. Говорио је грчки, руски и немачки језик, а био је и почасни доктор богословског факултета и Академије светог Владимира у Њујорку. Због свега тога, његова смрт представљала је велики губитак за државу Србији и српски народ, али и читаву православну и хришћанску заједницу у свету.

Предлози за канонизацију

У седиште Српске православне цркве претходних година стигло је низ иницијатива да се покојни патријарх Павле прогласи за светитеља, што је наишло на једнодушну подршку домаће јавности. О овом предлогу већ је било речи и на седници Светог архијерејског Сабора. Црквени архијереји заузели су став да, сходно пракси коју примењује Црква, доношење одлуке о овом питању одложе за неку годину. Без обзира на то, верни народ Павла већ доживљава као светитеља. Његов лик у неколико храмова СПЦ осликан је налик на свеце – са ореолом око главе.

У диптих светитеља СПЦ може да буде уписана само личност чије су заслуге велике за цркву и народ. Потребно је и да међу верницима постоји развијен култ личности која се убраја међу свеце. Услов који је био обавезан у прошлости, а чији су се остаци одржали и до данас, јесу чудеса (исцељења, приказивања и слично) која је „кандидат“ за светитеља чинио за живота, али и после смрти.

Нема више таквих као што је био патријарх Павле

Био је непосредан у разговору са својим верницима. Често је умео да се поигра са децом која су се играла у близини Патријаршије. Управо таквог једног зимског дана, који је био хладан и ветровит, патријарх је позвао децу да се склоне од кошаве и уђу у Патријаршију на сок. Сва деца су појурила за патријархом, осим једног дечака. Патријарх га је упитао зашто не улази, а дечак је одговорио: “Не могу да уђем, нисам крштен“.

Патријарх му је на то рекао:

„Само ти уђи, синко. То су новотарије да се деца крсте кад се роде. Некада су се момци крстили пред војску, кад су зрели и знају шта желе. Ако и ти то будеш хтео кад одрастеш, ево, ја ћу те крстити. А сад уђи слободно.“

Четрдесет четврти патријарх на трону светог Саве преминуо је на данашњи дан 2009. године на Војномедицинској академији. Његовој сахрани и тродневном мимоходу у Саборној цркви присуствовало је више од милион људи. Патријарх Павле је поштовање заслужио искреним ставом према верницима, а данас је мало таквих. Међу верницима који су долазили у Патријаршију да последњи пут поздраве патријарха српског Павла могло се чути: „Нема више таквих као што је био патријарх Павле“!

Звона у славу патријарха Павла