Следбеници Пророка Мухамеда окупирају Европу

(Фото: Новости)

С неподношљивом лакоћом белци на Старом континенту постају мањина

Заслепљени жељом да што пре уђемо у квази мафијашку заједницу уједињене Европе, многи наши суграђани и не виде шта се кува у том пакленом мелтингпот лонцу. Једино они, којима идеја европске мултиетничке заједнице и њене вештачке валуте не пада ни на крај малог мозга, могу да сагледају проблем. Ако не објективније од наших политичара, оно бар мало другачије од наше сиротиње раје.

Иако су им простирали црвени тепих, Швајцарци нису хтели да уђе у евро зону, нити да попусте пред захтевима исламиста. Иако су им претили, данас, ево, беру плодове својих визионарских одлука. Криза их је у великој мери заобишла. Нормално кад су све паре код њих, рећи ће неко. Јесте, не баш све паре. али доста опљачканог блага и корумпирајућег материјала је затворено у хелветске сефове на шифру. Управо због тога што је Швица само један велики сеф за богаташе и лопове на велико, то се и њена војска спрема да оружјем брани своје привилегије.

Актуелни војни маневри на швајцарским пограничним прелазима и аеродромима очигледно иду у прилог тези да је могућност скорог рата у окружењу. Рецесија економије је увек била увертира великих трагедија. Пожар који тиња у Грчкој и Шпанији може за ноћ да букне по целој Европи.

На хиљаде Калашњикова у рукама муслимана

Хелветска влада не страхује толико од рата колико од огромног таласа трактора који би нагрнули у том случају.

Француске и италијанске границе су посебно важне у овој шеми. Министар одбране Уели Маурер је управо због оваквог сценарија затражио хитно повећање буџета за модернизацију армије. У земљи Вилема Тела нема легионара и плаћеника, већ војску за одбрану сефова чине око 200.000 увежбаних резервиста, мада има и једно језгро професионалне војске. Куповина војних авиона Saab Gripen и постављање четири батаљона војне полиције на стратегијска места, само су неки од сигнала који потврђују да нам се нешто гадно спрема, и то не само због економске кризе. Прави разлог је, бар како тврди неки професор Schindle, у страху од исламске револуције, која након успеха по земљама Медитерана може у својој еуфорији да захвати и Европу.

Нестабилну и неприродну унију потпуно различитих народа и нација. Југославија је типичан пример вештачке уније која се распала у крви, а Европа је за многе посматраче само једна супер велика Југославија, са истим, или бар сличним политичко-религиозним проблемима. Поготово је ово забрињавајући фактор обзиром да је рат у Босни наоружао целу багру Европске уније, и да се на хиљаде Калашњикова налази у рукама исламиста. Највише оружја има у Француској која је уједно највећа муслиманска заједница у Европи. Број следбеника Мухамеда, наравно, није познат, јер је забрањено правити такве статистике, али се претпоставља да је цифра око шест милиона, реална.

Екстремне партије тврде да је број много већи, док се сви слажу да је стање експлозивно и да је довољан још један нови Андерс Брејвик, па да се сви муслимани Европе дигну као један.

У страха су велике очи

Расизам који влада у Западној Европи је великим делом последица страха од ислама, и великог броја емиграције.

Није мали број новинарских чланака, и поготово интернет прилога и видео записа, где се тврди да је у Европи већ створен један виртуелни калифат, и да су исламисти у многим земљама на путу да своје законе и обичаје наметну свима!

У Данској је већ постављен ултиматум да се у закон нације убаци и ставка о увредама према Алаху. Белгија је већ посебна прича, где се налази не само престоница Европе, већ и центар исламске заједнице. Холандија није у много бољој ситуацији, али далеко је мање угрожена од Енглеске, која је посебна прича за себе. Италија, Шпанија, Аустрија као и све нордијске земље, имају такође великих проблема око асимилације странаца, којима је вера испред сваке државности, а матерњи језик једини који употребљавају.

Француска десница не престаје да подсећа народ да у држави Молијера и Виктора Игоа, данас постоје читави квартови где се више не говори француски језик, и где влада расизам против белаца, и где се спроводи право расно чишћење. Као пример наводе се месари који могу да продају само халал робу, или да продају радњу. И други бутици белих Француза се такође затварају, или продају буд зашто.

У многим школама нема ни једно бело дете, а ни у породилиштима их није много. Људи се селе у скупље квартове јер се плаше за живот, а неки чак напуштају државу и траже сигурније место у: Израелу, Америци, Канади, или неким азијским земљама. Наравно да у свему овоме постоји и фактор параноје, али је чињеница да је ислам сваким даном све јачи, и све присутнији у свакодневном животу. И не само да је све више оних који долазе с оне стране Медитерана, већ и велики број самих Француза се добровољно покрштава.

По угледу на познате уметнике, или спортисте, око 3.600 особа сваке године постају муслимани! Другим речима, у Француској сваког Божјег дана бар дест хришћана, или атеиста, прелази у Мухамедову веру! Само у Марсељу је већ покрштено 40.000 особа, а у целој Француској та цифра варира од сто до двеста хиљада људи, зависно ко прави статистику. У Немачкој и Италији је још горе. Тамо се обави више од 4.000 покрштавања годишње. Док у Великој Британији џамије, ипак, имају највише посла. Годишње бар 5.000 Енглеза постану Алахови следбеници, и то за цео живот!

Нико ко једном прими такву веру не може назад, а да не рескира главу, напомињу специјализовани медији. Неки на овај феномен гледају као на ефекат једне моде, док други тврде да се из страха од грађанског рата, људи обезбеђују на време. Статистика коју је објавио Loïc Le Pape, доктор на Факултету социјалних наука у Марсељу, прецизира да постоји више путева ка Алаху. Једна трећина покрштених су у потрази за спиритуализмом били омађијани околином. Лепе приче и обећања раја професионалних утеривача. Друга трећина долази из мешовитих бракова, који су углавном немогући, ако оба партнера нису муслиманске вере. Ако не у старту, оно у току брачног живота неко промени веру, да учини задовољство другој страни. Трећи, и најопаснији пут ка исламу долази из мржње према западним вредностима. Као што је некада ангажовала Црвена армија по Немачкој и Италији, тако млади, углавном деца странаца, улазе не само у муслиманску веру, већ и у екстремни исламизам.

Реалност је суровија од истине

Ако је заиста тако, и ако великим демократијама прети опасност да изгубе државу, како је онда могуће да се ништа не чини како би се муслимани уклопили у систем државе, а не обрнуто. У Француској постоје две школе. Једна је званична, где се све одлучује у Јелисејској палати, а друга је улична, или народна философија, која има своје композиторе и своје извођаче овог политичког фолклора. Екстремне партије раде на погон расизма. Обе ове противречне теорије се позивају на исто реално стање на терену.

Непријатељ је међу нама, шта да се ради. Рат или пакт- to be, or not to be, питање је сада. Народ који свакодневно живи у додиру са емигрантима сматра да треба ствари гледати реално, и позива да се спречи даљи прилив емиграната Онима који су већ ту треба онемогућити да се организују у етничко религиозне заједнице и да раде против француских закона, традиција и обичаја.

Да се забрани молитва по улицама градова или кићење кућа алжирским заставама. Нова социјалистичка влада се своје стране такође се позива на реалну ситуацију и види да је већ прекасно за мере одмазде или ломљење руку. Ако су већ ту, и ако су већ толико организовани са јаком залеђином у земљама петрола, онда им се треба приклонити, све им дати, па чак и више него што траже, само да се не буне. Да им се зидају џамије и да им се да право гласа на локални изборима чак иако нису Французи. Треба обезбедити цивилни мир законским мерама али га и поткупити мали социјалом. Против расизима и анти семитизма нема другог лека од толеранције.

У толеранцију власти убрајају предност при запошљавању, специјалне дотације и привилегије које су забрањене за Французе. Имунитет на многе законске одредбе и право на бесплатна лечења за све који су тотално илегално на територији Француске, нешто је као нож посред срца за све патриоте и све расисте у Ле Пеновој странци.

Нова влада чини све да удовољи арапима, па чак мења закон о држављанству и гласању. Сада је довољно да неко борави пет година у земљи људских права и слободе па да постане прави Француз. Не мора чак ни да говори француски језик нити да има стално запослење. Левица тако себи обезбеђује извор гласова. Неки чак тврде да Америка више никада неће имати Председника белца јер је доказала да је обојено гласачко тело многобројније.

Француска левица рачуна на нове Французе да се вечно одржи на власти, опет према речима опозиције. Ситуација је више него забрињавајућа. А када само помислимо да је све то настало из једне безначајне медијско политичке интриге у јесен 1989. године, када су младе три ученице у граду Креју покушале да уђу у школу са марамама.

Што је много много је

Недавно је на једној америчкој телевизији приказана репортажа о исламу a la fransez. Филм је започео констатацијом да у срцу Француске, на периферији Лиона, постоји један прави исламски пашалук. Место се зове Венисје, (Vénissieux) а у њему су продавнице брзе хране, стил халал, затворене преко целог дана све док траје рамазан. Многе жене и девојке приказане су са фериџама док су по зградама смештене импровизоване џамије и сале за молитве. Све је као у некој оригинал арапској земљи. Али Венисје није изузетак већ скоро правило за многа предграђа француских градова. Марсељ, Париз, Лил и други градови су цитирани…

Коментатор је додао и то да најраспрострањеније име у Француској више није ни Жак ни Пол већ Мухамед. Ова чињеница јасно говори колико је велики прилив становништва и каква се будућност пише земљи слободе и људских права. Док Французи имају фактор размножавања на нивоу беле куге, 1,8 деце по брачном пару, дотле муслимани прелазе цифру од 5,4 (неки помињу чак и цифру од 8!), па тако кад се направи просек испада да је Француска најплоднија земља у Европи! Нико не помиње да 30 одсто од укупног броја француских беби припада муслиманима.

У претходним бројевима Таблоида већ сте могли да прочитате какав је став, не само Француске, већ и целе уједињење и високо цивилизоване Европе према овом проблему. За званичне нема проблема, све је под контролом.

Овакав званично политички исправан став много подсећа на велеиздају неких, не тако давних времена. Али то је било некад. Данас је у моди фаворизовање свих мањина без обзира шта мислио луди народ. Једноставно сви знају да су радикални исламисти зацртали у свој педесетогодишњи план освајање власти не само у Француској већ у целој западној Европи. Додуше, власт се бране тако што измишљају неку цифру од два одсто таквих исламиста и тврде руком на срце да је 98 одсто муслимана потпуно уклопљено у демократске токове запада.

Интересантно је ипак приметити да се на недавним манифестацијама против тих два одсто исламиста попут Мухамеда Мераха, на шетњи кроз Париз није примећен ни један од оних осталих 98 одсто, рекли су организатори протеста. Иначе Мохамед Мерах, седмоструки убица, кога су у марту убили припадници специјалне полиције, данас је све више узор и дика исламске омладине у Француској. Прави херој кога славе. Ничега се не стиде нити се више ичега плаше. Није случајно да се Мухамедова сестра јавно огласила и величала храброст и јунаштво свога брата, који је као што знате, убио децу у једној школи само зато што су били Јевреји.

Многи узимају дан његове погибије као почетак буне исламиста за дестабилизацију демократије и узимање власти.

Најпре локалне, а потом и мало шире. Тако бар тврде организатори манифестација против расне мржње према белцима, о чему се све више пише по медијима. Ствар је постала веома озбиљна. Све су јаснији прохтеви исламиста да се исламски празници славе као државни и да се поштују закони Шеријата. Притисци долазе од стране неких исламских лобија по економски јаким петролејским државама.

Додуше и сама Француска је много учинила да се данас нађе у овој ситуацији. Са најбољим намерама су у своје време Жискар Де Стен и Франсоа Митеран уложили труда и новца у један на први поглед користан подухват. Веровали су да се цивилни мир купује социјалом, науком и уметношћу па су отворили сред Париза града јединствену фондацију у свету, ИМА (институт за арапски свет). Отворен 1987 године овај факултет има за циљ да побољша односе за свим муслиманима света. Чланови института су Оман, Катар, Сомалија, Сирија, Тунис, Јемен, Либија, Египат, Палестина, Алжир, Сауди Арабија, Бахреинм, Џибути, Емирати, Ирак, Јордан, Кувајт, Мароко, Мауританија и друге сличне државе. Веома скупа зграда у центру Париза на тргу Мухамед В је под управом Реноа Музољера, (Renaud Muselier). Интересантно је да је овај директор института сестрић госпође Жералдине од Албаније, супруге последњег албанског краља Зогуа.

Ко плаћа музику, бира песму

Криза стеже обруч и много тога Француска нуди на продају онима који имају пара. Виногради и фабрике, фудбалски клубови и познати луксузни брендови од парфемчића и модних крпица до рафинерија и железара, све се дају за петродоларе. Понајвише улаже мали Катар, државица нешто већа од Београда, купује пету силу света. Ових дана Катар се спрема да болесној француској економији удари још једну ињекцију од 10 милијарди евра. Наравно за узврат мора да постоји неки дил. Јер како је неко приметио; Или је тај Катар највећи каваљер света или је лисица која корумпира целу државу да би се увукла и загосподарила њеном економијом.

За кратко време Катар је уложио огромне паре у оно што се исламисти надају да ће једнога дана бити њихово. У компанији Тотал они су власници 3 одсто капитала, у Винцију 7 одсто,у Лагардеру 12 одсто, Веолији 5 одсто, ЛВМХ 1 одсто, Вивендију 3 одсто и да не набрајамо све луксузне хотеле по Паризу и ривијери. Куповина фудбалског клуба Парис сан Жермена и Златана Ибрахимовића је само кап воде, или боље речено неколико капи петрола за магнате гаса и петрола.

Први министар Катара, шеик Хамад бен Јасем Ал-Тхани, се брани да Катар није тројански коњ, већ и да се не бави политичким улагањима већ се држи чињенице да петрол није вечан и да се треба осигурати за сушне године које долазе. Чиста економија.

Ипак неко примећује да у Катару јавно раде представништво Талибана или тунижанских исламиста Енахда и палестинског Хамаса. Други подсећају да Катар не улаже само у Француску и додају да постоје и други купци француске баштине. У игру све више улази и гасом богати Алжир. Ствар је толико актуелнија што се баш ових дана француски председник Оланд спрема за једну деликатну и контраверзну посету бившој колонији која је поред свега, још и изашла као победник у рату од пре пола века.

За сво то време односи две земље нису били на неком завидном нивоу. Сада, када су Алжирци осетили мекано и лабаво, они од бивших господара траже много за мале паре. Прохтеви иду од јавног покајања за колонизацију па све до оштете за ратне злочине као и гомилу олакшица за многобројне и све многобројније Алжирце у самој Француској. Такође на вагу добрих односа стављају и отварања фабрика у Алжиру. Напоменимо да у Француској има бар 5 милиона људи на берзи рада. Оланд у торби деда мраза носи кључеве од нове фабрике Реноа као и нека документа за улазак капитала у рафинерије Тотала или цементаре Лафаржа.

Да би се додворили својим спонзорима Социјалисти су ових дана измислили нови државни празник. 19 март Дан алжирских жртава. То је отприлике исто као када би сада неко од наших вођа одредио за празник дан шиптарских жртава за независно Косово.

Поред симболике има и доста конкретних уступака који понекада изгледају ван памети. Запошљавање 150.000 младих Француза, углавном без квалификација и махом из предграђа, и то на радна места која фактички не постоје. Финансира их добрим делом држава.

Апетит исламиста нема граница

У Француској већ постоји 1.300 џамија и разних сала за молитве, а тамо где их нема затварају се улице и ствара се невероватан призор уличних клањања који иритира Французе и подиже рејтинг еxтремистима. Држава је одлучила да се дозволи зидање џамија по свим местима где су муслимани у већем броју. И како број муслимана у Европи сваким даном све више расте, тешко је замислити да се прогнозе стручњака за демографска питања неће испунити и да ће за 30 до 40 година максимум, Француска бити Исламска држава. И не само Француска.

Следбеници Пророка Мухамеда окупирају Европу