Безобразлук био, безобразлук остао

Никола Јанић

Шта вам је бре, ко мисли на дијаспору…

Конгрес српског уједињења, чију доскорашњу директорку неко хоће да постави данас за директора Канцеларије за дијаспору, не ангажује се већ годинама на хуманитарном давању гладнима у Србији. Славка Драшковић и КСУ не комуницирају са дијаспором, а истовремено дијаспори чија би хтела да буде директор, не одговарају на питања о њиховом раду, корисном за Србију и српску дијаспору. И она, али и они који намеравају да Славка буде оно чему се дијаспора противи, варају се у констатацији да су ови протести пролазни.

Вероватно из навике да се о КСУ увек знало само онолико и оно што Мирјана Самарџија, садашња председница и Мајкл Ђорђевић, или Славка, желе и дозволе, или наруче да се објави у медијима Србије. А истина је супротна од створене слике о тој америчко-српској организацији. Пише се и емитује шта је по вољи неким политичарима, а ћути о истини потребној и дијаспори и матици. Српском расејању је доста „домаћих“ лажи о нама и нашим организацијама. Уместо да нова влада захтева од њиховог кандидата (не кандидата дијаспоре) да изнесе у јавност тражене податке, они игноришу протесте, писма и мејлове у којима се тражи да одустану од ове деструктивне намере. Заборавили су и они и ми да на мејлове одговарају они који поштују друге, ако очекују да и они буду поштовани.

Сви знамо да нови премијер владе Србије и њен први потпредседник, немају времена ни да једу на миру. Али ако у тој журби и једу, могу бар док јуре на неки састанак или гостовање у медијима, да кажу некоме ко трчи поред њих, да се људима одговори на мејлове. Дијаспора није један ћевабџија из неког места у Србији, већ трећина њених грађана који живе изван матице. Али од те трећине годишње у Србију долази и до пет милијарди евра. Можда баш захваљујући том новцу социјални мир у матици је и даље одржив. Да није тога, да ли би грађани мирно издржали многе идиотизме, као, на пример, да око 60.000 запослених свакодневно одлази на посао и ради, а да месецима не добија зарађену плату? Када је број гладних све већи, уместо да се смањује, онда лупање у празне шерпе није довољно. Да дијаспора, коју игноришу и понижавају, не даје својима помоћ, била би одавно кука и мотика.

Зли ће налазити друге непостојеће разлоге за моја писања, па чак доводити у питање коректност написаног. Зато имам потребу да оне који читају овај текст, подсетим шта је Славка Драшковић рекла у разговору са београдским новинаром Небојшом Јанковићем пре пет година, када је објаснила:

„… да је група виђених Срба на тлу САД 1990. године формирала непрофитну међународну организација Конгрес српског уједињења (КСУ). КСУ је имао за циљ да окупља Србе и пријатеље Срба у дијаспори, и да буду посвећени очувању и континуитету српског наслеђа. Да дају допринос демократизацији и развоју српских територија, оснивачи КСУ су поставили као свој дугорочни циљ.“ Али је и нагласила и да је КСУ имао „ефективан утицај на позитивне промене које су се десиле у јавном мњењу, политици и медијима у односу на српски народ у свету због јаког и јединственог наступа и да КСУ представља најзначајнију српску организацију„. 

Да ли је због тога, или из других разлога, Министарство за дијаспору укључило активисте ове организације у своје послове, посебно када је реч о бројним пројектима овог министарства? Господин Јанковић је, између осталог, у поменутом тексту написао и следеће:

„Као новинар локалног београдског магазина и независни истраживачки новинар, аутор овог текста је тек после вишенедељних упорних покушаја успео да лично ступи у контакт са шефом београдске канцеларије КСУ, г-ђом Славком Драшковић. Почетак самог разговора је био више него обећавајући, али, изненађујуће, довољна су била само два „погрешна“ питања да би интервју био прекинут.“

Пошто су, по свему судећи, дотична госпођа и њени сарадници из КСУ до сада вероватно били навикнути на разговоре са снисходљивим представницима медија, што се врло лако може и закључити на основу бројних досадашњих афирмативних медијских извештаја са бројних конвенција и скупова које је КСУ организовала претходних година, довољно је било само један критички став и врло конкретно питање о постигнутим резултатима да би свака даља информација и одговор били ускраћени. Уследили су и позиви уредништву, додатне ‘провере’, али после свега и усмена жеља председнице београдске канцеларије КСУ да се разговор ипак настави ‘пошто је по среди био неспоразум’, како је изјавила. У исту сврху ангажована је и позната београдска агенција за односе са јавношћу, чији су ПР менаџери и лично посетили аутора ових редова у матичној београдској редакцији, уручивши му претходно обећани пропагандни материјал КСУ и званични позив да се разговор настави“.

У наставку разговора госпођа Драшковић је одговорила и на питање зашто сматра да је КСУ најутицајнија и најзначајнија организација у дијаспори, као и због чега је Конгрес српског уједињења из Америке, за разлику од других сродних организација, тако „посебан“:

„На срећу по много чему. У дијаспори имате као и у матици много расцепканости, подела и све што се дешавало овде рефлектовало се и тамо. Конгрес као такав је прва организација (а мислим да је касније у Европи било покушаја да се оснују и сличне), која је основана у дијаспори да би се бавила односом према матици, имала везе са матицом и уопште покушала да помогне и успостави културне, економске и свакакве друге везе. Основана је у Америци крајем осамдесетих, а званично је и регистрована 1990. године“, рекла је „ујна из Америке“.

О напорима да се оснују „сличне организацији у Европи“, писаћемо опширније, а можемо да поменемо да је и у тој „драми“ једну од улога негативца имао КСУ, ширећи лажи са циљем да спрече јачања наше дијаспоре у Европи. О том потом, а да сада прочитамо и шта је Славка још рекла о тој „посебној организацији“ – Конгресу српског уједињена:

„Основана од једног елитног дела српског народа у Америци, Американаца српског порекла и оснивачи су Мајкл Ђорђевић, један од најпознатијих и изузетно цењених бизнисмена у Америци, Александар Карађорђевић, али не престолонаследник већ други члан краљевске породице, господин Драгослав Ђорђевић… Уосталом, ја ћу вам дати листу оснивача, али у суштини су они иницијатори тога. Али на тој оснивачкој скупштини је била елита српског народа у Америци и данас Конгрес у свом језгру чини, мада се он проширио по величини и значају, један елитни слој интелектуалаца – многобројни професори универзитета, доктори, виђени адвокати, песници, књижевници, значи група утицајних људи у Америци“. 

Интересантно је и да издвојимо Славкину тврдњу да у Европи имају „једну канцеларију у Бечу, што је за једну амерички базирану организацију јако много када то упоредите са величином других наших организација у дијаспори„. Дакле, канцеларија у Бечу, чији је дугогодишњи директор госпођа Олга Давидовић, и где делује само она уз још пар људи, већа је по Славкином казивању од, на пример, удружења или Савеза српских клубова и удружења у Аустрији? Можда је због те величине та канцеларија од Срећковића прошле године добила 5.000 евра?

На питање какви су били односи КСУ са Милошевићем и његовим режимом и шта је епилог свега тога, Славка је одговорила:

„Па, наша организација, пошто се основала, одмах је послала делегацију у Србију са циљем добре воље и пријатељства и она је посетила и Милошевића и све опозиционе лидере. Епилог тога је једна књига, која је објављена убрзо након тога, а која све то добро објашњава. Мислим да је тој првој групи нешто већ било сумњиво око тога, какве су Милошевићеве намере иако је он важио тада, како овде тако и у дијаспори, за неког ко ће српски народ да покрене на боље. Међутим, та прва делегација је одмах код Милошевића покренула питање шта ће петокрака на српској застави, па онда је спорна била и химна ‘Хеј Словени’ и ту је његов одговор већ изазвао некакво подозрење“.

О броју чланова, како су се финансирали некад и како сад, као и ко финансира КСУ, Драшковићева је рекла:

„Па ја не знам тачно, тај податак је у централној канцеларији, али мери се на десетине хиљада. Одувек се финансирамо на исти и једини начин, донацијама чланова и донацијама богатих спонзора из дијаспоре. То није никаква тајна и њихова имена могу да се нађу на нашем интернет сајту. Они који дају више од 5.000 долара годишње и обавежу се да ће у наредних пет година најмање толико финансирати организацију, они постају део посебног саветодавног одбора који прати главне правце организације. Значи пошто су они финансијери, они на то имају право и у томе је тајна успеха наше организације, да послује као акционарско друштво…“

Које је то значајне пројекте учинила КСУ за матицу, пошто је суштина вашег постојања помоћ матици? Шта је то, што је КСУ урадио за последњих 15 година, од свог постојања?

„Па ја нисам скроз била спремна на ова питања, па ћу вам накнадно доставити те податке. Неколико кључних ствари у међувремену је урађено, а веома је важно знати да постоји период, говорим о периоду за време владавине Милошевића, у којем је Конгрес радио тако што је, на пример, како је мени речено, држао такозвани ‘low level’, значи без претераног експонирања и мешања да бисмо могли да помажемо народу овде, да доносимо хуманитарну помоћ, додељујемо стипендије, радимо на културном повезивању.“

Постоји ли нека заокружена цифра колико сте помогли на пример студената, сиромашних породица, незбринутих?

„Па управо смо имали доделу стипендија из наше задужбине Студеница. То је огромна делатност и веома је плодна, посебно када је реч о тој културној сарадњи. Што се тиче хуманитарне помоћи већ две до три године уназад то не радимо, а од раније то се мери у милионима долара…“

Волео бих да ми кажете нешто више о скупу, који је одржан у Лас Вегасу. Било је врло спорних написа у појединим београдским медијима уочи тог скупа, да ће се, уместо озбиљног конгреса, тамо догодити више некаква фешта или забава? Како коментаришете то и шта се, у ствари, тамо дешавало?

„То је смешно и то су глупости и не желим уопште да коментаришем такве ствари. Сва ова ваша питања делују ми сензационалистички и не желим да учествујем у томе.“

Овим речима госпођа Драшковић је прекинула разговор. А постављено питање није било ни мало смешно, већ озбиљно и неопходно. Данас, октобра 2012. можемо само констатовати да се у ћутањима Славке Драшковић није ништа променило. Зато јавност Србије и расејања не може да зна, на пример, зашто су од Америчке владе (USAID) примили 200.000 долара?

КСУ је организација српске дијаспоре (тако је бар и даље представљају у медијима) која је институцијама у Србији годинама замерала непоштовање законом назначене потребе транспарентности. Проблем је што по њиховом тумачењу та обавеза важи само за друге, а не када неко хоће да зна нешто о њиховом раду, о коме се заправо не зна скоро ништа. После дугогодишњих покушаја нисмо добили одговор ни на најважније питање: Шта заправо ради у Србији, за Србију и за наше расејање КСУ, који је по њеним речима „најзначајнија српска организација“ наше дијаспоре? О поменутом пројекту од 200.000 долара, који је водио КСУ и који је трајао од фебруара 2011. до маја 2012. године знамо доста и имамо део документације, али нигде нисмо могли да видимо, какве су користи од тога имали грађани Србије? Приче о добронамерности Америке и важности комуникације са америчким и српским женама су и даље само приче. Од најаве да Србија има 1500 жена лидера, од тога 350 пријављених КСУ, само њих 16, изабраних од посебног жирија, путовало је за Њујорк и Вашингтон.

Податке о трошковима немамо, али по некој реалној рачуници, укупан трошак по жени, мислим на пут, смештај и храну (ако их америчке колегинице и мушки и женски амерички лидери и бизнисмени нису као госте частили вечерама и ручковима) износио би око 3.000 долара, значи укупно око 48.000 долара. Наравно ово је под условом да је КСУ свима, па и тадашњој председници Скупштине, госпођи Ђукић-Дејановић, платио трошкове путовања и боравка.

Око 100 жена из Америке, Србије и земаља Балкана, срело се у Београду током три дана и разговарали су о политици, науци, безбедност, економији, просвети… Свим женама није плаћен пут (или јесте?) а ако није, онда би коштање хране за 100 жена могло да буде око 15 долара, што је 1.500 долара, ако су у главном граду Србије јели српска јела, пребранац, вешалицу и рибу шарана, а не руски кавијар. Ако додамо и коштања материјала итд, дошли бисмо до износа од 5.000 долара.

Одржана су и три семинара, на којима је КСУ држао предавање о бизнису, о медијима и о политици. Семинари су одржани у просторијама КСУ, па претпостављам да нису сами себи платили закуп локала? По објављеним сликама може се закључити да је дневно присуствовало око 20 људи. Ако је и њима, у шта не верујем, плаћен смештај, пут, храна… И то би било 100 долара по учеснику и дану, што је укупно 6.000 долара.

Према грубој и једино доступној рачуници, КСУ је шкрт на одговорима а када је новац у питању не одговарају уопште, коштања пројекта су око 60.000 долара. Не треба да нас интересује где, или коме и шта је плаћено са осталих око 140.000 долара. Али је сасвим логично да нас на овом месту интересује и да тражимо одговор на питање: какав је ту резултат? Какве су користи (реално, а не фиктивно и слаткоречиво описано) од тога имали грађани Србије?

КСУ се више од 7-8 година не бави хуманитарним деловањем, како је рекла директорка Славка. Добар део „послова“ обављају им волонтери (што значи раде бесплатно) па је сигурно да има доста хиљада неискоришћених долара, које нису хтели, или нису могли да преусмере у неке хуманитарне фондове. Нису могли да дају ни јавним кухињама, ни старачким домовима, ни сиромашнима и болеснима, па је питање: где је лова? На њиховом рачуну сигурно нема платно много новца, јер да има, не би ваљда „становали“ скоро бесплатно у велелепним просторијама у Васиној 20. Не би имали ни образа да од Министарства за дијаспору узму десетине хиљада евра, такође за пројекте од којих нема неких опипљивих и реалних резултата?

Данас је неприхватљиво, али нажалост „опипљиво“, да неко и даље инсистира да бивша директорка КСУ буде нова „директорка“ дијаспори?! Да можда прича председника Томислава Николића (у емисији РТС-а „Сведок“ 31.10.2012.) о томе да је Хилари Клинтон помињала „наше људе у Америци“, није случајна, већ мување испод стола, знак и припрема, да ће ипак „пријатељев пријатељ“ бити наш нови директор? Ако није тако, да ли председник Николић то, због Славке, опет дели дијаспору? Зашто није, ако му то није рекла Кетрин, упитао госпођу Ештон, шта она и ЕУ мисле о „нашима у Европи“ и која су они, наши у Европи, вредност за ЕУ па нам пренео и њен одговор?

Наставиће се…

Безобразлук био, безобразлук остао