Митровић: Држава као неуки приватник

Архитекта и академик Бранислав Митровић (Фото: Новости)

Београд – Не може свака професионална, озбиљна акција да се ради увек изнова, од једних до других избора – сматра наш познати архитекта, академик Бранислав Митровић, професор Архитектонског факултета, председник управог одбора Народног музеја, куће која је већ десет година затворена за јавност. Склон да, како каже, „буде и остане пристојан“, Митровић отворено говори о проблемима, свестан да се његов говор често доживљава као напад а не као „вапај за конструктивним, стручним и аргументованим дијалогом“ чији је циљ – добробит Србије.

Да ли „специфична ситуација“ везана за Народни музеј, а која траје деценију, може да се тумачи као парадигма стања у култури Србије?

Све је то врло тужно и истинито. Али ако ћемо почети од Народног музеја, онда би држава морала да схвати да још постоји Управни одбор који је она делегирала. И да тај одбор има компетенције, да је он адреса за разговор а не кулоари.

Мислио сам и на континуитет у решавању проблема?

На овим просторима континуитет је јерес. Ако желимо дугорочни стабилни систем у понашању и делању у култури, онда се мора схватити да континуитет постоји и да постоји озбиљан посао који је претходно – у вези са Народним музејом – урађен.

Морам да нагласим да је Брадић, као министар културе, покренуо конкретно посао око Народног музеја којим је требало да буде прекинуто деценијско мировање. Створио се ентузијазам и убеђење да проблем коначно може да буде решен.

А у овом тренутку…

Разумем финансијске могућности друштва. Ипак, чини ми се да се опет праве неки мали прекршаји: приметно је нелогично понашање свих учесника, а у овом случају морам да кажем да је то држава, влада, министарство!

Нова влада, дакле, није показала интерес за Музеј?

Прошла су три месеца, а са Управним одбором нико није контактирао. А реч је о веома озбиљном питању на ком се прелама однос државе према култури, према сопственом идентитету, традицији, односно према благу које та традиција баштини.

Музеј је и даље затворен за публику?

Нећу да расправљам ко је и зашто пре 10 година дао налог да се Музеј затвори, али то је, дефинитивно, била грешка. Као председник овог Управног одбора, ниједног тренутка нисам желео да копамо по грешкама у прошлости. Верујем да су учињене у еуфорији кад смо мислили да нам се отварају сва врата.

Прадо се реконструисао годинама, али је један део увек био отворен за публику?

Ми, нажалост, немамо тако велики простор, али постоји могућност да се и то на одређен начин ради. Чак и сад. Али кад говоримо о „фарбању“ Музеја, можда звучи помало саркастично, морамо знати шта је урађено, морамо знати све о акцијама које теку, али су насилно прекинуте.

Постоји опструкција?

Одговорно могу да кажем да је последњи са којом сам могао да озбиљно разговарам и договарам био министар Брадић! У следећем мандату, за време господина Марковића – није се ништа десило, осим што су потрошене претходно обезбеђене паре за Музеј.

Како и колико?

Према мојим информацијама реч је о милион евра који је потрошен на разне регионалне потребе из културе. Дакле, у континуитету имамо прилично не брижан однос према Народном музеју.

И шта сад?

Сад имамо ситуацију у којој нова влада, ни после три месеца није нашла за сходно да се обрати, преко својих представника или министарства – Управном одбору. Могли су да нам саопште да смо грешили и да кажу шта је то било погрешно. Или, нисте грешили, али нам се не свиђате. Или, хвала на оном што сте урадили: можемо ли да направимо примопредају. Не, то се није десило, али се наводно, у међувремену, стварају нека тела од некомпетентних учесника у целој овој причи. То је ситуација која неће донети добар резултат.

Пре неки дан је био састанак Управног одбора?

Ми јесмо адреса са којом неко мора да разговара. Поново ћемо тражити састанак са актуелним министром, а потом ћемо се обратити влади као свом оснивачу. Заправо, ми смо то већ урадили пре два месеца – али одговор није стигао!

Обавестили смо их шта је све урађено од нашег наименовања, о преузетим акцијама и о нашем ставу везаном за даље кораке.

Ако се музеј само „офарба“?

Ако се Музеј пусти у рад пре логичног завршетка већ верификоване реконструкције – мимо већ потписаних уговора и свих разлога због којих се то десило – онда ни надаље неће одговарати савременим, музеолошким условима. То значи да неће моћи да прима гостујуће изложбе нити ће моћи да комуницира са музејима тога ранга у свету. Ван Гог је био у Будимпешти па се преселио даље, прескочио је Београд. Сад је у Будимпешти велика изложба Сезана, али ни она неће доћи овде. Јер ни Народни ни Музеј на Ушћу не могу да приме изложбе које се преузимају по строгим музеолошким условима који сад владају!

Ако малањем хоћемо да спречимо могућност за такав следећи корак у будућности, јер о томе говоримо, ми смо кастрирали будуће генерације.

На коме лежи одговорност одлуке?

То не могу бити случајно организоване групације људи, већ озбиљни тимови који имају одговоран однос према ономе што се дешавало у тој кући од пре десет година до данас – одговорност је на свима нама. Не ради се дакле о политичкој одлуци – ради се о одговорној одлуци средине која мисли о својој будућности, о свом културном благу.

Да ли се такав манир прелио и на однос према архитектури?

Ако говоримо о архитектонском квалитету имамо сасвим видљиви вакуум. То недвосмислено показују салони архитектуре. Генерално, на нивоу читавог друштва се, као што сам већ рекао – понашамо од датума до датума.

Реч је о инвеститорима и архитектама?

У ситуацији кад београдски архитекти немају посла, „Делта“ доводи другоразредне израелске архитекте да нам држе лекције. То је парадокс. Чини ми се да је и Заха Хадид, у овом тренутку, некоректно употребљено покриће за нешто што се дешава на простору бивше фабрике „Беко“. Ради се о здању које је више пута на урбанистичким сесијама коментарисано као озбиљни прекршај у односу на келемегданску контуру. Плашим се да једно такво име не буде злоупотребљено. Наиме, знамо да посао за те светске звезде обављају њихови тимови који су велики и скупи. Мало је, у нашој средини, сериозних инвеститора са озбиљним намерама који могу да плате оно што треба Заха да им скицира. Намерно кажем – скицира.

Видео сам и Либескиндов предлог за луку и мислим да је то сумњив предлог. Он јесте сјајан архитекта који је имао изванредан исказ на Јеврејском музеју у Берлину, али он ту арабеску касније понавља целог живота. Можда ће то неки његов сарадник моћи да понови у Београду.

Београд је увек био отворен за архитекте са стране?

То није спорно. Светски архитекти су потребни овој средини. Потребно је да се појаве озбиљне куће и то би онда имало позитиван утицај на нашу средину. Нажалост код нас није регулисано питање ангажовања страних архитеката. Ни у једној средини страни архитекта не може кабадахијски да уђе, искаже своје ставове игноришући све оно што су урбанистички услови. То је прворазредна непристојност према струци.

Да ли су само инвеститори кривци?

Не искључиво. Али и држава је велики инвеститор, која се понаша исто као необразовани приватник. Пример је касарна на Вождовцу.

Савез архитеката иде да моли тадашњег министра грађевине да подели пројекат, тих петсто хиљада квадрата, на двадесетак београдских тимова. Да се развију ти тимови, али посао добија један архитекта. Резултат је бесконачно мултипликовање једне куће – уз то веома дискутабилне. Добили смо амбијентално катастрофалну ситуацију, а да се није размишљало који ресурс ми делегирамо следећој генерацији!

Лош?

Данас кад уђем у Брашованову кућу – уђем с поштовањем и са пијететом. То је она средина, оно међуратно друштво делегирало нама. Ми се не питамо шта ми остављамо будућим генерацијама.

Митровић: Држава као неуки приватник