
(Фото: Новости)
Београд – Најлепше дане најтежег животног путовања провела је у Србији. Али она о томе никоме не сме да прича. Не сме да каже ни своје право име. Пре само три године није имала ништа. Сад је запослена и има супруга. Одобрен јој је азил у Европској унији, али она и даље страхује да би полиција могла да је депортује у Србију, ако сазна да је ушла преко наше територије.
Млада и лепа Захра побегла је из Еритреје и преко ноћи остала потпуно сама на свету. Без знања језика, одсечена од породице, неспособна да заради за живот… Ипак, нашла је снагу да настави даље захваљујући доброти неких сасвим обичних људи.
Прича ове симпатичне девојке почиње 2008. године. „Новостима“ је отворила душу захваљујући пријатељима које је стекла током боравка у Србији. Каже, жели да се тако захвали и њима и Србији за топлину коју је добила овде од момента када је преко једног еритрејског спортског клуба добила прилику да дође у нашу земљу. То је била њена карта до богате западне Европе, до раја на земљи, како је она то тада замишљала.
„Имала сам 19 година када сам са екипом допутовала у Србију. Већ тада сам знала да се нећу вратити кући, али нисам то рекла чак ни родитељима“ , почиње Захра.
„Чим је такмичење завршено, затражила сам азил. Плашила сам се шта ће даље бити. Сместили су ме у центар у Бањи Ковиљачи. Тамо нисам била гладна, имала сам најосновније услове за живот, али сам била сама и уплашена. Око мене су углавном били мушкарци, сами или са породицама. Са родитељима сам могла да се чујем и ретко, када некако скупим паре. Нисам знала језик, нико на мене није обраћао пажњу. Била сам сама на свету.“
Када су људи из Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила дошли у Бању Ковиљачу, Захра је била у тешком психичком стању. Депресивна и на лековима, без јасног циља у животу. Западна Европа је деловала као немогућа мисија, а живот у Србији потпуно бесмислен.
„Тих неколико младих људи обећали су да ће нам пружити правну помоћ. У почетку сам зазирала и од њих, али били су упорни. Било им је стало до мене. Упозорили су ме на трговце људима, саветовали да не наседам на понуде за „сигурно“ пребацивање преко границе. Говорили да ћу ја, црна, завршити као „бело“ робље, да могу бити убијена ако им засметам приликом преласка границе… “
„А истовремено су покушавали да ми пруже другу шансу за живот.“ присећа се Захра. „Организовали су ми часове српског језика једном недељно у Београду. Почели смо да се дружимо. Водили су ме у град, седели смо у кафићима, упознали ме са својим пријатељима… Они би барем два пута недељно долазили у Бању Ковиљачу.“
Убрзо се Захри вратио осмех на лице. Била је ментално јача и самосталнија. У Србији је имала већ позамашан „стаж“ од годину и по дана. Тада је, каже, схватила да су јој шансе за бољи живот, за посао, за стални азил слабе… И одлучила је да настави започето „путовање“.
„Морала сам да побегнем, али својим пријатељима нисам смела ништа да кажем. Плашила сам се да ће ме убедити, одговорити од те намере“ , објашњава Захра. “ Дошли су у Бању оног дана када сам се спремала да са групом Авганистанаца те ноћи кренем ка Суботици. Седели смо и они су се бринули што сам нерасположена, сумњичаво су бацали поглед по кафићу, стрепећи као и увек за мене. Изговарала сам се главобољом, а било ми је тешко што их лажем и издајем.“
„Кренула сам те ноћи. Знала сам колико мој пут може да буде опасан. Била сам једина жена и нисам знала њихов језик. Али нисам имала избора. Прво смо покушали да претрчимо границу на некој пољани. Нисмо успели. Онда смо се прошверцовали у воз, који је ишао ка Будимпешти. Када су ушли мађарски цариници, сви из групе су почели да беже. Настао је потпуни хаос, а ја сам у страху остала непомична. То ме је и спасло, јер су полицајци почели да јуре Авганистанце, а мене су некако превидели.“
Давно започето путовање сада се ближи крају. Захра чека да добије држављанство у једној европској земљи. У међувремену се школовала, добила посао, удала се. Чим добије пасош, ето је, каже, у Београд. Чекају је њени пријатељи.
Хвала вам и опростите ми!
Људи из Центра су месецима, после Захриног бега из Србије, покушавали да јој уђу у траг. Страховали су да ли је жива, а Захра, која се безбедно докопала жељене дестинације, пет месеци никоме није смела да се јавља. Када је процес добијања азила био при крају, позвала је своје српске пријатеље и рекла: – Жива сам! Хвала вам и опростите ми!
Продавање визе
Често се дешава да азиланти попут Захре, која је дошла као спортиста, визу практично купе у својој земљи. Наиме, афрички клубови од европских добију гарантна писма за одређен број спортиста уз обећање да ће довести нека звучна имена
Исповест азилантикиње: Србија ми спасла живот
0 comments:
Post a Comment