Како пропада Народни музеј

Унутрашњост Народног музеја (Фото: Новости)

Београд – Унутрашњост више од стотину година старе зграде на Тргу републике данас више личи на сценографију за хорор филм, него на простор где се чува наше највредније уметничко благо. После много година проведених у чекању да почне реконструкција, у Народном музеју је све мање наде.

Док се планови око уређења, санације и реконструкције нижу један за другим, вода продире са свих страна. Кров прокишњава, комплетна кишно-канализациона мрежа готово да не функционише. Сва киша која падне на кров пролази кроз целу зграду, јер је мрежа тако пројектована. Последице се виде на многим руинираним зидовима, које је влага до цигле “оглодала”.

„Све се још некако држи, али пуно је времена протекло од како се у зграду не улаже. Нешто хитно мора да се уради“ , каже, за “Новости”, Зоран Јовановић, архитекта Народног музеја. “ На сву срећу, депои су у реду. Зграда је грађена да буде банка и трезори су претворени у депое. Ситуација у њима није алармантна, али с временом ће и они попустити.“

У згради функционише прастари систем инсталација, уграђен шездесетих година прошлог века, а систем за дојаву пожара не постоји. Било би апсурдно, можда и немогуће, поправити инсталације, јер се неки делови више не производе. Готово свему је у Народном музеју давно истекао рок трајања, а о гаранцијама да и не говоримо.

„Музеј нема велике потрошаче електричне енергије, али ако бисмо их тек тако увели наступио би велики проблем. Уређаје за аутоматску дојаву пожара немамо, и то је оно што покушавамо да набавимо “ , објашњава Јовановић. „Тај систем је некада постојао, али је у међувремену потпуно застарео и више не функционише. Зграда је још седамдесетих проглашена за најугроженији објекат у коме је смештена нека установа културе, међутим, у њу се ни после тога није улагало. Најгоре је што објекат рапидно пропада.“

На другом спрату, испред изложбене сале, коју је својевремено адаптирао тадашњи директор Лазар Трифуновић стоји “импресивна” композиција – жардињере са давно увелим цвећем, кофа која прихвата кишницу и “пачворк крпа којом се сакупља вода са крова”. Влага је продрла и у некада најрепрезентативнију изложбену салу у Београду. У њој су сада дрвене кутије са спакованим материјалом.

„Овде су некада биле велике изложбе “ , са жаљењем констатује наш саговорник.

На трећем и четвртом спрату, где су смештене конзерваторске радионице и канцеларије запослених, услови за рад су готово немогући.

„Столарија је иструлила. Кад дува кошава, овде је хладно, а лети, кад се угреје лимени кров, већ у једанаест је претопло, готово да нема кисеоника.“

Кровна конструкција површине три хиљаде квадрата на појединим местима скоро сасвим је попустила. Изолација која је стављена пре много година одвојила се од плоче, тако да онај ко хода по крову има утисак да ће пропасти на четврти спрат.

„Најбрже би се радило када би се експонати иселили из зграде. Празна зграда је најзгоднија за такве послове, али селидба експоната представља посебан проблем. Морате да пронађете идеалан простор, а и измештање експоната кошта и изискује време. Ако то за ових десет година, колико је Музеј затворен, нико није успео да организује, ко каже да и следећих десет неће бити тако „, закључује Јовановић.

Новца ни за кров

У буџету за 2013. за обнову Народног музеја је планирано 130 милиона динара, мада је за прву фазу санације тражено 350 милиона. Са одобреним средствима тешко да ће и наредне године Музеј бити отворен за публику.

Тражен је новац за санацију крова, пројектовање и извођење радова на инсталацијама двођења атмосферских вода и извођење канализационих инсталација (укупно 150.000.000 динара), израда пројектно-техничке документације и извођење радова у подрумским просторијама и делу атријума (100.000.000) и израда пројектно-техничке документације основне поставке и опрема атријума мобилијаром за основну поставку и реализација поставке (100.000.000 динара).

Као што се види из приложеног, обезбеђена средства нису довољна ни за најургентнију инвестицију, а то је поправка крова!

Како пропада Народни музеј