Црни анђели косовског пакла "Тајни досијеи" (Други део)

(Фото: Наша истина)

Карактеристике деловања АНА

Настојећи да се наметне као тзв. кровна организација свих албанских теротостичких и сепаратистичких група у региону, АНА је, током 2003. године, интензивирала оружане активности, које прати снажна медијска пропаганда.

Ова организација је основана крајем 1999. године, али се значајније експонирала у другој половини 2001. године.

Током разоружавања припадника ОНА у Македонији у чијем саставу су били и бивши чланови ОВК и ОВПМБ, тај процес је, од самог почетка, дезавуисан масовним преласком припадника ове организације у редове новоформиране АНА, и то без икакве процедуре, већ само променом амблема на униформи. На тај начин, албански терористи су наставили своје активности, без бојазни да ће сносити санкције међународне заједнице, која је прогласила ОНА за терористичку организацију, што тада није био случај са АНА.

Терористи АНА врше опсервирање и праћење кретања и кативности припадника полиције и војске, формирају штабове, допремају оружје за своје акције и складиште га у посебне базе, мобилишу и обучавају чланове, те обезбеђују њихово пребацивање до места извршења акција, као и повлачење на безбедну територију.

У организационом погледу , АНА је војно крило шире политичке групације Фронта за национално уједињење Албанаца (ФНУА), у оквиру које делују још и информативна служба под називом Албанска национална безбедност (АНБ), те Албански национални фонд (АНФ), као централно финансијско тело.

Оснивач (ФНУА) је Револуционарна партија Албанаца из тиране, чија је сестринска странка на КиМ веома екстремна Партија националног уједињења (УНИКОМБ). Председник ФНУА је Гафур Адиљи, који користи псеудоним Ваљдет Вардари, пореклом из Кичева, у Македонији, док је Хидајет Бећири, звани Аљбан Вјоса, политички секретар ФНУА, из Албаније, био члан Централног комитета Партије рада, својевремено једине странке у комунистичкој албанији. У руководећем саставу ФНУА је, иначе, више лица из Албаније, међу којима су поједини академици и јавне личности.

АНА је организована по територијалном принципу, у ,,дивизије,, са штабовима. За КиМ и југ Србије, у области копја се назива Дарданија, надлежна је тзв. дивизија ,,Адем Јашари,,, са седиштем у Гњилану. У западној Македонији, односно Илириди, дејствује дивизија ,,Скендербег,,, са штабом у Дебру и Тетову, чији се командант представља псеудонимом Идриз Иљаку. Дивизија ,,Малесија,, покрива истоимено подручје у Црној гори, са штабом у Улцињу и директно је везана за штаб у Скадру, док је диизија ,,Ћамерија,, задужена за спровођење активности у јужној Албанији и северној Грчкој.

Командант АНА је генерал Виган Градица, а начелник главног штаба Екрем Аслани. Лидери АНА , међу којима је више реактивираних команданата ОВК, ОВПМБ и ОНА, крију се иза псеудонима Иљир Вардари, Кораб Хоџа и Ваљон Фљамури. У главном штабу АНА, ангажовани су поједини пензионисани бивши официри албанске армије.

У стратешком и тактичком погледу, АНА је опредељена за герилску борбу, са брзим ударима по војним и полицијским формацијама на подручју Прешева, Бујановца и Медвеђе, као и Републике Македоније, после чега се извршиоци повлаче на Косово и Метохију, где им је логистичка база која функционише уз учешће дела састава КЗК.

На територији КиМ, АНА организује провокације и нападе у циљу подстицања исељавања Срба и обесхрабривање њиховог организованог повратка. У догледно време, по већ примењеном сценарију на југу Србије и Македоније, ова организација планира ширење орзжаних сукоба и на територији Црне горе, али и северне Грчке, са крајњим циљем заокруживања територија, за које сматрају да им историјски припадају.

Оперативни састав АНА на КиМ и југу Србије броји око 650 терориста, од којих је већина лоцирана на подручју Косовске Каменице и Гњилана, где се налазе и стални кампови за обуку. Припадници АНА опремљеним су лаким пешадијским наоружањем, ручним ракетним бацачима, лаким преносним системима ПВО и обучени за руковање минско-експлозивним средствима и електронском опремом.

Делови ове терористичке организације распрострањени су по целој Европи, будући да у многим земљама АНА има своје огранке, чији је основни задатак прикупљање новца за финансирање, преко АНФ са седиштем у Цириху. Трансакције се одвијају на релацији Тирана-Дебар-Приштина. Из дијаспоре се новац слива на рачуне Даута Зурија у Бечу и фирме ,,Караван,, , у Тирани, власништво саудијског бизнисмена Јашина Кадија. Средства из Саудијске Арабије за фирму ,,Караван,, перу се преко грађевинских фирми ,,Мак Албанија,, и ,,Цемент Албанија,,, чији је власник Абдул Латиф Сала. Новац се затим, у Тирану уплаћује банци ,,Дарданија,, , власнишство Бујара Букошија. Преношење новца на КиМ обављао је Исмет Круезиу, кога су припадници међународних снага ухапсили августа 2002. године, а његове активности су биле повезане са исламском невладином организацијом ,,Јета,, , коју финансира Исламска банка за развој, у Тирани.

Снабдевањем наоружањем и опремом припадника АНА врши се преко КЗК, док се набавке реализују преко појединих фирми регистрованих у Европи. Главни координатор ових активности, до његовог хапшења, био је Даут Харадинај, тадашњи командант регионалне територијалне групе ,,Дукаћин,,.

Акција постављања експлозива на железничкој станици код Звечана, изведена априла 2003. године, показала је да је у редовима АНА ангажован одређен број припадника КЗК. После ове акције, АНА је од стране шефа УНМИК Михаела Штајнера проглашена за терористичку организацију, са забраном деловања на територији КиМ.

Појављивање припадника АНА у сеоским срединама подсећа на иступање чланова ОВК, током 1996. и 1997. године, када су, методама застрашивања, а касније и ликвидацијама, присиљавали албанско становништво да им се масовније прикључи. Тако су, марта 2003. године, припадници АНА извршили типичну криминалну егзекуцију, када су убили Адема Ахметија из села Преказе, општина Србица, а затим извршили напад на породицу Рамиза Фејзаја, из села Радовац, општина Пећ, који је тешко рањен. Овој акцији претходило је писмено упозорење Фејзају да мора да буде лојалан ,,националној ствари,, и прекине све контакте са Србима.

АНА јавно прокламује своје везе са организованим криминалом, на шта, указује податак да је, након бомбашког напада на зграду суда у Струги, почетком пролећа 2003. године, ова терористичка организација преузела одговорност, наводећи да се ради о реакцији на хапшење шефова албанске мафије у Македонији.

Подаци о жртвама насиља на КиМ

Насиље на КиМ спроводи се из етничких, политичких и економских мотива. Најбројнији и, по начину извршења, најокрутнији су напади Албанаца на Србе и Црногорце, извршени због националне мржње, у циљу етничког чишћења.

Уочљиво је да је велики број злочина плански извршен, а да су резултати истраге често указивали на умешаност ОВК,

односно сада АНА, али је мали број извршилаца откривен, што су, у својим извештајима, потврдили и представници ОЕБС у Приштини.

У периоду од доласка међународних снага на КиМ, до 23. августа 2003. године, албански терористи су, на територији Покрајине и општине Прешево, Бујановац и Медвеђа, извршили укупно 6.571 напад, од чега 5.962 на Србе и Црногорце, 207 на Албанце, а 335 на лица других народности.У истом периоду, на припаднике полиције, извршено је 57, а на представнике Војске СЦГ укупно 10 напада. Том приликом, убијено је 1.206 лица, а рањено 1.319 грађана и 15 полицајаца. Судбина 846 особа, од укупно1.146 осталих лица, за сада није позната.

Током 2003. годин, албански терористи извршили су 338 терористичких напада (299 на Србе и Црногорце, 34 на Албанце и 5 на припаднике осталих националности), убили су 14 лица (8 Срба и Црногораца и 6 Албанаца), а повредили 57 особа (од тога 37 Срба и Црногораца), отет је један Србин (који је убијен) и два албанца (један је успео да побегне, а о другом лицу се ништа не зна).

Посебно забрињава тенеденција пораста броја убиства Албанаца који су на листи сведока или су сведочили против оптужених припадника ОВК. Жртве овог облика мафијашког поступања су Азем Мусај и Садри Реџај ,а напади су изведени и на Иљира Беришу, из Јањева, Реџепа Кељмендија, из Пећи, Сејдија Маљокуа, из Обилића, и друга лица.

У периоду од 20. до 26. јула 2003. године, као реакција на пресуде једном броју припадника терористичких група, подметнуте су или бачене експлозивне направе на више локација у Приштини, Подујеву, јужном делу Косовске Митровице, Липљану, Косову Пољу и другим местима. Мете ових напада, поред осталог, биле су куће Ибрахима Ругове и Неџата Дација, водећих личности ДСК, чији су истакнути чланови и раније били жртве обрачуна са политичком позадином.

Ривалитет који постоји између ФАРК, као формације професионалних бојника и хетерогене, криминализоване групације ОВК, односно сада АНА, разлог је значајног броја тзв. политичких убистава. При томе, највећи број жртава ових напада су истакнути чланови ДСК.