Њуз.нет у служби антисрпске хистерије?

Њуз.нет

Читаоци се већ две године слатко смеју шаљивим текстовима, познатим вестима у огледалу популарног сајта Њуз-нет.

У питању су вести које у много чему осликавају смешну страну наших прилика, колективног карактера, светских дешавања и олакшавају да се „свари“ сива свакодневица. Најкраће речено, текстови Њуз.нета људима дају неку врсту аспирина да лакше поднесу свакодневно море депресивних вести и да иронијом и подсмехом, како је то наш народ кроз векове научио, преброде суноврат духа и морала.

Заиста, многе догађаје су људи уз шаљиве репортаже Њуз.нета превазишли уз смех, уместо уз шкргут зуба или разбијање телевизора. Једна идеја преузета са запада је нашла своју сврху и велики број читалаца. Читаоци уз јутарњу кафу са осмехом почињу нови радни дан листајући Њуз.нет вести. Међутим, нешто је ту почело да шкрипи…

Како време одмиче, све већи број читалаца почиње да примећује другу страну медаље. Само редовнији посетиоци сајта могу већ статистички јасно да закључе да се нагомилава број текстова у којима се исмевају пре свега српска национална осећања, као и верујући свет. Више се не може превидети да на сваких 5-6 текстова општег хумора који се тиче нпр. Сораје, Џастин Бибера, Ивице Дачића, већ као по правилу наилази текст који се руга Српској Православној Цркви, затим односу народа према Косову и Метохији, одбрани државе из 1999.године, историјским, па чак и верским празницима.

Све то и не би било толико приметно када се у жижи не би налазила искључиво и једино српска нација и искључиво православна црква. Штавише, у политичким иронијама се најчешће исмева национални блок политичке сцене, док се онај антисрпски и аутошовинистички готово афирмише. Тесктовима се перфидно и тенденциозно ствара утисак да је Србија „православна џамахирија“.

Када владика позове верујући народ на молитву, то се исцрпно исмева; када се појави лик Исуса у кори дрвета, то се презриво исмева; када дође Васкрс, чак и то се исмева, итд. Запитају ли се понекад, када би Србија заиста била таква „џамахирија“, да ли би смели тако слатко и тако редовно да се играју са верским осећањима њених грађана? Ту се , чини се, огледа сав кукавичлук аутора који се води старим принципом: Туци вола, док су му ноге у блату.

Сме ли неко у Грчкој или Хрватској са толиком приземношћу да се руга хришћанској заједници? Наравно да не. Да ли Њуз.нет аутори смеју да исмевају верска осећања муслимана у Србији? Да ли су се сетили једном да исмеју вехабије из Новог Пазара или верског кандидата за председника Муфтију Зукорлића? Наравно да нису, јер се са тиме није шалити у данашње време. Најлакше је ударати батином ироније морално посрнулог, погрбљеног и анестезираног човека, Србина геџу.

Цео циклус чланака посвећен је Драгану Марковићу Палми или „екстремистичким“ организацијама, јер су против параде или су били на косовским барикадама. Са друге стране, хајде да видимо колико текстова има у вези са баханалијама антисрпског политичког блока, куповине кокаина Биљане Србљановић, о Чанковом батинању по Новом Саду, појави сепаратизма међу старим комунистима у Војводини, затим Тачијевој крими-држави, трговини органима?

Где су саркастични текстови у том смеру? Нема их. Готово „провидно“ се избегава чачкање на тој страни. Једино се појави ту и тамо нешто у форми „фотоњуза“, чисто да би се рекло: ето, провукосмо мало и тога. Чак је и то је више у облику истицања нпр. Чединог супер тела и тетоваже, али никада конкретно о политичком екстремизму те клике политичара.

Ако се бавиш исмевањем политичке сцене, онда буди коректан па имевај све и свакога. Ако си присталица ЛДП шовинистичке политике, онда нам тако и кажи! Aко је то само један нови, шаљиви „Пешчаник“, дајте да будемо начисто.

Да ли (повремено) раде за неку интересну групу, не би ваљало да се замарамо том завером. Можда је тако, нека их, нека раде са киме хоће и за кога хоће. Треба увек говорити право, признати да има смешних текстова и пуно добрих штосова. Међутим, да ли су поједини текстови укусни, да ли су аутори морални, да ли су људи ?

Врло често нису и то се све више примећује. Једини закључак јесте да имају среће што живе у таквој „џамахирији“ где целу једну друштвену заједницу могу систематски да вређају без икакве моралне и друге одговорности. Од исте те заједнице коју исцрпно вређају потом очекују да прихвати ставове њихових партија, медија, да прихвати њихове параде, изложбе, њихове „штићенике“… Како?

Њуз.нет у служби антисрпске хистерије?