Да ли је и српска власт део Хашког пројекта?

Хашки трибунал (Фото: Курир)

У западним дипломатским круговима се са великом пажњом прати расположење у јавности, а не у власти Србије после случаја Готовине и Маркача.

Како сада изгледа, по свему судећи ће се обистинити презрива оцена министарке спољних послова Хрватске Весне Пусић да ће се реакције Србије поводом ослобађајуће пресуде Хашког трибунала за генерале Готовину и Маркача смирити и да, у преводу на обичан језик, од тога неће бити ништа. Изненађење млаким реакцијама није крила ни председница Фонда за хуманитарно право Наташа Кандић која је изјавила да је „очекивала жешће реакције Београда, од организирања протеста до прекида односа са Хрватском”. [1]

Зашто Србија нема довољно достојанства и одлучности да коначно једном прекине ту спиралу евроатлантског зла, искорачи и каже јасно шта мисли и шта ће да чини? Према неким случајним изјавама неких од лидера, стиче се утисак да је њима заиста јасно шта је шта и каква је ситуација, али другачија су наређења. Или је она ипак и са претходном и са садашњом владом у ствари део Хашког пројекта. Тајну можда несвесно открива министар у садашњој влади Србије и дугогодишњи готово дежурни шеф Националног тима за сарадњу са Хашким трибуналом и, ако је веровати Викиликсу, „најредовнији лични известилац” Америчке амбасаде у Београду Расим Љајић. Он, објашњавајући околности после пресуде Готовини и Маркачу, истиче да Србија није лобирала и финансијски помагала одбрани својих хашких оптуженика, као што је то чинила Хрватска, јер би то „био доказ да је геноцид државни пројекат”. [2] То, према Љајићу, значи да актуелна, као и претходне, влада Србије прихвата западну тврдњу да се геноцид десио и да су Срби његови виновници. Доминантна политичка елита Србије дакле прихвата западну пропаганду и конструкције Хашког трибунала као главног инструмента те пропаганде и тих лажи. Расим Лајић је био министар и још увек је на министарском положају, а уз то је политички искусан и интелигентан човек и он добро зна шта говори и шта је званична позиција. Другим речима, доминантна политичка елита, власт у Србији, која је бирана на изборима, је у ствари део Хашког пројекта, она је њен извршилац а жртва су Србија и цели српски народ. Док се то не промени, из Хага ће и даље стизати шокантне и понижавајуће пресуде.

А ни министар Љајић нити било који бивши и садашњи министар није поставио као озбиљно државно питање – ко је и када утврдио, ко се тиме бавио, да се десио геноцид. Хашки трибунал је само прихватио наводе Тужилаштва да је генерал Кристић саучествовао у „геноциду у Сребреници” а Међународни суд правде је, следећи формулације из тужбе Босне и Херцеговине, оценио да Србија није учествовала, али да није ни спречила геноцид. То је вештина пропаганде и прекрајања историје али чињеница је да нико никада и нити једно релевантно тело се није бавио да ли се у бившој Југославији десио геноцид и, ако јесте, ко је одговоран. Само су те манипулације из формулација Тужилаштва хашког и тужбе Босне и Херцеговине, тачније босанских муслимана, преузете у пресудама и сада се то узима као да се геноцид десио. У тој превари, како изгледа, кључни виновник су и власти Србије што је озваничено и у оној срамној, срамнијој и од ослобађања Готовине и Маркача, резолуцији Скупштине Србије. Ту је проблем. Једино је председник Томислав Николић имао снаге да јавно каже да у Сребреници није било геноцида него само злочина.

Србија зна шта је било у Сребреници

Уз то, Србија је једна од ретких земаља која стварно зна и има документацију шта се стварно десило у Сребреници тог трагичног јула 1995. године и зашто никада до сада ништа није анализирано и јавно објављено. Зашто? То није хтео да уради ни Слободан Милошевић а ни све „демократске” владе после њега. Медији ових дана налазе неку врсту сатисфакције масовним публицитетом интервјуа бившег америчког амбасадора у Загребу Питера Галбрајта, који тврди да је Америка дозволила војну акцију звану Олуја и етничко чишћење Срба због онога шта се претходно десило у Сребреници. Веза Сребренице и Олује је тачна, али није исправна теза Галбрајтова. Сребреница је била пројекат како би се оправдала каснија Олуја, а не обрнуто, како он сугерише. Познато је да је злочин у Сребреници америчко-француски пројекат, идеја је француска, који је реализовала група Срба, а не Срби као народ, држава или војска, од којих још нико никада није одговарао, мада су неки у време Милошевића били хапшени. Државни је интерес Србије да коначно изнесе документацију и јавно објасни шта се стварно десило у Сребреници.

У јавности Србије су после ослобађајућих пресуда за Готовину и Маркача уистину букнули бес и незадовољство какви нису виђени још од сукоба у Косовској Митровици. То је после дужег времена апатије постала врућа тема у готово свим срединама Србије. Власт се изгледа уплашила тог расположења па је, после првих љутитих и претећих изјава, кренула кампања потискивања расположења јавности и бескрајних објашњења пораза, понижења и на крају издаје. Приметан је покушај да се све сведе на Калимеро причу и обећања да Србија неће бити Калимеро. Укључило се и Тужилаштво за ратне злочине са неким својим досијеима. Па где је до сада било јер тих шест случајева постоје одавно. То тужилаштво је, сугеришу многи његови потези, један од кључних носилаца издајничког процеса, за шта је добило и високо одликовање Србије од бившег председника Бориса Тадића. У циљу преваре и амортизовања јавности, искоришћена је и иницијатива да се у Генералној скупштини Уједињених нација организује панел о такозваним ад хоц судовима укључујући и Хашки трибунал. Нејасно је какав ће то бити панел, а и тек је у априлу идуће године. Што кажу Кинези, „ватра гори а вода далеко”. Влада је донела и одлуку да прекида сарадњу са Хашким трибуналом да би већ сада и сам премијер Ивица Дачић рекао да се наставља сарадња јер то је ваљда услов за такозване европске интеграције.

Енергија беса и помало мржње усмерена је према Хрватској уместо да се преиспита политика према онима који су стварни аутори срамне пресуде – ЕУ и Америци. Додуше, председник владе признаје да на Хрватску „не можемо да се љутимо јер су они бранили своје интересе”, мада је пресуда „шамар и самоубиство”. Али председник владе Дачић каже да „можемо да се љутимо на Србију која није успела да одбрани своје интересе”. [ 3] Ту је вероватно Дачић у праву, али он је председник владе Србије и претходно је био други човек владе, па се поставља питање на кога, на пример, он у Србији треба да се љути. Занимљиво. Недостаје, међутим, шта Србија планира да уради, шта намерава садашња влада. Изгледа не намерава ништа јер Дачић истовремено каже да „нама преостаје да чувамо историјско памћење и сећање на све жртве а и оне заборављене после Другог светског рата”. [4] Дакле, Србија се определила за чување успомена!

Велика шанса Србије

У западним дипломатским круговима се, упркос свему, са великом пажњом прати расположење у јавности, а не у власти Србије после случаја Готовине и Маркача. Већина на Западу, барем у Европи, свесна је да се претерало, и то не због Србије, него због реализације даљих планова. Пре свега се калкулише шта би могле бити реакције уколико и Рамуш Харадинај буде ослобођен. Како сада стоје ствари, велика је вероватноћа да ће Харадинај бити ослобођен. Шта ће онда Србија да каже? Запад тренутно интензивно трага за одговором на то питање и реакције после Готовине и Маркача су извесно охрабрење, мада још нема поузданијих процена. Као што ни пресуда хрватским генералима нема директне везе не само са правдом него и са њима самима, тако ни евентуално ослобађање Харадинаја није ништа лично.

Све зависи да ли ће Харадинај прихватити понуду да за ослобађајућу пресуду пристане да политички спаси Хашима Тачија и помогне његовом политичком опстанку. Тачи је, наиме, у великим политичким проблемима на Косову и Запад сада настоји да га спаси и да у недостатку другог одржи свог кључног политичког играча и тачније слугу. У тој функцији су били и директни сусрети Дачића и Тачија. То је кључни разлог, а не такозвани напредак у односима Београда и Приштине. Сусрети Тачија са председником владе Србије му заиста, мада звучи апсурдно, могу помоћи да политички опстане. Јер већина Албанаца на Косову још увек пажљиво прати Србију и цени ако неко има добре односе са Београдом. Изгледа, међутим, да Запад не очекује да ти сусрети потрају и да би цели преговарачки процес могао доћи у блокаду, па је једина шанса Харадинај, који још увек има политички утицај међу косметским Албанцима.

У функцији спасавања Тачија је и поновно хапшење потпредседника Тачијеве партије Фатмира Љимаја. Љимај је ухапшен за дело за које је претходно био ослобођен, али сада је поново у притвору због његових, и то веома реалних, планова да својом снагом у странци смени Тачија са места лидера. И све то ради ЕУЛЕКС, а не косовске власти. Један део политичког естаблишмента на Западу чак размишља и о могућности да у неко скорије време нови премијер Косова буде и сам Рамуш Харадинај ако Тачију не буде спаса. Важно је да се задржи иста политика и слугански однос.

Аутори тог пројекта су исти они који су иза ослобађања Готовине и Маркача, и све је то део једне те исте шире политике према простору бивше Југославије. У Србији, међутим, постоји дуга традиција неразумевања ширег контекста, шире слике ситуације, па самим тим и погрешних процена и, наравно, склоности ка туђину, ка прихватању шта кажу странци, ко год да су. То, дакле, није „привилегија” садашње власти или оне претходне, али је просто невероватно како из историје, из искуства, ништа није научено, ништа није искоришћено. Али, без уважвања ранијих искустава и уважвања шире слике, ширег амбијента, ни једна земља па ни Србија не може да искорачи из сопственог зачараног круга.

У најновијем развоју хашких догађаја то значи да Србија коначно мора да преиспита своју политику, не према Хрватској или другима, него пре свега у односу на Европску унију и Америку. То су аутори и егзекутори рушилачке политике према Србији. Утолико пре што су међународне околности сада другачије, и ускоро ће још драстичније бити измењене, и што после дуго времена Србија није сама, има пријатеље и може да затражи и добије помоћ и политичку подршку и од других. И то оних који полако стичу утицај у свету. Србија сада има шансу, ма како би то многима могло да звучи чудно. Изгледа, међутим, да то за званични Београд уопште није важно, да се историјски амбијент уопште не разуме.

__________

Напомене:

[1] Изјава Наташе Кандић загребачком “Вечерњем листу” преузета 24. новембра 2012. са www.b92.net

[2] Интервју Расима Љајића недељнику НИН преузет 21. новембра 2012. са www.nspm.rs