На штету и срамоту државе Србије

Никола Јанић (Фото: Новости)

Као Србин не могу пасивно да гледам и прихватим да неки центри, првенствено из матице, али и из иностранства, годинама намећу неспособне Србе и постојеће и измишљене српске организације да спречавају способне да се, између осталог, истина о Косову заиста имплементира у западне центре који су изузетно важни за наш опстанак, каже Никола Јанић

Напомена: Овај разговор са Николом Јанић водјен је пре скоро једну деценију. Доста речено тада, могло би да се каже и данас, што значи да се ништа није променило за боље Србије и њених градјана и тамо и овамо.

Господине Јанићу, почетком децембра упутили сте отворено писмо Министарству за дијаспору где сте захтевали оштар критеријум о доприносу дијаспоре за што повољнији исход преговора о статусу Косова. Да ли сматрате да не постоји задовољавајући критеријум када је у питању тако важан историјски тренутак за Србију?

Да. Извесни политички кругови у Београду годинама неодговорно третирају проблем Косова, а такође и потенцијал и могућност српског расејања по том питању. Посебно у представљању Конгреса српског уједињења, српске организације из Америке. Спреман сам да тврдим да је КСУ који се годинама у матици представља другачије, безначајан или, тачније речено, ништа више важан или значајан од многих других организација наше дијаспоре у свету, које се свесно запостављају.

Министар Вукчевић је у интервјуу објављеном у “Гласу јавности” од 8. децембра на питање, да ли наши људи у свету скупљају новац или на други начин лобирају у корист Србије, рекао супротно вашим тврдњама.

То није први пут да су наше тврдње супротне. Господин Вукчевић је у одговору на то питање дословце рекао, цитирам: “Конгрес српског уједињења и ти наши истакнути људи стекли су углед у свету, не само својим пословним успесима и материјалним добитима него и својом чашћу и моралним квалитетима. Током претходне године, делом и захваљујући улози дијаспоре, формиран је Српски кокус у америчком Конгресу, који је до сада окупио 29 конгресмена, који утичу на ток политичког живота у Сједињеним Америчким Државама.”

Његов одговор је још једно вређање свеукупне дијаспоре, јер КСУ из Америке не представља “Србе у свету”, већ је организација са неколико стотина чланова.

Мислите ваљда на више дестина хиљада, као што је изјавила директор канцеларије КСУ у Београду, госпођа Славка Драшковић.

Овде нема места за оно што ви или ја мислимо, већ само за истину и чињенице. Насупрот тврдњи г-ђе Драшковић о више десетина хиљада чланова, поверљиви извори из КСУ нам говоре о отприлике 400 чланова!

За матицу Србију је неопходно да зна ко шта заиста може у расејању да уради, где и колико. Када министер и медији у Србији говоре о, на пример, том српском кокусу у Америчком конгресу, уз бројку од 29 конгресмена који чине “српски кокус” требало би да наведу и да Амерички конгрес укупно броји 435 конгресмена и 100 сенатора. Тада би свима било јасно да тај чаробни кокус није ни тако свемоћан, нити је толико спасилачки за Србе и Србију, а посебно за Косово, како се континуирано представља у медијима у матици. Напаћени српски народ на Косову не би се надао да свемоћна српка браћа из Америке имају мађиониарски штапић.

Ако грешим у овоме, нека ме КСУ или Министарство исправе тако што ће конкретно (не фразама, као до сада) навести шта је тај кокус учинио што нам омогућује да лакше задржимо Косово у нашим границама?

Иначе, што се тиче морала људи из КСУ, не може да се говори тако уопштено. Свака част појединцима, али било би неморално, када би било ко прихватио да су у српској дијаспори једино и само људи из КСУ изузетно морални, или ако ја у мом одговору прећутим и не нагласим да у самом врху ове организације постоје људи који свакодневно иза себе остављају траг неморалног. Слободан сам и да трврдим да углед који је та организација некада можда и имала више сигурно не постоји, бар код оних који знају нешто више од наручених бајки које објављују медији у матици, ма шта супротно томе господин Вукчевић тврдио.

Читајући извештај са “Прве Српске пословне конференције” која је одржана у Лас Вегасу средином новембра, стиче се другачији утисак од овога како ви престављате ствари.

Слажем се да онај ко чита њихов извештај добија другачији утисак. Али циљ њиховог извештаја и јесте стварање жељеног утиска, а не истина. Ако би тај папир и прихватили као истинит а не као “истину с модификацијом”, срамота не може да се избегне. Неко каже, а неко пише, да је у Лас Вегасу била годишња скупштина, конгрес, конвенција КСУ, а све друго је био само њима потребан декор.

У извештају КСУ издатом 8. децембра 2005. пише да је тај догађај био сајам српске привреде, изложба и привредна конференција, а ја бих, руку на срце, то назвао одавно загорелим “српским лонцем” у коме има превише мирођије.

Различити кувари имају различита схватања како да тај скуп зачине, па је тако и госпођа Јасмина Вујић, један од потпредседника КСУ, кратко пре 12. новембра у изјави за штампу обзнанила да “имају потврду од више од тридесет фирми” из матица које ће да дођу у Лас Вегас. Директорка београдске канцеларије, госпођа Славка Драшковић, је за франкфуртске Вести (америчко издање) тврдила да се ради о “више од 40 водећих фирми”.

Све те зачине, али са лакше препозназнатијим укусом, имамо у првој реченици њиховог извештаја где констатују да је у Лас Вегасу 12. и 13. новембра 2005. била “Прва Српска пословна конференција у САД” после 1929. године и додају да се на њој “представило више од 20 фирми из Србије, а придружиле су им се две фирме из Америке чији су власници српског порекла.” Зар је заиста могуће да неко поверује да ти у свету тако истакнути и цењени пословни људи и њихова организација после дугих припрема, и после 76 година, нису могли да организују ништа боље?

Срамота је да на том историјском скупу, на који се чекало 76 година, има више присутних министара из Владе Србије него фирми “који су се придружиле” колегама из Србије. И не само то. КСУ проглашава те привреднике (које су они свакаквим обећањима или другим шареним лажима, наговором и убеђивањем довели у Америку) неспособним да убудуће сами воде свој посао (ако га буде са Америком) и констатује да ће се убудуће њихови контакти са колегама из Америке, и обратно, наставити уз помоћ београдске и вашингтонске канцеларије КСУ.

За разлику од Лас Вегаса где није потписан ни један уговор о сарадњи или продаји, на правом сајму који се скоро истовремено одржао у Москви, већ првог дана потписано је више пословних уговора у износо од више десетина милиона долара.

Да се вратимо на дијаспору и Косово. Министар Вукчевић је рекао и да не треба заборавити да наших људи има у свим земљама, а да је то потенцијал који није довољно ангажован када је реч о лобирању и да је Одбор скупштине Србије, који се бави односима са Србима изван Србије, расправљао о томе како да се дијаспора укључи у промовисање наших интереса када је реч о судбини Косова и Метохије.

Немојте заборавити да је Одбор о томе углавном расправљао на основу онога шта им је, и како им је, изнешено и представљено од стране Министарства за дијаспору. Дозволите ми да напоменем две веома битне чињенице. Прва је да ја лично немам никаквих – ни политичких, ни пословних – интереса ни у Србији, ни у Америци и да ми ни пословно, ни приватно, ни Министарство за дијаспору, ни КСУ нису ни у чему нека сметња. Али као Србин не могу пасивно да гледам и прихватим да неки центри, првенствено из матице, али и из иностранства, годинама намећу неспособне Србе и постојеће и измишљене српске организације да спречавају способне да се, између осталог, истина о Косову заиста имплементира у западне центре који су изузетно важни за наш опстанак.

Америка, Енглеска, Немачка, Француска… могу да раде и са Србима и са Српским територијама шта хоће. Тако ће бити све док њихова јавност не види праву и истиниту слику о свим дешавањима на нашим просторима и не схвати да је много тога што данас мисле да схватају, била смишљена лаж, пропаганда и обмана. Свако ко жели још доказа и чињеница о овоме о чему говорим може да оде на Интернет сајт УСДЕ-а (www.усде.се) да га прочешља и наћиће много доказа о томе, да је све ово што данас причају из матице о томе шта би дијаспора требало да ради по питању Косова, поштена српска дијаспора говорила, тражила, предлагала и захтевала да се учини одавно.

Они које медији и Министарство за дијаспору у Србији данас представљају као наводно способне да учине много по том питању, заправо су исти људи и организације за које имамо стотине примера и доказа да су све време радили супротно. Сада када је почео да се пише епилог трагичне српске књиге “Косово и Метохија” Министарство за дијаспору израња из дубоког глиба и предлаже скупштинском Одбору за односе са Србима у расејању како да се дијаспора укључи у подухват да се истина о Космету сазна у западним земљама. Њихов примарни саветник и по питању Европе је КСУ, организација чији се потпредседник Јасмина Вујић, као њихов представник у Савету дијаспоре СРЈ, из петних жила месецима борила против стварања Комисије за изношење истине о страдању српског народа.

Због Косова су бомбардовани и наш народ и земља, а Косово је данас толико важно за Министарство за дијаспору, да је на питање о томе ко се у Бриселу бави активностима за информисање о Косову, како су, нетачно или тачно, рекли у скупштинском Одбору, одговорено да евентуалну информацију о томе можемо да добијемо тек за десетак дана, када се службеница Министарства, с којом сам разговарао, врати са њеног приватног путовања. Морам да признам да је особа била веома узбуђена, али не због Косова, већ што сам јој упутио оштре речи мог израженог несхаватања да ни минут не може “да смета” секретару Министарства или да неко други, током дана, достави тражени податак, који не би требало да буде тајна Министарства за дијаспору. А зашто би и међу српском дијаспором било тајна оно о чему су још пре десетак дана обавестили Скупштински одбор као већ започете активности дијаспоре и о чему су писали и на званичном Интернет сајту министарства?!

Испада да ви много знате па ме интересује да ли имате неки предлог како дијаспора заиста може да помогне?

Да се хитно од челних организација наше дијаспоре у Европи (Америка је за себе) затраже докуметовани подаци о свему што је у свим тим земљама учињено на ширењу истине о Србији и о Космету. Да се потом што хитније састану представници тих организација (јер они имају легитимитет масовног расејања) и стручњаци из матице и да заједно са Координационим центром и другим релевантним факторима направе план на који начин координирано треба ширити оне податке који су нам од егзистенцијалне важности.

Лично мислим да је ово требало да се учини одавно и изненађен сам да није. Тим пре што је и сам премијер Коштуница приликом нашег последњег сусрета и разговора по овом питању, а на коме су били присутни и представници Срба са Косова, прихватио то као логичну неопходност. Усуђујем се и да изнесем мој лични став и процену да је за Космет у много чему касно, али да за Србе који и даље буду тамо живели, а таквих ће бити сигурно, одговоран план о ангажовању српске дијаспоре може само допринети повољнијем исходу преговора о будућности Косова и Метохије. Ако остане да дијаспора то чини под окриљем оних који су годинама одбијали да учине било шта или, што је још горе, оних који су чинили све ово што сам изнео у разговору, онда је сигурно за све боље, а посебно за Србе на Космету, да дијаспора остане по страни.

На крају ме интересује да ли сте свесни да сте изнели веома озбиљне оптужбе…

И те како сам ја свега свестан. Али, да ли ће у нашој вољеној Србији икада неко постати свестан да је ово што говорим дугогодишња сурова истина и јавна тајна о штетним деловањима и дубоко неморалној симбиози неких организација (не само српских) и људи из расејања и неких владиних институција и медија из матице, а на штету и срамоту државе Србије?!

На штету и срамоту државе Србије