Крај једне безнадежне и почетак неизвесне године у српском спорту

Владе Дивац (Фото: nadlanu.com)

Из празног песимизма у шупљи олимпизам

Година за нама је обиловала значајним спортским догађајима у свету и Европи, на којима су са променљивим резултатима учествовали наши спортисти. Очекивања су била знатно већа од остварења. Да не беше стандардно добрих као што је Новак Ђоковић, ватерполисти, стрелци, ретких изненађења попут Милице Мандић, Иване Максимовић које су из анониме ускочиле међу легенде спорта, за остале би рекли да су позитивна изненађења или разочаравајући подбачаји.

У политици спорта ништа ново. Државне институције задужене за спорт су троме, лимитираних могућности или неспремне да се упусте у радикалне подухвате. Делом је то оправдајуће, како се држава не би уплитала у невладин сектор, односно у спортску политику струковних савеза. То је можда „европски“, али као што се у другим областима меша када се тражи рашчишћавање, тако мора енергичније да се заинтересује и утиче на одређене појаве и понашања у врхунском спорту, почевши од кадровске политике у спортским институцијама од националног интереса па на даље… Једноставно зато што струковним савезима и Олимпијском комитету Србије обезбеђује новац који издвајају порески обвезници.

Већ са почетком 2012. године, домаћи спорт је остао без првог чиновника. Снежана Самарџић Марковић, бивша министарка спорта и омладине је напустила Цветковићеву Владу пре избора и краја мандата. Изненада, не питајући Владу, а можда ни свог партијског лидера који је у то време уместо данашњег статуса Министра за економију, већ виђен у униформи Вучићевске креације. Није могла да одбије позив из Европске уније, вредан 13.000 евра месечно.

Сумњам да је она сносила трошак опроштаја на коктелу са 400 званица у ексклузивном хотелу ЗИРА. Они који су испраћали Министарку парама пореских обвезника никада нису пријавлили јавности износ којим је плаћена цена поштовања једне побегуље.

На испраћају је саопштила да одлази на „изузетно важну функцију“ коју је „заслужила својим радом али и резултатима наших спортиста“, те да је то велико признање за Србију и Српски спорт. До данас нисмо ни схватили шта значи и какав је садржај функције Генералног директора Директората за демократију Савета Европе, као што не видимо да је нашем спорту боље. Што се тиче његовог међународног положаја, као и положаја кадрова из Србије у међународним институцијама, утисак је да нисмо благосиљани. Једнако или још више смо на удару када се деси неки инцидент, посебно у фудбалу или кошарци. Били одговорни или не, кажњавају нас ригорозно. Као да се ради о Хашком трибуналу, а не о међународним спортским институцијама, Срби су на тапету за пример другима. Жигошу нас као хулигане, варваре, расисте, упозоравају јавност на ризике са којима се срећу када дођу на спортске догађаје у Србији…

Илустративне су мере УЕФЕ као и реакција ФИФЕ у „Случају туче са Енглезима“ изазване на утакмици младих репрезентација у Крушевцу. Или када се ради о наступу спортиста Косова, где без обзира на чињеницу да ова ткз држава није члан Уједињених нација, све више је примера да они долазе и приближавају се учешћу у званичним међународним такмичењима.

За који годину или пре, ето Косова на Маракани или у Арени…

Дакле, сва дипломатија коју је Снежана Самарџић Марковић, водила као Министарка спорта и сад као Генерални директор „европских демократија“, није нам помогла у међународним организацијама, тада када би нам је помоћ ових институција добродошла. О довлачењу страног капитала, новцу за побољшање услова за такмичење или опрему и реквизите да не говоримо. Изузетак је учешће ФИФЕ и УЕФЕ у финансирању националне Куће фудбала у Старој Пазови. Српски спорт је све сиромашнији, а значајније донација нису на видику.

Период са Снежаном Самарџић Марковић обележен је празним обећањима за мењање системског положаја спорта у Србији.

Решења која је обезбедила у државној политици за финансирање репрезентативних селекција и Олимпијског комитета Србије задовољавају само челнике струковних савеза и ОКС – а. Уједно, олакшавају припреме спортиста који наступају под заставом Србије. Али то није систем. То је олакшица да поједини „харизматични“ спортски лидери и даље харају или пландују, а како је најширој спортској бази која нема на кога да се ослони, за државне чиновнике није питање. То је брига још увек постојећих ентузијаста у селима, општинама и градовима.

Након избора, у рационализованој организацији Владе Србије, задржано је Министарство спорта и омладине. У кадровском погледу, на челу државног ресора су некадашњи спортисти интернационалне класе: Алиса Марић, Предраг Перуничић и Ненад Боровчанин. Ово су решења након дугог времена у Министарству да га предводе они који спорт разумеју и осећају у његовој бити „изнутра“. Некада су такву улогу имали Владимир Цветковић и Драган Кићановић у Србији, а у Савезној Југославији Ђорђе Перишић и Воја Андрић.

Фасада Министарства је у овом случају добра. Како за политичку опцију која их је поставила на те позиције, тако и за област коју покрива Министарство. Колико ће ова тројка схватити потребу реформе спорта и да ли ће за такав подухват имати „ветар у леђа“ и од предводника борбе против корупције и организованог криминала у држави, време ће брзо показати.

На највећем планетарном догађају прошле године на Олимпијским играма у Лондону, учествовао је рекордан број спортиста из Србије са укупно 115 такмичара. Од колективних лоптачких спортова који су били веома успешни у историји игара, Србија је била заступљена са мушком и женском одбојкашком екипом и мушком рукомету и ватерполу. Фудбал и кошарка се нису ни квалификовали. Од наде да ће се у одбојци, а можда и рукомету десити медаља до „подбачаја“ ватерполиста који су узели „само“ бронзу и непријатног суочавања са истином да су Ђоковић, Типсаревић и остали из тениске експедиције, Чавић, Хигл и други пливачи ипак само људи, а не и машине…

Да су атлетичари далеко од медаље која није освојена више од пет деценија. Да не беше традиционално успешних стрелаца и новог изненађења које је приредила Ивана Максимовић и још већег са теквондисткињом Милицом Мандић, Србија би била са најмање медаља од распада СФРЈ. Ове две девојке су сачувале образ Томиславу Николићу који је верујући Влади Дивцу, „најавио“ десет медаља!

А, Владе Дивац и његов сарадник Ђорђе Вишацки су добили кредит са новим мандатом на челним функцијама ОКС. Истина, пошто је први мандат Владе Дивац одрадио нестатутарно, у обнови мандата све је било збрзано за двадесетак дана од расписивања до одржавања избора на Скупштини ОКС. И како то буде када се муљају ствари, одмах након изборне Скупштине ОКС, Етичка комисија МОК је саопштила да је Ђорђе Вишацки учествовао у скандалу око продаје улазница „на Црно“ за Олимпијске игре у Лондону, што се коси са Олимпијском повељом.

Сјајан је успех ових девојака које су засениле бронзу Андрије Златића у стрељаштву и бронзу ватерполо репрезентације. Али, лоше је уколико ова два спорта на које се најмање троши, треба да „ваде“ ситуацију и дају лажну слику о успешности нашег врхунског спорта и способности људи који га предводе. Злобници и критизери некадашњег система хоће да кажу да је теквондо И стрељаштво оно шт је некада био бокс или рвање…Па мало морген! Поменути спортови у којима смо доносили бројне медаље су били међу најпопуларнијим у земљи и међу најпосећенијим приредбама. Бокс сигурно. Рвање је свој ауторитет И кредибилитет црпео у традицији која досеже са самим зачетком олимпизма. Да ли ће успех Милице Мандић са првим златом за самосталну Србију, развити покрет ин одржати континуитет успешности на олимпијадама у будућности, најмање зависи од ње. Држава и Савез се питају!

Био највреднији или не, али фудбал је увек на врху интересовања спортске јавности. Минула година ће се памтити по новом неуспеху и подбачају националног тима. Није учествовао на завршници Европског првенства у Пољској и Украјини. На почетку квалификација за Светско првенствон у Бразилу 2014, након четири кола и освојена четири бода, далеко заостајемо за Белгијом и Хрватском које имају по десет, а ми свега четири бода.

Илузионисти верују неоснованом оптимизму селектора Синише Михајловића, који подгрева наду да није све пропуштено до Рија!? За то време уз огромно бреме које носи Српски фудбал, Томислав Караџић је добио нови мандат. Поверење је добио од оних који без њега не би знали шта ће са собом, пошто би своја места морали ослободити мислећим и способнијим од њих.

Али као што се Томислав Николић, слика са Миодрагом Костићем, тако се Ивица Дачић соколи са Томиславом Караџићем.

Након свега логично је питање: где смо, ту смо- у подземљу!

Ватерполо је остао трофејан спорт, али је показао и своје слабости. Одлазак успешног селектора Дејана Удовичића са кормила репрезентације је опомена да се иза брда нешто ваља. Повратак ведета које су изгубиле иностране ангажмане услед бродолома италијанског ватерполо тржишта у сиромашну Србију, увезао је и конкуренцију ауторитета у овом трофејном али реално неконкурентном спорту. Тај процес је пукао тамо где се најпре могло очекивати – на врху стручне пирамиде.

Паралелно је стваран на вештачкој основи јак клуб Раднички из Крагујевца и обновљен бродоломник Црвена Звезда. Привид је створен о најјачој лиги у Европи. Новац ће се показати као прва баријера одрживости високог квалитета у лигашком Српском ватерполу. Цех ће платити Војводина која из године у годину из немаштине и са необјашњивим ентузијазмом ставра врхунски квалитет за потребе Партизана, а сада и Црвене звезде и Радничког!

Рукомет се винуо у сферу интересовања са организацијом два европска и једним светским првенством у две године. Ако је поверавање организације домаћинства од стране међународних рукометних организација циљно урађено да се дигне некада успешан спорт на овим просторима, онда је то добар знак. Такмичарски смо порадили што је реално у овом тренутку материјалне и друге основе за његов развој. Чак и изнад очекивања. Међутим, уколико се рукомет не пројектује за деценију унапред, имаће само своју епизоду у покушају повратка на ловорике.

Нова 2013 година је година нових изазова. Треба ли нам врхунски спорт, морамо имати смишљену стратегију, сигурну материјалну основу, дограђен систем, кадровску селекцију која неће бити на страначкој лојалности. Можемо ли доћи до тога да створимо такав амбијент?

Крај једне безнадежне и почетак неизвесне године у српском спорту